Сјећаш ли се Вучка и Олимпијаде?

Аутор: Бранко Николић

Уз дозволу аутора књиге, објављујемо одломке из романа “Леват” Бранка Николића.

…

Једино се вријеме за Олимпијаду могло поредит са овим. Сјећаш ли се Вучка и Олимпијаде? Ја се вазда сјетим, ето тих неких пола године прије и тих неких дванаест дана Олимпијаде што је смјестило наш град на свјетску карту. И данас ме људи из многих дијелова свијета питају, а и сами причају о тој Олимпијади из фебруара осамдесет четврте године.

Овако је било… пријавио се ја за посо у УПИ-ју, положио тест енглеског и почео припремни период са радом у кафе СKИ у Робној кући Сарајка. Ту ме одмах ови старији прифате, уведу у посо, цјеновник официјални, кола 20 динара, рецимо. Наш интерни цјеновник каже да је 30 динара и тако сва остала пића. Е навече се предаво пазар шефу и на пазар додаш 15 посто, нас 8 конобара и шанкера у смјени, двије смјене и ето пилава.

Пребаце ме на Добрињу у ресторан Вучко, ту су јели ови што су радили на Олимпијади плус оно ала карт, по наруџби. Е ја скупљо оне купоне од ових што су јели па уваљиво овим ала карт и тако сам имо по дану 30 – 40 ручкова.

Једном ми дође друштво, њих шеснаест, Холанђани, чини ми се, саставили столове и траже јеловник. Објасним им да немамо, ал препоручим оно од ручка, имо купона колко ош и сви узму једно од та три јела, пиће и кафе. Трчо ја око њих и готивио их јер опет шеснаест ручкова у паџе. Kад виче овај један што сам највише причо с њим: ”Хај наплати.” А ја научио ко код нас вазда један плаћа. Саберем све ручно, надодам још пића, па и поиграм се мало с цијенама. Реко ако прође, на коњу сам. Ћурим ја кроз кухињска врата, онај што је пито за рачун гледа, па још нако двоје-троје гледају у онај рачун, па нешто причају, па се згледавају. У реко, попушио сам га. Изађем у салу, ал не гледам према њима, ко оно имам посла на другом крају, журим. Kад тај што је тражио рачун виче: ”Ходи, ево”, и видим из даљине ставио оно што сам тражио и још највећу новчаницу тада са стране. ”Хвала”, кажем, ”оставите ту, па ћу ја покупит касније.” Одоше они, а мене све нешто страх, кад и задњи се поче одмицат од стола, приђем и видим да их је свих шеснаест направило исту процедуру – шеснаест пута плате рачун, плус шеснаест пута бакшиш у највећој новчаници. Тито драги, мого сам добар полован ауто купит за те паре.

Навече сам радио у том истом ресторану, али у бару и било пуно. Ниђе никог осим ових што су радили на Олимпијади. Један дан дође један са пуним камионом ђуса од наранџе, Диртмајерс се звао ђус, и замоли ме да то дијелим џаба гостима, оно ко реклама од фирме. Још мени даде јакну зимску, нову, и на њој пише Диртмајерс, на џепићу, оно ко за услугу. Оћу, како нећу. И гости су били задовољни укусом ђуса, а ни моја цијена, оно упола од УПИ-јеве им није била мрска. Богами, требало ми је добрих седам дана да подијелим оних четрдесет картона у пола цијене. Што ти је та Олимпијада била.

А ето, шта ми је тад било, неких 18 година и нешто, са оним сарајевским форама, најљепши, најјачи, најпаметнији, ма нисам се умишљо, тако сам се осјећо. Е сад, нешто се упитам, откуд ми такво размишљање? Пошто се сад послије толиких година не сматрам ни лијепим, ни јаким, а најмање паметним, како сам онда тако мого размишљат и како су онда неке вриједности биле другачије, а некако опет исте.

Нисам могао схватити како се проводе ти странци код нас? Шта је провод за њих? Улице су биле потпуно пусте послије 18 часова. Није то ометао ни снијег од неких 70 центима што је западо ноћ пред Олимпијаду. Сјећам се једне старе Дубровчанке, хостесе, што је рекла: ”Ах ти Госпе, бит ће ово медитеранске игре”, а сутрадан ниси мого наћ зимске јакне и бунде за купит, све се распродало за дан.

Једне ноћи сам препјешачио до Анекса. Таксија ниђе зглаве. Ухватим неки аутобус у Неџарићима који ме избацио код Хепока, е ја преко моста па према “Брду љубави”. Ниђе живог роба на улици, а није било више од 23:00. Снијег западо, улице чисте од снијега ко никад, кад излети дрот преда ме.
”Личну!”
Ја му дам.
”Шташ овде?”
”С посла.”
”Kакав пос’о?”
”На Добрињи.”

Тек се ја сјетих да му покажем акредитацију, то смо имали сви који смо радили са нечим око Олимпијаде.
”Е хвала, друже”, рече дрот и салутира ми.
Kако сам се осјећо велик и поносан што сам дио тог догађаја те наставим кући.

Сјећаш ли се те године за Олимпијаду кад су на Чаршији заврнули оног глумца Kирк Дагласа за хиљаду долара ил колко оно би. Није он то ни сконто, још газди и бакшиша оставио, него га хостеса из пратње увалила. Новине писале о томе. Нама на посо долазили хале да нам држе моралне придике. Kажу исте новине накав шеик у Холидеју дијелио свом особљу по сто долара сваки пут кад их је срео и о томе су писали.

Ал јок, не ваља нам ни така земља, па ето, добили смо шта смо тражили. Добро су болан људи говорили: ”Чим је Тита заболила нога, требало је ову државу напустит”. Јожа Загорац, помислих само, свему је он крив и томе што сам ја ту гдје сам.