Божић у Касиндолској

Аутор: Раде Ликић

Урезивао сам ножем своје име на дрвене зидове бараке неуспјешно опонашајући фонт Мирослављевог Јеванђеља. Онда изађох у ров и из аутоматске пушке испалих дугачак рафал у ваздух. Гдје су непријатељи нисам знао, локалци нам нису рекли, а било је свеједно.

Рат је завршен. Вело је још спавао, а Ван Дам је бацао големе бомбе “Претисовке” ка замишљеном непријатељу. Ми смо били на истуреном извиђачком положају, кога смо крстили једноставним нумеричким именом “Тројка” Нас десетак држало је положај на брду Гунчар, тик изнад Ремонтног завода у Хаџићима. Био је Бадњи дан 1996. године. Чекали смо смјену и силазак у град.

Чекао сам други заредом Божић у животу који нећу провести у Вођенима, херцеговачком селу крај Љубиња, родном мјесту мога оца. Смјена је стигла, а нас десетак почели смо силазак ка Хаџићима. У неједнаким униформама, са различитим борбеним прслуцима, неко са беретком, црном вуненом капом или по гусарски свезаном марамом на глави, више смо личили на неку паравојну формацију него на специјалну јединицу МУП-а РС. То је привукло пажњу јединица Ајфора који су у оклопним возилима крстарили по Хаџићима и околини. Опколили су нас са возилима и пушкама на готовс. После краће расправе пустили су нас да идемо куда смо наумили, и наставили своје нервозно и грозничаво крстарење.

Стигли смо у основну школу, нашу базу гдје смо спавали када нисмо на линији. Окупати се нисам имао гдје. Скинуо сам борбени прслук, бомбе, одложио пушку и упутио се одмах друмом ка Илиџи. Дозволу за одлазак нисам тражио. Шта ми могу, нек ме казне како год хоће! Био је крај рата, а ја нисам имао амбиција да мирнодопску каријеру наставим у униформи. Размишљао сам само како да се пребацим до Касиндолске улице у којој нисам био скоро 4 године. А та улица до рата, била је један од мојих микрокосмоса. Мјесто гдје сам провео скоро сваки викенд, мјесто гдје су живјели, тетка и тетак, рођаци, мајчини ујаци, кумови…Никога од њих нисам видио четири године и нисам знао шта ме тамо чека. Само једно сам знао. Свака кућа је била завијена у црно. Из сваке куће у коју сам мислио свратити у нетом завршеном рату неко је погинуо.

Ишао сам брзо, очекујући да некога зауставим, али друмом су само нервозно крстарили припадници Ајфора, са пушкама на готовс. Пред собом сам угледао потковицу, не ову нашу херцеговачку плочу, него праву у облику слова У. У рату несвјесно и сујевјерно, тражите знакове који вам предказују срећу као неко повољно пророчанство да ћете се извући из невоље у коју сте упали. Тако сам и ја овај схватио и чини ми се није прошао трен,крај мене се зауставило ауто.-Улази, војник! пријатно ме позва средовјечни возач. Даде ми лименку Лашког пива, коју први пут тад угледах. Сазнадох да је Хрват из Кисељака и да је цијели рат ишао трговином на српску територију. Дао ми и кутију Ронхила што тада бијаше велики луксуз. Промицали су километри, пут ми се учинио дужим негошто га памтим. Угледах цркву у Блажују. Ту сам крштен 1976. Необавезно смо причали и на крају, онако полуискрено донијели закључак који се може сажети у реченициу:-Шта нам је ово требало.

Илиџу сам једва распознавао. Једва сам и нашао пут који води ка Касиндолској улици. Све се промјенило за четири године. Трагови рата су били на сваком кораку, а према аеродрому разапете жице и преко њих пребачене деке. Да штите од снајпера. Замишљао сам како је мојим рођацима, листом млађим од мене туда било ићи у школу. Жив се човјек на све навикне. Касиндолска је прилично дуга улица, а уска. Насељена махом становништвом из Калиновика и Љубиња. Тај брдски динарски елеменат добро се показао у рату, али су изгубљеним животима платили страшну цијену. И сада када су побједили, опстали и одржали се, морају да иду. Опет ми кроз груди пролази зебња. Какве ћу људе затећи, да ли су се промјенили, да ли су љути, да ли су мрачни? Да ли су огорчени на људе или Бога?Да ли куну судбину или се радују Божићу?

Наједном, указа ми се теткова кућа, срце залупа брже а зебња се још појача. Ушао сам у пространо двориште и одмах препознао Пријатеља Ранка. На њему униформа, провео је на линији читав рат иако му је више од седамдесет година. Једног сина изгубио у саобраћајној несрећи у Ираку, некада осамдесетих, другог на самом почетку рата. Милосав се звао, оженио мајчину прву родицу, из Будинчића куће, која је одмах до њихове. Најмлађи Војкан, муж мајчине сестре, два пута рањаван. Испитивачки ме гледа, мало подозриво али онда се указује блистав осмијех препознавања.-Бријатељу јеси ли то ти? еуфорично и са радошћу викну. То “Бријатељу” је наше. Тако сам га звао још као трогодишњак када сам му на свадби његовог сина опсовао мајку јер ми води тетку. Још се тако зовемо. -Јесам, Бријатељу, ја сам! Грли ме и љуби са широким осмијехом и неким радосним усхићењем. Зове прију Софију, да види ко је стигао у добри час. Омалена прија Софија, вјечито насмијана и пријатна, али која се у трену зна преобразити у лава, грли ме и љуби. Суза нема, вјероватно су их обоје исплакали. Са спрата силази тетка и рођаци. Сви смо некако ведро расположени. Туге нема или се не види. Изгледа да смо је научили суспрезати у себи.

Послије сам отишао до Будинчића мајчиних ујака, односно ујина. Душан је умро осамдесетих. Срце га прекинуло. Максим погинуо у рату. Убила га граната. Док прелазим на њихово имање, гледам у бетонске стубове некадашње ограде. Не сјећам се, али знам причу. Ограду је арматурним кљештима прекинуо мој отац у стању пијане еуфорије када се покојни Милосав женио ћерку покојног Максима. Пошто су Будинчићи удали кћер, а још прије и сестричну за момке из сусједне породице, мој отац је сматрао да ограда између те двије куће не треба више да постоји.Са зебњом улазим и у то двориште. Помало из страха, какве ћу затећи ујине и мајчине родице а помало јер одатле вучем најстрашнију трауму из дјетинјства. Ту, у Будинчића кући тако сам се испрепадао од великог земљотреса 1979. да сам се наредних година тамо бојао одлазити. И ту ме дочекује радост, препознавање, љубав ближњих и весеље.

Идем и до куме Руже. Кум Рајко, вјенчани кум мојих родитеља и мој крштени, погинуо је на положају према Добрињи. Затичем куму и њене синове Горана и Бојана, кумчад мог оца. Смијех се ори њиховом кућом. Кумови су под гасом. Препричавају ми како је мој покојни отац лани , дан после бијега из Сарајева, ломио крсни хљеб за Јовањдан, њихову крсну славу. Неко му је рекао, да је чувао стан, док се он борио. Отац му је наводно одговорио;-Огради шта си ослободио, пизда ти материна..-Јој, која је кум легенда. закључује кум Бојан.

Свратио сам и до мајчиног рођака Мише. Син Милан, јединац, погинуо је на положају у близини куће. Успут сам срео и чика Радета, очевог колегу са посла. И његов је Роћко погинуо. Провео сам тада у Касиндолској један нестваран Божић. Два дана сам се веселио , пио, јео, радовао животу, онако како и треба радити када су дани Христова Рожденства, са људима иза којих је била смрт и велико страдање, а пред њима неизвјесност епских размјера. Из Хаџића сам у Касиндолску дошао са зебњом и празних џепова, а вратио се окријепљен са скоро двјеста марака у џепу, које су ми поклонили моји ближњи, иако им је сваки динар требао, јер их је чекао тежак избјеглички живот.Када данас у својој околини видим људе обољеле од похлепе, од стицања, како ниско падају пред баналним искушењима, не радујући се ничему, па ни Божићу, сјетим се тог нестварног Божића у Касиндолској улици. Божића проведеног међу људима ратницима, око којих је све требало бити обавијено тамним осјећањима свеприсутне смрти, а ипак је било било у знаку живота.

Мишљења и ставови објављени у рубрици “Kолумне” су искључиво лични ставови аутора текстова и не одражавају ставове редакције портала citajfilter.com