Ispovijest udovice čuvenog doktora Laze: Na posljednjem dežurstvu napisao je tu oproštajnu poruku

Izvor: Kurir/Jelena S. Spasić

Molim te, nemoj da ideš da radiš. Ako odeš, gotovo je. Znaš kako si prošao sa onom upalom pluća, znaš šta će tek biti s koronom?, govorila sam mu, ali niko živi nije mogao da ga zaustavi: “Moram. Možeš li da me zamisliš da sedim kući, a haos s pacijentima.” Sad će četiri godine otkad ga nema. I sve je gore i gore, još se trzam kad zazvoni telefon, počinje ekskluzivnu ispovest za Kurir Ana Lazić, udovica čuvenog ratnog hirurga i dobrovoljca dr Miodraga Lazića, doktora Laze, kao su ga svi znali, koji je imao svega dva meseca do penzije, a koji je, mimo svih boljki, odlučio da uđe u crvenu zonu. Tu je izgubio najvažniju bitku – za život.

Doktor Laza je sinonim svih onih časnih zdravstvenh radnika koje nikada ne smemo zaboraviti, koji su svoje živote dali da bi spasavali druge, mnoge od nas. Nisu bežali, nisu se krili iza lažnih bolovanja i kojekakvih izmišljotina. Na spisku Sindikata lekara i farmaceuta Srbije 146 njih je koji su preminuli od kovida. Istini za volju, tu je i onih koji su bili u penziji, nisu radili. Ali gro ih je dalo život za nas. Na prvoj liniji fronta za nas. Na kojoj je oduvek bi dr Laza. I da na četvrtu godišnjicu od kada je registrovan prvi slučaj kovida u Srbiji, kroz priču sa udovicom doktora Laze, anestetičarkom, odamo počast svima koji više nisu s nama.

Dobrovoljno je te ’91. otišao u Krajinu da spasava ranjene. Deca sitna ostala. Probijao je čuveni koridor ’92, pa se obreo na Palama, odakle silazi pravo u deveti krug pakla – Ilidžu. Penziju je čekao kao direktor Urgentnog centra Kliničkog centra Niš. Radovao joj se jer će sa voljenom Sarajkom, tamo gde mu je srce ostalo – na Ilidžu.

Prolazimo pored Kliničkog centra. Pošto pola Niša obiđosmo s lošom navigacijom da nađemo Gabrovo. Pred ogromnom kapijom Ana. Sama u ogromnoj kući. Ispred gipsane figurice pasa i mačaka.

• Laza je obožavao životinje – veli.

Harmonika vrata od podruma napola otvorena. Tek kad priđeš, s desne strane, na uglancanom staklu vrata vidi se uramljena umrlica. Plava. Tu je od 14. aprila 2020.

Ulazimo na sprat. Istrčava pudlica.

– Sve je govorio da ćemo da kupimo belu pudlu kad ode u penziju. Dosta smo imali velike pse, sad ćemo malu pudlu, pa da možemo svugde s njom. Planirao je da se preselimo na Ilidžu, koju neizmerno voli – priča nam Ana, a Laki joj skače u ruke:

“Kupila mi je ćerka još dok sam ležala u bolnici u Beogradu zbog kovida, čim je Laza umro. Da mu bar mrtvom ispunimo želju. I po njemu sam je i nazvala Laki. Ne razdvajamo se.

Sa ulaza pogled ide pravo na veliku sliku, u dnu.

“To nam je Darija, moja ćerka, poklonila za 20. godišnjicu braka. Ta nam je slika i na nadgrobnom spomeniku”.

Desno dvosed na kom je uvek ležao. Pred ogromnim televizorom. Slika na sve strane, venčanje, slavlja, ikone, na frižideru magnet “najbolji deda”.

– Mogao je da ne radi u koroni jer je 31. maja trebalo da napuni 65 i ide u penziju. Nije hteo. Bio je u tom nekom kriznom štabu. Sedeli smo ovde, ručali, bio je 30. ili 31. mart, nisam sigurna, kad sam mu rekla: “Molim te, nemoj da ideš na posao. Znaš i sam šta će biti.” “Još samo ovo dežurstvo i neću više.” U četiri ujutru silazim odozgo, nalazim ga ovde, u dnevnoj sobi. Nije mogao ni to dežurstvo da završi, temperatura ga oborila – priča nam Ana, te veli da su joj bila ukočena leđa, te nije radila, a inače radili su zajedno u Urgentnom.

Na tom dežurstvu piše i čuvenu oproštajnu poruku: “Otišao sam časno i pošteno. Svi su mi govorili da se sklonim, ali ja to sebi nikad ne bih oprostio…”, svestan, očigledno, da šanse s koronom nema. Ona to tada ne zna. Saznaće tek nakon smrti.

Imao je, nažalost, podlogu na kojoj se korona lako “snašla”. Ne tako male godine i još na to…

– U ratu je dobio bronhitis, razvio hroničnu opstruktivnu bolest pluća. Ali ništa alarmantno. Koristio je pumpicu s vremena na vreme. Dve godine pre korone primetio je da mu šećer malo raste, ali održavao ga je dijetom. Međutim, godinu dana pre korone teško je preživeo upalu pluća, bio je i u bolnici – priseća se Ana.

Pozitivan je, temperatura raste, odbija u bolnicu. Ana, po savetu ćerke iz Beograda, koja je završila medicinu, uzima lekove, antibiotike, po protokolu lečenja kovida. Džaba.

– Nakon dva dana uspevam da ga ubedim, ali krećem i ja s njim u bolnicu. Obećano nam je da će nas smestiti zajedno. Stara zgrada interne klinike, četiri kreveta i dva muškarca pred umorom. Prljavo, ve-ce svetla nema, hladno… Nervni slom je doživeo tu noć, ujutru kaže: “Pakuj se, idemo kući. Ako treba da umrem, hoću da umrem u svom krevetu, ne u ovoj prljavštini.” Sve je redom u Kliničkom napsovao. Dežurni lekar nam radi sve analize, a sanitetom se vraća kući. Dok zaključavam kapiju, on je naslonjen na harmonika vrata, kreće da pada, jedva ga hvatam, umivam da dođe sebi – priča.

U međuvremenu, veli, i nju lomi temperatura, ali to mu ne govori:

– Patološki smo bili vezani. Uvek je imao strah da se ne razbolim, da mi se nešto ne desi.

Posle tri dana saturacija pada, pristaje da ide na Infektivnu ako ona ostane kući, da se malo odmori.

– Ispratila sam ga u 10 uveče, a on iz Infektivne stalno zove da vidi kako sam. “Dobro, dobro.” Međutim, sve lošije sam i ja, završavam na Infektivnoj, pa me kao lakšeg pacijenta šalju na Čair. Stalno smo se čuli. Dogovara se da pređe na intenzivnu negu, u njegovu zgradu, gde smo radili tolike godine. Čujem se s kolegama, bude malo dobar, pa se pogorša, pa ukrug – govori dok u telefonu lista brojne slike, pa i one monitora na koje je bio povezan, jer sve je morao da joj šalje, da bude sigurna da je OK.

– A 10. aprila mi kaže: “Mnogo mi je loše, ne mogu bez kiseonika. Čim sklonim masku, saturacija pada. Tražiću da me stave na respirator.” U ratu je postao klaustrofobičan, nije smeo da nosi masku. Tad mi je jasno koliko je sati. Po podne smo se opet čuli, pa sam oko pola 10 uveče, samo mi je rekao: “Čuvaj se, čuvaj se i čuvaj se!” To je poslednji put da sam ga čula. Više mi se nije javio. Nikada.

Zvala je potom sve redom, niko se ne javlja.

– Oko pet ujutru javi se sestra Mirela, kaže mi da je preminuo. I tu je prekid filma. Ničega se ne sećam do dolaska u Beograd, gde su me na insistiranje ćerke prebacili. Nisam ni na sahrani bila.

Odmah se penzionisala. U Urgentni je morala da ide samo kad su spomen-ploču postavljali. Jedva je preživela. Nema ga. Više kročiti neće.

– Svake subote, kad nisam kod jedne od ćerki da čuvam decu, idem na groblje. I svaki put Laza dobije 10 crvenih ruža. Kad je Senka, njegova majka, izuzetna žena, umrla, krenemo na groblje, kaže da će uzeti ružu, a ja njemu da uzme 10. I voleo je da kaže: “Oćeš li mi donositi 10 ruža?” A ja rekoh: “Što si lud, o čemu razmišljaš…” Donosim mu 10 ruža. I sedim po dva-tri sata. Ponesem kafu, cigaru i pričamo, pričamo…

O svemu, pa i ratnim godinama. Jer, iako je to bila, kako kaže, patološka vezanost, nije bila ljubav na prvi pogled. Ni izbliza. Kad su se septembra ’92. upoznali u tek stvorenoj bolnici “Žice” u Balužju, na Ilidži.

– Nismo se slagali prvih dvadesetak dana. Mislio je da sam previše ozbiljna, umišljena, dok je on meni bio arogantan. Svi su se plašili da rade s njim pošto je perfekcionista. I ako nešto ne ide kako treba, odmah viče, baca. Ali kad prođe operacija, super je. Međutim, jedino ja se nisam stresirala. Svakog časa mogu da poginem, granate na sve strane, sad da se nerviram zbog nekog hirurga – veli, pa nastavlja:

– I zabole me leđa, naslonim se da ih ispravim, kad on sede iza mene da me malo pritisne. Pitam ga: “Šta radiš ti tu?!” Tad smo počeli normalno da razgovaramo. I nikad se više nismo razdvojili. Nijednog dana. To je stvarno bila patološka ljubav. Kada dežura ili ode u grad, uzmem telefon da ga pozovem, a istovremeno mi telefon zvoni – on. Telepatija. “TV slagalicu” smo gledali i dole, u ratu, kad smo imali priliku, ako nema posla. I to nam je ostalo u krvi. Kad smo došli u Niš, nijednu nismo propustili. Ako dežura, zove me i preko telefona zajedno rešavamo.

I život mu je, sticajem okolnosti, spasla.

– Bila je to ’94. kad su nas bombardovali Englezi i Francuzi. Ciljano su gađali bolnicu, ništa nije bilo pored nje, samo crkve. Imali smo naviku da ako nema posla i mirno je, svi u 12 sati pijemo kafu u sobi u kojoj je obitavao. Tog dana oko pola 12 hoće u kantinu pored bolnice, tu su se borci sastajali. Kažem mu: “Ići ćeš kad popijemo kafu.” Rekoh, bolje odmah da je popijemo da ne bude posle posla. Na hodniku smo, velim: “Idi ti stavi vodu, a ja idem da zovem koleginice.” I samo što smo okrenuli leđa, bombe počinju da padaju. Haos. U kantini su poginuli muškarci, žene, deca… Staklo na sve strane, ranjeni, mrtvi. Kad se sve završi, kaže: “Spasla si mi život. Da me nisi zaustavila, poginuo bih u kantini.”

Nemaju nijednu zajedničku sliku iz rata. Do toga im nije bilo. Ali imaju iz ’96, kad su došli u Niš. I ’97, kad su se venčali. Uramljenu. Drugi brak oboma. Po dvoje dece oboje.

– Punih 29 godina bili smo zajedno. Sad od uspomena živim. Ali opet kažem: “Srećna sam što sam mogla da provedem život s njim…”

OPROŠTAJNO PISMO

Na poslednjem dežurstvu, svestan da je zaražen i da se možda neće izboriti s kovidom, piše i oproštajnu poruku koju ostavlja koleginici, a ona objavljuje nakon njegove smrti. Prenosimo je u celosti:

Otišao sam časno i pošteno. Kao direktor UC dva meseca pred penziju, stajao sam ispred svojih ljudi, dragih doktora i sestara. Stajao sam na prvoj liniji, nisam se krio, naprotiv, bio sam ispred svih znajući da sa svim svojim bolestima i godinama imam veliki rizik, ali čast i ponos mi nisu dozvoljavali da se sklonim. Takav sam bio na krajiškom ratištu godinu dana, na sarajevskom ratištu četiri godine, za vreme NATO bombardovanja. Neću da odem tiho, hoću da odem onako kakav sam bio čitav život, a to znaju moji prijatelji, kolege, porodica. Svi su mi govorili da se sklonim, ali ja to sebi nikad ne bih oprostio. Moji voljeni Krajišnici, prijatelji iz Republike Srpske, za koje sam živa legenda, zauvek će iskreno plakati svi jer su uvek verovali da sam neuništiv. Koliko sam ovih dana dobio poruka podrške. Volim vas zauvek. Moji unuci i unuka Mila ostaju bez dede, ćerke i sin da ne tuguju, nego samo napred. Budite ponosni na mene. Drage moje kolege Marija, Boki, Brale, Kando, Sunčica i Macan, drage moje sestre, koje ste mi uvek verovale, zbogom. Voljenoj Ani, ratnom drugu i ženi, poruka: Budi hrabra i čvrsta zbog dece i unuka, a gore, na onoj strani, jednoga dana bićemo ponovo zajedno.

U Nišu mojim prijateljima poseban pozdrav.

Poslednja mi je želja da me ispratite s pesmom “Marš na Drinu”.

Doktor Laza, hirurg napaćenog srpskog naroda

KARAĐORĐEVA ZVEZDA, SPOMENIK…

Dobio je posthumno doktor Laza Karađorđevu zvezdu od predsednika Srbije, i još odlikovanja. A njegova Ilidža mu se i za života odužila – najlepše šetalište nosi njegovo ime. A i posle smrti – minulog 9. januara, na Dan Republike Srpske otkriven je velelepni spomenik.

– Dve-tri godine pre korone bili smo u tom delu Ilidže, na šetalištu koje je nazvano po njemu, baš mu se svidelo. I kad sam sad otišla, to kad su podigli taj spomenik, kad sam videla na kom je mestu, nije mi bilo dobro od sreće. U srcu je svojih boraca. Na samom trgu, a okolo nove zgrade, u njima borci, a on između njih. Kažem: “Evo, sad mu se ispunila želja, sad je tu, među njima, s prozora ga gledaju, a on ih čuva.” Neverovatno.

UPALJAČ POGINULOG DEČAKA, IKONA SVETOG VASILIJA OSTROŠKOG

Ana je živela u sarajevskom naselju Hrasnici, a radila kao medicinska sestra u pneumofiziološkoj bolnici “Kasindo”.

– Bio je 1. maj 1992, kad su me prijatelji pozvali: “Izađi istog momenta iz stana, prečešljali su sve zgrade, sve su Srbe pokupili, sad prelaze na tvoju zgradu, ko zna šta će biti s tobom.” Ćerke sam već bila poslala sa bivšim svekrvom i svekrom u Hercegovinu. Muž, s kojim sam se rastala, ali nisam stigla da se razvedem pre početka rata, bio je u vojsci. Samo sam uzela ranac i izašla iz stana. Po podne se već uselila muslimanska porodica. Nikad se nisam vratila – kazuje i navodi da je na Ilidži dobila natrag stan, iz kog su izašli muslimani.

Vadi iz fioke upaljač. Čuva ga više od tri decenije.

– Dečak, 16 godina, stalno je dolazio, donese nam cigare, voleo je da čavrljamo. I onda su nam ga jednog dana mrtvog doneli. Strašno. Čuvam ovaj upaljač. A čuvam i ikonu s kojom se starija ćerka molila dok se sve rušilo po Sarajevu. Starija 10, mlađa šest, plakale su da se vrate iz Hercegovine. Same u stanu. Bombarduju, trčimo da vidim gde su mi deca, da li su živa. Dnevna soba – prazna, trpezarija – prazna. Nema dece! Nalazim ih u malom hodniku, jedna u jednom, druga u drugom ćošku. Šćućurene. Starija se moli Bogu, drži ikonicu Vasilija Ostroškog, ljulja se i šapuće, a manja psuje i rat, i zemlju, i što je došla – priča Ana, pa veli i kako su muslimanski snajperisti birali koje će dete da ubiju:

– Sedela je starija ispred škole sa drugom, na odmoru. I on je samo pao, snajper ga pogodio. Znači taj je birao da li će žensko ili muško dete da ubije.