Долазак доктора Лазића 92.

Доктор Миодраг Лазић /65/ је специјализовао хирургију на ВМА у Београду у тридесетој години и постао један од најмлађих хирурга. Радио је у Војној болници у Нишу, а онда прешао на Хируршку клинику Kлиничког центра. Данас ради као руководилац Ургентног центра у Нишу.

Kао добровољац, у септембру 1992. године, Лазић је дошао у болницу Kоран у Пале. Послије мјесец дана, као шеф хируршке екипе, дошао је на Илиџу и радио у ратној болници “Жица” у Блажују.

Kао једини хирург за стомак и грудни кош радио је скоро двије године на простору најширег ратишта Републике Српске – пет општина са више од 100.000 становника.

Сјећања из рата записао је у књизи “Дневник ратног хирурга” коју је објавила Новинска агенција Републике Српске – СРНА.

“Дневник ратног хирурга” Миодрага Лазића потресно је свједочанство о рату у којем нема предаха. Подсјетићемо се на његов долазак у тадашње Српско Сарајево кроз одломак из његовог дневника.

20. септембар 1992. године

Болница “Kоран” Пале-ратна болница. Стигао сам хеликоптером из Београда. Пале-центар, Телевизија, Радио, Влада, Председништво. Сигурност. Болница добро опремљена. Оперишем.

……………………………………………………………………………………………………………

Одлазим на Илиџу, на другу страну Сарајева. Слепо црево. Са свих страна су “они“, само један пут слободан – северним ободом Сарајева. Њиве, потоци, путељци, четири сата путовања. Овим језивим путем, названим “српска магистрала” (хумор својствен нашем човеку и у најтежим ситуацијама) путују рањеници са “најжешћег” дела сарајевског фронта до првог хирурга и спаса.Четири до пет сати ужаса. Путују камионом, санитетским, који прима пет до шест рањеника. Kо се једном возио том “стодесетком“, зна како је тешко и најздравијем, на асфалту, а камоли рањенику по рупама, њивама и клизиштима. А кад падне снег, пролаза нема. Од пет рањених, два умиру, три преживе. Преживели су у тешком шоку, на граници живота. Рањеници долазе из разних сарајевских општина: Илиџе, Неђарића, Хаџића, Вогошће, Рајловца и Илијаша. Други пут за живот нису имали.

На Илиџи имају болницу, али немају општег хирурга. Са инструментарком и једним колегом одлазим на Илиџу, у неизвесност, и, сигурно, најопаснији део босанског ратишта. Болница поред Илиџе, један километар од Врела Босне, на самој падини Игмана, ратна болница “Жица“. Леп објекат, али на чистини, осамсто-деветсто метара ваздушне линије од њихових положаја. С једне стране Игман, с друге-Отес. Игман, свуда око и иза нас. Одатле се муслимани спремају на пробој према Сарајеву. Ми смо им, буквално, на путу.