Краљев излет у Херцеговину

Аутор: ФИЛТЕР/А.К.

Након што је краљ Александар Карађорђевић на Васкрс 1925. године посјетио Сарајево и околину, искористио је прилику те отишао на кратки излет до Херцеговине. Осим пикника пред Коњицем, те кратким боравком у Мостару и Невесињу, краљ се највише задржао у Благају. Тамо је обишао врело Буне и тврђаву Херцега Стјепана.

Успомене о краљевој посјети оставио нам је Станислав Краков, “српски Хемингвеј“, који је, између осталог, радио за београдско Време.

Пикник код Коњица

Око 11 и по часова краљ у пратњи првог ађутанта генерала Хаџића, кренуо је аутомобилом са Илиџе. У другим аутомобилима били су министар двора Д.Јанковић са госпођом, маршал двора генерал Дамјановић професор Универзитета Ж. Ђорђевић и ађутант пуковник Драгутиновић.

Пошто је пређена Иван Планина, на 1 км испред Коњица, код једне воденице, приређен је пољски ручак који је ношен аутомобилом са Илиџе. Одмах иза Иван Планине ушло се у топле јужњачке пејзаже и
пролазило се кроз расцветани јоргован и смокве, које су већ понеле плода.

На врелу Буне

Око 2 и по часа по подне краљ је стигао у Мостар. Свет по улицама кличући поздрављао га је. Краљ се није у Мостару задржавао, већ се одвезао право на извор Буне, више које су рушевине града Херцега Стјепана, десетак километара од Мостара. Код врела Буне био је сабор и маса света била је искупљена. При појави краљевој настало је клицање коме није било краја. Председник општине из Благаја поздравио је краља лепим говором истичући историјски значај краљеве посете Херцеговини. После поздрава председника, обичан сељак из Благаја замолио је краља да сврати у његову кућу. Ту је домаћин изнео чашу са сликом краља Петра и напунио је правом херцеговачком жилавком. Замолио је краља да попије вино и показујући на чашу рекао је:

–Хоћу да оставим и чувам за своје потомство, да виде чашу на којој је лик једног нашег краља, а из које је други наш краљ пио.

Сељаци су задивљено посматрали краља, који их је посетио и који је ишао чак код њих и у кућу. –Говори као и ми-узвикнуо је радосно један сељак са којим је краљ разговарао. Један други сељак пришао је првом
ађутанту генералалу Хаџићу и као у поверењу му саопштио: –Хвала Богу кад доживесмо и то да имамо нашег краља који се зове као и ми. Нема више да се зове Фердинанд, Фрања, већ ето, говорио је он, зове се баш као и ја. Мени је име Аца, па кад ме викну, а мени мило
што знам да и краља тако зову.

Да би очували успомену на краљеву посету, сељаци из околине решили су да ту на извору Буне подигну спомен плочу у којој ће урезати датум Краљеве посете.

Ту под развалинама Стјепановог града, одмах крај самога врела, налазе се рушевине турске текије, које чува један Арапин. Он сам каже да је ту било старо црквиште, па да су после Турци саградили
текију, али је сад и та текија порушена. Сељаци говоре да је то била Херцега Стјепана и да су више ње биле испоснице. И сад се познаје пут који је водио из цркве у град. У развалинама текије Арапин чува гробове два богата Турчина, који су подигли ту текију и саградили воденицу на самом врелу Буне. Краљ је разговарао са Арапином, који му је рекао како је ту порушену текију и воденицу наследио
од својих предака и да се она тако предаје са колена на колено. Сељци пак нерадо гледају остатке текије и изразили су жељу да се место порушене текије сагради црква, која би их подсећала на Херцега Стјепана.

Са очуваним кулама и високим бедемима, као какав тоскански кастел, град Херцега Стјепана један је од најлепших наших средњовековних замкова. Пошто је још мало разгледао рушевине Стјепановог града краљ је кренуо за Невесиње. Пролазило се кроз земљане фортице, које су тако подсећале на доба окупације. Ни једног јединог ћувика није било без фортице или утврђене касарне. Цела Херцеговина према црногорској граници представљала је велико утврђење са безброј одбранбених линија. Није било ни једне стазе, на коју нису гледале пушкарнице са аустријских тврђавица. На 40 школа
колико је Аустро Угарска дала Босни и Херцеговини подигла је она 100 утврђених касарни.

Кроз Невесиње, преко Морина и Калиновика на Илиџу

У Невесињу свет је приредио краљу одушевљени дочек, али је већ било касно, те се краљ није задржао. Одмах је настављен пут друмом за Гацко. Мало касније остављен је тај пут и пошло се преко Калиновика ка Трнову. Од тренутка када је остављен друм за Гацко ишло се планинским путевима изнад провалија куда нико дотле аутомобилом није ишао. Изнад Улога пут је водио преко висине од 1400 метара. Ту је још било снега и точкови аутомобила ишли су ивицом амбиса. То је један од најтежих путева кроз Херцеговину и за неверицу је да би и за аутомобиле могао да послужи. Пошто су
за 9 часова прешли 330 км, аутомобили са краљем и свитом стигли су у 8 и по часова на Илиџу. Краљица, која је нешто мало назебла, остала је на Илиџи и цео дан није напуштала своје одаје.