Wed. Nov 27, 2024
ћирилица /latinica

Kodeksi Aneksa

Autor: Branko Nikolić

Uz dozvolu autora knjige, objavljujemo odlomke iz romana “Levat” Branka Nikolića.

………………………………………………………

Aneks smo zvali ”Brdo ljubavi”, al malo kasnije, kad su klikere, ćizu blizu, penjanje po šljivama i višnjama zamijenili izlasci i ganjanje treba.

Im’o je Aneks svoje kodekse ponašanja, baš kao i sva ostala naselja u Sarajevu i to što si tu naučio nije se uvijek moglo primijenit’ na drugim mjestima. Na Aneksu je sve bilo prećutno dopušteno – i da se posvađaš sa jaranom i da se pobijete i da ne pričate jedno vrijeme, al’ dvije stvari nisi smio ni pomislit’ da uradiš. Prva je bila da nikad ne startuješ od jarana sestru i da je moraš tretirati ko svoju rođenu, a druga stvar je bila da nikad ne smiješ jarana izradit’, ni po koju cijenu. I nikad nismo ni razmišljali šta bi bilo da se to ipak desi, jer nam je Amir, ovaj jedan iz starije raje rek’o kad smo ga pitali za nešto sasvim drugo, tu na haustoru:

-Čuj ba, mala raja, to se ba ne mere desit, možda može na Čengić Vili, Otoci, Švrakinu il’ neđe drugo, al’ to se ne mere desit na Aneksu. Svaćaš?

Mi smo samo klimnuli glavom i nema više priče. E ti kodeksi su stvarali mnogo problema, kako meni tako i drugima, al’ poštovali smo to sve dok se vremena nisu počela mijenjat.

Amir i ovi stariji, Žika, te Bane, Žikin brat su vazda sjedili tu na Janjinoj trafici kad je bila zatvorena, a kad je bila otvorena, e onda su sjedili na Gušterovom ulazu, ma oni su svi to zvali njihov, u stvari moj ulaz, mada su tu živili i Samir, i Damir Tolja, i Zoka, i Homa, i Enes Škutor, i Viktor Džudista, i Srđan, i Mušo i Mika, al’ vazda je za mene bio i osto Gušterov ulaz.

U trafici je radila teta Janja i imala kćerku Spomenku, a jedno vrijeme onaj pjevač iz dugmeta Željko živio ko podstanar kod njih i valjda se spanđo sa Spomenkom. E to Janja nije gotivila nikako. Đe će s Bitlsom, to su tako ovi stariji zvali sve s dugom kosom.

E Amir ti je valjda furo sa Spomenkom prije toga i od tad iz principa nije kupov’o ništa na trafici kod Janje. Kolko sam samo puta mor’o otić’ na Otoku da mu kupim Filter 57, one cigare sa zelenkastom kutijom. Reko bi mi svaki put:

-Ima da si brže nazad nego tamo.

Bile su tu dvije trafike na Otoci, jedna tamo na mostu, a druga na ulazu u Otoku, preko puta Hepoka na raskrsnici. I na toj što je bila bliža nisam smio kupovat’ cigare, ne znam što, nego trči do one tamo na mostu. Bogami rekord mi je bio s Aneksa do te trafike i nazad za 21 minutu. Sad mi tolko treba da do hale odem. Nisam ja niz stepenice nego kroz šljivik ukoso, pa izađem na raskrsnicu đe je autobus skrećo za Švrakino, ono ispod kasarne a iznad Otoke, pa pravo dole i još brže nazad. Kol’ko sam samo puta isprepado Cigane što su se vatali i handrili tu u šljiviku, pa ne smijem nazad istim putem nego uzbrdo pa iznad one kafane na raskrsnici što su najviše revizori sjedili tu. Kroz ono žbunje prvom ispod onog velkog oraha, ustrči uzbrdo kod zadnje vilice pa cestom. Dvadeset jedna minuta, kažem ti, ej!

Tu sam kod Janje starom kupovo beogradske Večernje i meni, naravno, “Mirko i Slavko” crtane romane, ustvari stripove, kako smo to zvali kad nije domaće proizvodnje. E jednom upita me Janja, a što to moj Ljubo ne čita sarajevske nego beogradske Večernje i ja po belaju, ne znajući zašto pita, to kažem starom. Joj kad ode on tamo, povede i mene i kad poče pičkarat:

-Nije ti ovo Hercegovina i Čitluk tvoj!- viče, pa joj pominje majku anamo njenu škutorsku.

-Vidim ja šta se sve piše ovde, ne trebaju mi novine, ja sam ovaj grad oslobodio od tak’ih k’o ti i tvoji, al’ opet ste se nakotili. Smeta ti ćirilica, je l’, ma smeta tebi i latinica, znam ja vas i kako treba s vama!

Izvinjava se Janja, al’ stari ne popušta. Nalijepi je dobro i nije je popustio dok ova nije zatvorila šuber i zaključala se iznutra.

Do tad sam mog’o i posudit’ neki roman od Janje, ono da pročitam pa vratim, a od tada nisam smio ni pitat. Jebiga, sad sam moro opet na Otoku, al ne po cigare, nego po te beogradske Večernje, pisane ćirilicom. Neće on državne neprijatelje ranit i kljukat parama.
Jedno vrijeme su ovi malo stariji iz raje naveče lupali u zid pozadi pa joj obarali one naslagane cigare, a ona me zaustavi jednom i nalijepi.


”Bogami”, kažem, ”nisam ja, teta Janjo.” ”Ko je?” ”Nije da ne znam, znam, al’ ti neću reć, a i ne smijem, prebiće me. Al’ ja nisam da znaš i popusti me, ženo božija.”

Kasnije kad sam više hodo po gradu, a kući znao samo prespavat, običavo sam ujutru, prije nego što ću sjest na taksi, il na trolejbus, il pješke niz stepenice, svratit na trafiku i kupit dva Marlbora, šibicu i Večernje, baš u tom redoslijedu, jer sam tako najbrže dobivao poručeno. E Janja ti je mjesto onih gvozdenih para što smo ih mi zvali ”talijani” il ”cigani” znala utrpat žvaka onih Dabl-Babl umjesto kusura.


I sve dok jednom nisam sakupio tih žvaka što sam dobio od nje i platim što sam tražio.

-Ne mogu ti to uzet, đe si još vidio da se tako plaća?

-Možeš, možeš, Janjo, baš isto k’o što možeš sakrit kartone cigara kući prije poskupljenja.

Kad pređeš neke godine, nestaje ono da zoveš starije teta i čika. Od tada mi ni dobro jutro nije nazivala, nego mi samo da šta sam tražio i kaže cijenu.

©citajfilter.com 2019-2024 * Osnivač i izdavač: Centar media d.o.o. * Glavni i odgovorni urednik: Mira Kostović * Kontakt: citajfilter@gmail.com