Пет злата на свјетским првенствима у кошарци и проклетство шестог: Чекајући повратак на трон

Извор: oko.rts.rs

Пише: Др Неле Карајлић

Пет пута наша кошаркашка репрезентација је освајала злато на свjетским првенствима. У двије деценије, између 1970. до 1990. три пута, у Љубљани, Манили и Буенос Ајресу као репрезентација СФР Југославије, и два пута као репрезентација СР Југославије, у Атини 1998. и посљедњи пут 2002. у Индијанополису. Од тада ни сам више нисам сигуран колико смо пута на европским, свјетским и олимпијским такмичењима били други. Злато нам увијек измакне. Да бих направио отклон од сујевјерја, подсјећам се на мудрост мога деде, на коју сам увијек гледао са подсмјехом, као што младост са подсмјехом гледа на све оно што је било прије ње. А деда је говорио да земљу, колико год да је плодна, увијек ваља наново заљевати.

Велики турски писац и нобеловац, Орхан Памук, у једном од својих есеја написао је да је цијела његова младост прошла од једног до другог пораза турске фудбалске репрезентације. Искрено говорећи, ни моја младост, ако је посматрам кроз визуру фудбалског навијача, није била много срећнија. И она је обиљежена промашеним пеналима, пропуштеним приликама, црвеним картонима и пропалим илузијама. 

Али, за разлику од фудбала у коме се ни мој колега Памук, а ни ја, не можемо осјетити у потпуности задовољним, кошарка је мени, и земљама чији сам држављанин био а којима је главни град био Београд, донијела много више радости и поноса. Државе су се мијењале, границе прецртавале, пролазили су ратови, али на кошаркаше бурна новија историја није оставила никакве трагове. Они су освајали медаље.

Спадам у оне који мисле да је кошарка у Југославији била успјешнија од фудбала само зато што се у њу није мијешала политика (Партија). Наиме, док се о судбинама фудбалских клубова, играча, селектора и репрезентације одлучивало у Централним комитетима, задимљеним кафанама и генералштабовима, кошарка је била у потпуности препуштена „струци”.

Очигледно је да су они који су водили земљу од њеног настанка 1945. до њене пропасти 1991, на кошарку гледали као на безопасан појавни облик спорта, неразумљив ширим слојевима радних људи и грађана. Тиме су учинили велику услугу онима који су заиста били заљубљени у овај спорт. Судбину кошарке у своје руке узели су експерти! Бора Станковић, Радомир Шапер и Александар Николић.

Истина, кошарка је имала још једну велику предност. Могла се тренирати ноћу, тако да образовање кошаркаша није трпјело оштећења. Дању идете у школу, а навече тренирате. Није ни чудо што су кошарку у моје вријеме звали „студентски спорт“.

Фудбал, на жалост, није имао такве услове. Играо се напољу, што је подразумијевало да фудбалери не могу бити редовни у школи, а димензије терена и напор који је био неопходан да се постане добар играч подразумијевали су да кандидат неће имати довољно времена да „прочита неку књигу, неко штиво”. За разлику од њих, кошаркаши су, у социјалистичком самоуправљању, имали имиџ образованих дјечака, паметних и лијепих момака, што су у суштини и били. Такви паметни донијели су нам и пет титула свјетског првака, исто онолико колико Бразил има у фудбалу.

Хајде да их набројимо. 

ЉУБЉАНА 1970.

Пред свјетско првенство у Љубљани 1970. године, Југославија је већ горјела за кошарком. Играло се од Љубљане (Олимпија), преко Далмације (Задар, Југопластика), Загреба (Локомотива), Чачка (Борац) и Скопља (Работнички) па све, наравно, до Београда (Звезда, Партизан, ОКК, Раднички). Љубитељи кошарке осјећали су да успјеси који су наши играчи шездесетих „редали у низу“ у Љубљани имају да доживе свој врхунац. Момчад предвођена Ивом Данеуом, Крешимиром Ћосићем, Чермаком, Симоновићем и Плећашем, са Жеравицом на клупи, донијела је Југославији прву свјетску титулу.

И поред тога што је ово првенство било смјештено између два велика историјска земљотреса која су уздрмала монолитност Титове владавине, студентских демонстрација ’68 и маспока у Хрватској ’71, социјалистички самоуправни народ још увијек је био ношен посебним ентузијазмом који га је красио након Другог свјетског рата.

Истина, унутар Партије постојала је читава лепеза различитих идеја и смјерница, много богатија и бојама и дизајном од оних које је, касније, развио демократски парламентаризам, али је међу обичним народом идеја братства и јединства још увијек играла одлучујућу улогу.

Осјећала се тежња појединих република за што већом аутономијом, излазила је на видјело и посебна каста названа „црвеном буржоазијом“, али су основне институције заједничке државе, партија, војска, Влада и, наравно, друг Тито, и даље одржавале свој неспорни ауторитет.

Народ је живио много боље и богатије него прије двије деценије, а спорт је, као и у сваком облику друштвеног система, био нека врста показатеља колико је власт успијешна.  Иако се нису могли похвалити различитошћу робе, рафови у продавницама су били пуни, школство и здравство нису утицали на буџет породице, а по фармерке и плоче ваљало је отићи само до Трста.

У таквој атмосфери, одлучујући тријумф против Сједињених Америчких Држава дочекан је као највеће достигнуће наших народа и народности, па су кошаркаши, након освојеног злата, своју медаљу прво однијели другу Титу, за кога нико није био сигуран да ли је уопште знао правила ове чаробне игре.

На чувеној фотографији, направљеној на пријему код „највећег сина наших народа”, осим Драгана Никитовића, спортског коментатора чији је глас деценијама био везан за сваки тријумф наше кошарке, и Радомира Шапера, једног оних који су најзаслужнији што се кошарка закопитила међу јужнословенским народима, стоје, једно поред другог, Стане Доланц, будући секретар Извршног бироа Предсједништва ЦК СКЈ,  и другарица Јованка Броз, Титова супруга – идеолошки непријатељи око чијег сукоба историчари покушавају да пронађу узроке пропасти Југославије. Већ након следеће златне медаље, осам година касније, Јованка више није стајала уз Тита. 

МАНИЛА 1978.

Било је природно да кошарка, након овог великог тријумфа, доживи експанзију, па су по цијелој Југославији никли кошеви, као нека необична бића слична жирафама. И код нас је, на Кошеву, кошарка постала популарнија од фудбала. Како није било могуће да баш свака махала има кошаркашки терен, тако смо се довијали на који начин да направимо кошеве. Надахнуће је било немогуће зауставити. Свако паркиралиште, уска улица, ћорсокак, пространо двориште или чак ходник куће претварани су у Арене, Пионире, Јазине, Медисон Сквер Гарден. Табле су се правиле од комада шпере, бојило се темпером, а обручеви су се правили од металних дијелова старих буради, без обзира на њихове димензије.

И поред те еуфорије, Сарајево је, почетком седамдесетих, било у запећку кошаркашких дешавања, па су локалне власти, уз свесрдну помоћ Кошаркашког савеза Југославије, одлучиле да Босна и Херцеговина добије стабилног прволигаша. Радило се ударнички, изградила се Скендерија, град је био преплављен турнирима, школским такмичењима и кошаркашким школама, напунило се буре барута у које је неко требало да убаци отворени пламен. И убацио је!

Пламен се звао КК Босна. На њу је пао избор, да би се град ујединио око једног прволигаша. КК Сарајево и КК Жељезничар су на тај начин политички изгубили трку са најмлађом сестром, не би ли се избјегло вјечно ривалство између ова два клуба (процјена је била да Сарајево може да има само једног прволигаша).

Као снага доведени су кршни момци из Црне Горе и Херцеговине, Радовановић, Крвавац, Чечур, Варајић, а као креација доведен је Светислав Пешић из Пирота. Као млад стручњак доведен је Боша Тањевић. Ипак, главна цигла у овоме зиду стигла је из Тузле. Бивши тенисер Мирза Делибашић оставио је рекет и почео је да игра кошарку. Оно што је урадио као кошаркаш, остало је записано златним словима у историји ове игре, али никада нећемо сазнати да ли бисмо, да је Кинђе остао у тенису, имали Ђоковића прије Ђоковића.

Уласком Босне у прву лигу, југословенско савезно такмичење постаје најјача лига у Европи, коју прате и земље у окружењу. У времену у коме нису постојале сателитске антене и оптички каблови, за гледаоце у Италији редовно коло Прве савезне лиге преноси ТВ Копар. Партизан, Југопластика, Локомотива (која је у међувремену постала Цибона), Босна, Задар, Звезда и наравно Борац из Чачка, ставили су на муке селектора Александра Николића којих ће дванаест кошаркаша повести са собом у Манилу те 1978 године.

Легенда каже да су играчи на тренингу, пред посљедње „краћење“ списка, стрепили од Професоровог, како су звали Николића, загрљаја. Коме се он приближи и кога загрли и пољуби, тај не иде на првенство. Враћа се кући.

А Профа је за Манилу могао да сакупи два тима и да оба уђу у финале. Овако, правила ФИБЕ су нас приморала да умјесто једни против других, у финалу играмо против Совјетског Савеза, предвођеним пуковником Гомељским, кога је Мока Славнић, наш плеј, највише излуђивао изненадним и нерезонским потезима страним сваком кошаркашком учењу.

Мока га је, наводно, једном питао: „Пуковниче, како можеш да спремаш тактику против нас, кад ни ми не знамо како ћемо да играмо?“

Те 1978 године, Југославија је грицкала посљедње године са другом Титом на челу, који је остао и њен једини жирант, али је њено постојање и даље гарантовао Хладни рат који је двије суперсиле држао у затегнутим, али, колико толико, предвидљивим односима. Кошарка се измигољила из руку америчке политике, па је, послије пораза од Совјета на Олимпијади у Минхену шест година раније, скрајнута из америчких „средстава информисања“, како су се у то вријеме називали медији. За њих је побједник НБА лиге уједно био и Првак свијета.

Тријумф у Манили, у земљи охрабреној не толико повећањем стандарда колико експлозијом популарне културе, филма, рокенрола и спорта, дочекан је као нешто, како Мута Николић каже, „најнормалније“.

Кића, Праја, Мирза, Ћоса, Јерков, Мока, Дује, Рашо… били су у том тренутку „дрим тим“ пред којим не постоји противник који је непобједив. Свој историјски пут ова генерација завршила је златом на Олимпијским играма у Москви, а риједак је био онај који је могао да тврди да ће на кошаркашки подијум ући неко ко је талентованији од ових играча.

Али, југославенска школа кошарке у потпуности је демантовала скептике. Док су диљем земље расли неки нови клинци, чије домете крајем седамдесетих нико није могао ни да наслути, небо над Југославијом показивало је прве знаке олује. 

БУЕНОС АЈРЕС 1990.

Након смрти друга Тита, у мају 1980. године, Југославија је почела да трчи свој почасни круг. Одлазак посљедњег гаранта њене цјеловитости, интегритета и суверенитета, отворио је пукотине Устава из 1974. кроз које су почели да цуре мржња, јед и похлепа. Народи и народности који су му се заклињали на вјерност посташе себични и глуви на потребе других. Сваки од њих гледао је оно у чему је закинут, преварен и издан, потпуно супротно од крилатице тројице мускетара коју је пред полуфинале Свјетског првенства на Филипинима на бијелој табли пред својим играчима написао Светислав Пешић на свој пироћански начин: Сви за једног, један за сви.

Али и поред тога што су осамдесете биле године несигурности и неразумијевања, и поред тога што су се кризе низале један за другом, прво економска, па друштвена, па политичка, која је на крају ескалирала у рат, и поред тога што је сваке године избијала нова пукотина на монолитном бетонском тијелу социјалистичког самоуправљања, оне су у сјећању савременика и у легендама које су они пренијели на своју дјецу, представљене као Периклово доба једне предивне земље и њене популарне културе.

И заиста, не постоји година од Титове смрти до почетка ратних сукоба која није донијела неко ремек дјело у музици, филму, књижевности или спорту. Ређале су се златне палме и медвједи, олимпијске, европске  и свјетске медаље, пуниле су се хале и стадиони, пунили су се рафови у продавницама плоча и библиотекама, на изложбе се долазило у броју који је красио фудбалске утакмице, и све је изгледало као да ће земља, у којој су та дјела настала, живјети дуже од Римског царства, а не да ће у крви бити угушена након само „пар година за нас”.

У том ватромету љепоте по којој ће се памтити тај загонетни период једне измучене земље, кошарка је, наравно, заузела истакнуто мјесто. Средином осамдесетих стасала је једна нова генерација оплемењена несвакидашњим самопоуздањем и безобразлуком, луда за игром и поетски надахнута. Интересантно, на њено одрастање, између осталих, утицао је и Светислав Пешић који ју је однеговао од кољевке до одласка у бијели свијет. Било је само питање дана када ће Рађа, Кукоч, Дивац, Паспаљ и Ђорђевић, предвођени нешто старијим Драженом Петровићем покорити планету и оставити ривале коју деценију иза себе. То се догодило на свјетском првенству у Буенос Ајресу, 1990 године, када је једино неизвјесна била разлика с којом ће се противник побједити.

На том првенству десио се и један кикс, против Порторика, кикс којег је маестрални Александар Тијанић у једном свом чланку назвао „менструалним периодом” игре наше репрезентације.

Игра тих момака, предвођених Дудом Ивковићем, више је личила на умјетност него на спорт. Знајући да пред собом има надахнуту младост, Дуда је дозволио слободу и непредвидивост, толико карактеристичну за југословенску кошарку. Управо је та непредвидивост Николу Јокића издвојила од осталих играча данашње НБА лиге.

У посљедњој утакмици овога првенства, против почившег Совјетског Савеза, побједник је био познат прије него што су играчи изашли на загријавање. Али су се међунационалне тензије, које су тресле земљу испод чије су заставе играли, видјеле у току побједничког славља. Владе Дивац је једном неопрезном навијачу отео хрватску заставу, што ће му, показало се, бивша браћа тешко опростити.

То је био посљедњи заједнички узлет југословенске кошарке. Годину дана касније ратни пламен почео је да прождире остатке велике лешине. И док ће консензус међу народима те земље о узроцима и карактеру рата бити постигнут за неких сто година, нема пасионираног љубитеља кошарке од Вардара па до Триглава који неће са сигурношћу тврдити да би та генерација која је у Буенос Ајресу стала на кров свијета, ако не побиједила онда барем пружила достојан отпор америчком НБА дрим тиму који је двије године касније на Олимпијади у Барселони спасавао посрнут углед америчке кошарке.

Репрезентација Хрватске, као мањи дио југословенске репрезентације, на тој се Олимпијади у финалу сусрела са Џорданом, Бирдом, Јуингом, Меџиком и осталима, и била равноправна све до половине треће четвртине. Тада одлучујућу улогу преузима дужина клупе, а она би са Дивцем, Ђорђевићем, Паспаљем, Даниловићем, Савићем и, рецимо, Дудом Ивковићем као селектором, била неупоредиво дужа од оне коју су Кукоч, Рађа и Дражен имали те љетне вечери у Барселони. 

АТИНА 1998. 

И док су нам осамдесете показале колико је велики утицај културе на колективно сјећање једног народа, деведесете су нам показале како се из те културе лако прелази у рат. Миру, једноставно, нико није дао шансу. Није одговарао ни политичкој елити, ни економији и бизнису, ни новодолазећем систему вриједности, а ни међународној заједници, чије је кормило чврсто држао супериорни Запад, који је, падом Берлинског зида, био проглашен за побједника у Хладном рату. Он је ту побједу, без трунке достојанства, прославио растурајући једну земљу гурнувши је безочно у ратни пакао.

Ни Вашингтон, а нарочито не Берлин, није имао никакву намјеру да закочи захукталу ратну машину која се у рекордно кратком периоду спремила за сукоб. Напротив, умјесто да закочи точкове те машине, они су их подмазали зажеливши јој срећу.

Није прошло много времена а имена мртвих замјенили су бројеви. Страхота је слиједила једна другу, села су нестајала под пламеном, а градови мијењали структуру становништва. Истина је била прва протјерана, и још увијек се није вратила на стару адресу. На насловним странама, умјесто умјетника, спортиста и јунака социјалистичког рада, сванули су анонимни политичари чије „пароле страшно звуче“, ратни команданти који цртају будуће границе, бизнисмени довучени из „сиве зоне“ и естрадне звијезде које само капитализам и похлепа умију да створе. Рокенрол је умро, а на његово мјесто дошао је турбо фолк. Смрт је замјенила живот! Ерос је нестао, дошао је Танатос!

У тај историјски тунел у којег је ушао захуктали балкански воз, први зрак свјетлости дали су управо кошаркаши. Након што су Савезној Републици Југославији скинуте спортске санкције, наметнуте одлуком Савјета безбједности који је у потпуности био под контролом Сједињених Држава (Русија није знала шта ју је снашло, а са Кином су се збијале шале), кошаркашка репрезентација освојила је титулу првака Европе у Атини у митској утакмици против Литваније, након чега су стотине хиљада људи, славећи побједнике, прекриле београдске улице и тргове, отварајући тиме ново поглавље у историји српског спорта које можемо да назовемо „дочек побједника“.

И заиста, тај спонтани излив радости, у којем је једино угрожена била грчка амбасада, пошто су Атињани листом навијали за Литванију, био је знак свакој власти да је у немирним градовима као што је Београд много паметније организовано дочекати наше Шампионе, него пустити масу да протокол таквог дочека сама креира.

Није било тих демонстрација и тих парада, а Београд их је у посљедњих тридесетак година видио на стотине, које су имале такво надахнуће и ентузијазам какво је било те јулске ноћи 1995. године. Кошаркаши су отворили сезону чувеног балкона, а након њих редали су се одбојкаши и одбојкашице, стрелци, олимпијски и свјетски шампиони, Милорад Чавић и, наравно, Новак Ђоковић. Фудбалери још увијек нису заказали термин.

Међутим, послије сваког пијанства стиже отрежњење. Након Олимпијаде у Атланти, поједини играчи уморили су се од репрезентације, па је тим који је одлазио у Грчку на свјетско првенство 1998, испраћен без великих надања. Њему су недостајали и Дивац и Даниловић и Паспаљ и Савић, док је Сале Ђорђевић био повријеђен, али га је селектор Жељко Обрадовић позвао „злу не требало“.

Као што то обично бива, од оних од којих мало очекујемо добијемо много. Тако је Жељко, са новом крвљу екипе у којој није било главних актера из Атине и Атланте, невиђеном борбеношћу и челичном дисциплином дошао до нашег четвртог злата. Уз пораз од Италије, као редовни симптом „менструалног периода”, падали су једна за другим Русија, Порторико и Јапан, па Грчка и Канада, да би у нокаут фази била побијеђена Аргентина и поново Грчка.

Неочекивано, у финалу нисмо дочекали Амере, већ Русе, које смо морали да по други пут побједимо на овом првенству. Како је наш тим био дефицитаран звијездама, то првенство пружило је прилику онима који су своју шансу чекали из прикрајка. Бодирога и Ребрача, уз неизбјежног Томашевића, били су најбољи међу једнакима, али је, без сумње, побједник овог првенства био невиђен заједнички дух којег могу да красе само екипе које води Жељко Обрадовић.

Већ сљедеће године, земљу је погодила нова невоља. НАТО је напао СР Југославију из свих расположивих летачких средстава. Начин на који је прославио свој педесети рођендан био је знак свима онима који имају на располагању слично оружје шта им се може десити уколико се опусте. Само годину дана касније на чело Русије дошао је Владимир Путин.

Читалац се вјероватно пита какве везе НАТО бомбардовање има са кошарком. Има! Мене је, као свједока тог времена, копкало како је могуће да деветнаест најразвијенијих земаља свијета у којима се игра врхунска кошарка (Француска, Шпанија, Сједињене Државе, Немачка…) може да бомбардује земљу у којој је сваки клинац знао прву петорку Чикаго булса (Кер, Џордан, Пипен, Родман и Лонгли). 

ИНДИЈАНАПОЛИС 2002. 

Кажу да је Србија у двадесет први вијек ушла петог октобра двијехиљадите. Тадашњи је предсједник Југославије сходно свом намћорастом карактеру одбио да призна резултате предсједничких избора, по којима их је изгубио већ у првом кругу, па се, сходно свом бунтовничком духу, Србија на тај дан слила на улице Београда.

И док једни, који су гласали за дотадашњег предсједника, тврде да се тада одвио пуч у свом елементарном облику, други, они који су гласали за противкандидата, тврде да се радило о одбрани народне воље.

Углавном, са новом гарнитуром власти, у Србију је капитализам ушао и другом ногом. Кренула је општа и неконтролисана приватизација, фабрике су постале јефтиније од киле хљеба, у медијима се свирала химна демократији, а на улицама су борбе кланова доживљавале своје епске тренутке. Врховна институција извршне власти морала је да број министарстава усагласи са бројем странака које су чиниле демократску опозицију, тако да у згради владе није било довољно столица.

Разноликост оних који су партиципирали у власти направила је огромну пукотину у њеном функционисању, па је врло брзо унутар те широке коалиције дошло до непремостивих препрека. Супротно ономе што су у својим јавним иступима прокламовали, ни једна од завађених страна није показала толеранцију, стрпљење и  мудрост.

И поред тога, међу људима се осјетило становито олакшање након тешке деценије, натопљене ратом, санкцијама и инфлацијом, па је заживјела нада да долазе боља и благороднија времена. Европски политичари такмичили су се у похвалама новом режиму лицитирајући датум уласка СР Југославије у Европску унију.

Они нама наклоњенији, тај су датум бројали у мјесецима, али они од којих је све зависило играли су се мало већим датумима. Свака изјава неког западног политичара будила је наду у људима окренутим на ту страну свијета да ћемо и ми једнога дана постати „нормална земља“.

Иако ни кошарку није могла да заобиђе та тектонска промјена, захваљујући темељима на којима је ова институција стајала, тај је земљотрес није превише протресао. Ипак, након неуспјеха на Олимпијади у Сиднеју, а све осим медаље за Србе била је катастрофа, Жељко Обрадовић се повлачи са мјеста селектора.

 Ако нека земља има кошаркашких стручњака онда је то Југославија. Поред Ивковића, Маљковића, Вујошевића, Николића, Ђурковића… избор је пао на Светислава Пешића, човјека који је у Бормију 1986. промовисао најталентованију генерацију југословенских кошаркаша.

Репрезентација Југославије која је отишла пут Индијанаполиса по први пут није имала ону кохезију и дисциплину који су красили сваки наш тим прије тога. (Пеђа Стојаковић се захваљивао београдским сплавовима за идеалне услове у којима су се одвијале припреме за првенство.) У екипу се враћа Дивац, тада велика звијезда НБА лиге, са њим долази и Пеђа Стојаковић, његов клупски другар из Сакрамента, а темељ екипе је Дејан Бодирога, који је већ увелико постао најбољи европски кошаркаш. За њима слиједи ред сјаних и талентованих кошаркаша, који се нису могли похвалити аскетским духом и гвозденом дисциплином. Један од њих, Радмановић, био је одстрањен из репрезентације јер је, наводно, јео банану док је Пешић објашњавао шта треба да се ради.

Такво шаренило одмах је на почетку такмичења попило два шамара, од Шпаније и Порторика, па су их скептици већ паковали кући, али су се они остали, међу којима сам нашао и ја, надали да „менструални период“  ове генерације траје мало дуже него код њихових претходника.

И били смо у праву. Порази које смо претрпјели у почетној фази довели су нам Американце у четвртфиналу. Њихов тим био је саздан од НБА звијезда међу којима су Ендрју и Реџи Милер и Пол Пирс, најзвучнија. И тада се дешава оно чему се нико није надао.

Уз НБА искуство Дивца и Стојаковића и Бодирогину упорност и сталоженост, прорадила је дрскост оног дијела екипе којој дисциплина није најјача страна. Гуровић, са све Дражином тетоважом на рамену, стрпао је пар тројки несретним Американцима као да са рајом игра баскета испод гаража на Кошеву, а Марко Јарић, члан исте те веселе дружине, својом мирноћом је слободним бацањима у посљедњем нападу ставио поклопац на кош америчких звијезда.

Колико су Американци имали јаку екипу показао је њихов посљедњи напад. На инсистирање Пешића да се на пар секунди прије краја прави лична грешка да би се при вођству од три разлике противник присилио да пуца слободна бацања, нико од наших није успио да дохвати противничког играча а камоли да га фаулира. Срећом шут Ендрјуа Милера завршио је на обручу.

Тиму снова пожељели смо да настави да сања. Dream team, keep dreaming!

Слиједиле су још двије драматичне утакмице, полуфинале против неуротичног Новог Зеланда чију смо зону сличну оној коју су играли совјетски кошаркаши једва пробили, и на крају Аргентина, која нас је, руку на срце, надиграла, али није имала довољно снаге да се избори са нарастајућом српском еуфоријом.

Када год помислим о неправдама које су нас задесиле у посљедњих пола вијека колико активно пратим спорт, сјетим се и ове утакмице као јединог примјера у коме је неправда нанијета нашем противнику. Мој пријатељ Габријел Чепеникас, Аргентинац грчког поријекла, те је године стигао у Београд као наш специјални гост. При изласку из воза рекао је да је дошао да пехар првака свијета из Индијанаполиса однесе тамо гдје заслужује да буде. У Буенос Ајрес.

Дали смо му све, и јагњетине, и пива, и ракије и вина, и музике и провода, али му пехар нисмо дали.

Када бих био мало више сујевјеран, помислио би да посљедњих двадесет година плаћамо цијену те неправде. Ни сам више нисам сигуран колико смо пута на европским, свјетским и олимпијским такмичењима били други. Злато нам увијек измакне. Али, ако бих покушао да направим отклон од сујевјерја, подсјетио би се на мудрост мога деде, на коју сам увијек гледао са подсмјехом, као што младост са подсмјехом гледа на све оно што је било прије ње.

 А деда је говорио да земљу, колико год да је плодна, увијек ваља наново заљевати.