Прије 190 година рођен Марко Миљанов: Образ му је био најскупље имање
Извор: Глас Српске/Драган Мијовић
Праве легенде не блиједе и не посустају упркос значајном протоку времена, оне, напротив, понекад нагло добију на значају. Таква је и она о Марку Миљанову у околностима када је наше друштво већ одавно положило оружје у судару са глобализацијом па дезоријентисано морално посрће у дехуманизованом кошмару “нове нормалности”.
Традиционалне вриједности су “ниско пале”, а колективна свијест о историјској истини, народним и државним интересима је све тања, што урушава и сам национални идентитет. Због свега је више него потребно у ово вријеме враћати се етичком кодексу који је живио и о којем је писао легендарни српски војвода. Он је непогрешиво и прецизно дефинисао шта је чојство, а шта јунаштво, поштење и правда, задата ријеч, праштање, доброчинство, гостопримство и заштита прогоњених и све друге врлине које у основи човјека чине човјеком. На тај начин је постављао универзалне моралне обрасце и за вијеки вјекова нам оставио јасне путоказе.
Марко Миљанов Поповић рођен је у мјесту Медуну, недалеко од Подгорице 25. априла 1833. у племену Кучи, прије равно 190 година. Отац му бијаше Миљан Поповић, а мајка Борика из братства Милића. Каже се да су његови саплеменици одмах “виђели” да ће ово дијете бити један по један Куч, “по вр чела” имао је бијели биљег из којег ускоро израсте “вучији прамен”, за који се сматрало да је предзнак јунаштва. Већ као момчић се крупноћом, мушком снагом и љепотом врло брзо одвојио од својих врсника. Поширока из рамена врата, подугачка из кољена гњата.
Неком приликом, као чобанчету у стадо му упаде вук самотњак и пограби овцу, он се баци на звијер, израни је ножем и задави голим рукама. У том гушању од оштрих чељусти задоби озбиљне ране. Кад после неког времена понесе вучију кожу на пазар у Подгорицу, срете га неки Турчин и оптужи да лаже како је он смакао вука. То опржи младог Куча, па трже малу пушку и Турчин главом плати ту крупну увреду. Од тад пригрли бистру пушку и оштар ханџар па поче хајдуковати. Са својим Кучима крви се с Турцима, са којима још од вакта војводе Радоње главама медњиче границу. И зорли и сојли, устан и бастан, Марко због своје снаге и храбрости зарана изађе на лијеп глас па га кнез Данило са 22 године узе у своје перјанике (гарду). Природно интелигентан, ту на двору брзо је изграђивао своју личност, сусрећући важне домаће и стране људе.
Беспримјерно јунаштво и честитост му 1861. донесе чин војводе и бригадира, а 1874. звање сенатора. Красила га је ријетка истинољубивост, уз наглашено одсуство полтронства, чега је у и око дворова било од кад је свијета и вијека. Свагда му је међу јунацима високо и широко мјесто чињено, чак и они с којима је имао спор прискакали су да му коња придрже.
Слика и прилика витеза
Кад год би зулумћари кренули да сатиру, пале и робе све што је “каурско”, пред њих би увијек насред крваве позорнице прибрано и одлучно стао он, изазивајући колебање и страх код Турака. Кад му Турци уцијенише главу на 1.000 дуката, усред Подгорице на мегдан позва забита Јуса Мучина, но овај не смједе изаћи, на срамоту варошких Турака. Но, он не бјеше од оних јунака којем закон у топузу лежи већ у вјери и правди Божијој, у чојству. Био је слика и прилика епског српског витеза без страха и мане, обдареног исконском снагом за којег су потлачени увијек вјеровали да ће надјачати тиранина. Неоптерећен славом, својим часним животом, искрен и непоткупљив, тјерао је и противнике да га поштују. Није било лако постати први јунак у земљи ратника, јер како рече Јаша Продановић: “На црногорским стијенама је бог Марс свој мач оштрио”. Многи странци су покушавали проникнути у тајну, каква је то магија и чудо да у овој дивљој земљи, поред најпростијег огњишта, уз грумен посна сира и залогај качамака (кад га има), стасавају такве људске величине, ратници и државници, мислиоци и поете. Колико је Марко био поштован говори и сљедећа анегдота: Кад је војвода долазио у Лијеву Ријеку неким послом код чувеног јунака Миљана Вукова, овај нареди сеоском попу да звоне звона у част војводе, што попу и не би по вољи, јер се таква почаст одаје само владици и патријарху.
Круна његових војних успјеха свакако је бој са Турцима на Фундини, августа 1876. Блистава побједа која је Црној Гори широм отворила врата за пуну независност и међународно признање. Кнез Никола је команду над трупама повјерио свом рођаку Божу Петровићу, који брзо изгуби контролу над ситуацијом при надирању бројно и оружано надмоћнијих Турака под командом Махмуд-паше, потурченог украјинског Јевреја из Лавова. Уз писку зурли и борија, Турци су силовито халакали, но то војводу није узнемиравало. Миран и хладан као стијена прибрано је процјењивао ситуацију. Очевици кажу да се у критичном тренутку битке попео на један ћувик, ставио “на прси” црногорску капу, прекрстио се, погледао ка небу, призвао Бога па громогласно командовао јуриш. Као оркан се на челу своје војске сјурио у фронт турског распореда, што је ове потпуно помело и успаничило. Разбијени аскери су падали ко трава под косом, а на раздвоју тог крвног кола, што на бојишту, што у бјежанији ка Подгорици, изгину их око 5.000, много више него у славним биткама на Вучијем долу или Граховцу.
Послије ове велике побједе слава и популарност Марка Миљанова достигла је неслућене размјере. Спиридон Гопчевић тада записа: “У Црној Гори сматрају га првим јунаком и најбољим војсковођом”. Страни извјештачи о њему пишу хвалоспјеве, Франческо Киниго га назива новим Гарибалдијем, а путописац Шварц најчеличнијим Црногорцем. Јозеф Холечек пише: “Црна Гора има толико јунака колико и мужева, али само једног Марка Миљанова”.
Тиме је значајно био угрожен “престиж” многих неспособних главара, чија би се представа о властитој величини нагло распршила у његовом присуству. Они су своје позиције углавном стицали ласкајући великој општепознатој сујети црногорског господара. И сам кнез Никола тешко је подносио толики Марков углед, тим више што му је овај поносни Куч често у брк знао рећи шта је неваљало у држави и чије је то масло. Кнез је увијек могао рачунати на његову бритку сабљу у боју, али не и на улагивачку покорност. Образ је војводи био најскупље имање па је на увреде Николине узвраћао истом мјером. Тако се једном приликом “под бријестом” кнез поспрдно обратио главарима, рекавши да су сви лијепо обучени, јер мора да су велики пљачкаши.
“Нијесмо господару, но мали смо ми пљачкаши према теби”, врати му Марко “жао за срамоту”.
Никола није бирао начин да унизи и повриједи војводу. Кад је Марко 1878. постављен за гувернера ослобођене Подгорице, двор му одреди мању плату него неким од његових чиновника. Кад питаше војводу за то, он каза: “Паметан је господар, зна он да ја кад ручам, мене мало качамака и млијека – ето доста, а овим другима треба много јестива и пригања.”
По вољи господара
Двор ускоро поче умањивати и његове војничке заслуге, посебно оне у боју на Фундини, подупирући хвалисања недостојних кукавица, нажалост високо рангираних. Никола окрете против војводе неке слабе главаре, који су му се поваздан клањали до црне земље и љубили руку. Та је камарила увијек равнала своје мишљење према вољи господара, докле год звецкају дукати у ћемеру и незаслужене медаље с рамена на раме. То бијаше знак и разном несоју и људској погани, који би и оца убили преко качамака, а камоли да на правди вишњег Бога не шпијају и лажима опањкавају војводу, којег је кнез наложио на ватру. Бијаше и часних истакнутих јунака попут Пера Ивановића, Шкрња Кусовца, Миљана Вукова и других који говорише да је грехота и велика срамота каљати образ таквом “чојеку”. Нетрпељивост је расла из дана у дан, све док не дође и до атентата у Даниловграду, кад Марка рани Илија Спахов. Двор је, без сумње, био уплетен.
Врхунац војводиног сукоба са кнезом наступи око Херцеговачког устанка. Марко упозори на корупцију и крађу средстава за помоћ устанку и пребаци кнезу да је Цетиње соколило Херцеговце да се дижу на Турке, а сад их оставља на цједилу у атар Аустрији. Никола га дрско укори да се не мијеша у политику и оштро запријети, кад војвода затражи да поведе добровољце у помоћ Херцеговцима, којих би рече могао скупити 5.000, што би подигло на устанак и све Србе из Босне. Укупно се љуто свадише, падоше најтеже ријечи са обје стране, послије чега Марко, згађен и разочаран, врати чин војводе и даде оставку на мјесто сенатора и гувернера Подгорице па оде на Медун.
Повукао се уздигнуте главе, као човјек који препознаје бесмисленост даљих сукоба са Николом, јер би то штетило народу и држави. Кнез обзнани да му се не може више указивати никад и никаква почаст, укину му пензију, а запријећено је високом казном свако састајање с њим. Развојвода се нађе потпуно изопштен. Остаде сам ко вук на мећави.
Упркос томе његови Кучи и многи часни људи су га посјећивали, мада више у тајности, избјегавајући невоље са двором. Неком приликом кнез рече Кучима да се оставе Марка, јер они имају и бољих јунака од њега, на шта му чувени Шуто Радованов, не марећи за гњев господара, одврати: “Да је који од светаца са ичијом женом имав’о посла, ја би мислио да је неки од њих отац војводин, а не Миљан Поповић.”
Зна се и да Кучи Петровићима никад нису опростили двије крваве “Похаре Куча” 1855. од црногорске војске коју је водио војвода Мирко, отац кнеза Николе, кад им Кучи довикиваше: “Не удри брата Србина, Црногорче, црн ти образ ка ти и јест, мимо браће.”
И ко што се вели да у сваком злу има и нешто добро, неком божанском промишљу деси се оно што нико ни слутио није. Марко се посвети једном неочекиваном подухвату, са дубоком свијешћу да ради корисно дјело за свој народ, прионуо је да се описмени и пише. То овако објасни: “… нагони ме то што видим да млоги јунаци, не само да умријеше тијелом, но и рад њиов умрије, који не смије бити заборављен.” Само човјек велике воље и интелигенције са успјехом је под старе дане могао сабљу замијенити пером. Није то било ласно, но Марко бијаше упоран и посвећен као и у сваком послу па уз помоћ своје писмене супруге Стефаније – Стефе и пријатеља Тома Ораовца наскоро поче тврдом ратничком руком китити и своје прве ријечи и реченице. За неко вријеме, не без доста труда и тешкоћа, из његовог пера настадоше три врло значајне књиге: “Примјери чојства и јунаштва”, “Племе Кучи” те “Живот и обичаји Арбанаса”, нажалост штампане су постхумно.
Понуда Беча
У међувремену огорчен гажењем српских права у Босни и Херцеговини, с гнушањем је одбио понуду Беча да буде кнез Арбанасима који су га силно поштовали. Он пише: “Ја мислим да ми Срби вишије душмана од Аустрије немамо! Њихова политика спрам нама је – раздвој’, раздроби, завади и освој’, гори су Црној Гори но Турци. Подбурђека је Беч на све стране те се нијесу саставиле у једно нераздвојиво тијело Србија, Црна Гора и ‘Ерцеговина”.
О бечком цару касније ће написати: “Ова његова за српство жеља отровна, на свако се мјесто Србину једнако показала. Он мисли да нијесу зла аустринска записана у срце српско; да ништа није учињела до Босну и ‘Ерцеговину што је узела, ко има срца свако јој је крвник. Они ће се ругат нашему сиромашноме пркосу, с тијем што немамо силе да их сметемо, али ћемо се и ми њима ругат, зашто немају блага ни силе за које ће нас купит.”
Његово књижевно дјело је кондензована народна мудрост у форми кратких прича, наслоњених на усмену епску традицију. И мастилом је, као прије крвљу, истицао своје високе патриотске идеале. Много је и похвално писано о његовом књижевном дјелу, истицани су његови животни ставови и погледи на свијет те морални обрасци и поуке. Једни су га називали црногорским Кантом и новим Теодосијем, други доводили у везу са Сократом, Платоном и Аристотелом, трећи упоређивали са Сервантесом и Сенеком те етичким учењем Толстоја и Гандија и других великана људског духа. Јер за њега је било важније чувати поштење и врлину, већ голи живот, а правда је највише добро, а не моћ. Он за доброчинство каже да је Божије благо и наш бесплатни учитељ. “То је поље чојства, части и савјести”, јер “великодушност јунаштву приличи”, “јунаштво без чојства је дивљаштво”. “Треба чињет што користи народном напретку и Божијој правди”.
“Марко је прави и једини настављач дела Његоша.” (Вељко Петровић) “Он је једна од најсветлијих појава наше расе.” (Јован Скерлић) “Песма га граби, прича га тражи, а историја га чека.” (Стојан Новаковић).
У неко вријеме поче поболијевати, а кад ствар поста озбиљна, у пратњи вјерне Стефе лијечи се у Бечу, бањи Јунаковић и Дубровнику, одакле је пред саму смрт пренесен у Херцег Нови. Ту дозва два попа из Куча те га исповједише, а потом заувијек склопи очи у 10 сати увече, на само Сретење 1901, у праскозорје двадесетог вијека. Погребна поворка се до Медуна кретала пуна три дана и свугдје је од масе народа, свештенства, ђака и угледника била с пијететом дочекивана и испраћена и читаво Цетиње му се поклони, осим кнеза Николе.
Сахрањен је у Медуну без војних почасти, али уз присуство велике масе народа. Дођоше и бројни Шиптари обје вјере, а више њих је лелекало Марк Миљана, како су га са великим поштовањем звали. Своје имање завјештао је школи. Марко Миљанов је отишао право у легенду, горе на небу неумрли српски витезови направили су му мјесто да сједе уз кољено Милошу и Лазару. Он је био најјача истакнута кула у црногорском бедему, са које се није бранила само та тврда српска груда, већ људско достојанство и витешка врлина. Тиме је свом имену купио право на бесмртност.
Двије женидбе
Војвода Марко Миљанов женио се два пута. Први пут Милосавом, кћерком попа Риста Пилетића, са којом изроди три кћери: Анђу, Милицу и Јоку, које даде у школе на Цетиње. Кад је Милосава преминула, оженио се доста млађом Стефанијом – Стефом, кћерком Луке (Мујице) Даниловића, никшићког трговца родом из Херцеговине. Лијепа стасита дјевојка је мимо обичаја и прије прошевине обзнанила да жели бити жена Марка Миљанова. Њихов брак је био овјенчан великом љубављу и поштовањем. Била му је вјерна стопаница и сарадник у књижевном раду.
