Професорица математике и рачунарства Ања Крсмановић – ЉУБАВ ЋЕ СПАСИТИ ОРОНУЛИ СВИЈЕТ

Извор: Инфо центар Соколац/ Бојана Марковић

Своје ђаке учи да су доброта, заједништво, љубав и другарство нешто што је најважније да уче, поред математике, наравно.

Љубав према послу који ради, љубав према младим људима са којима ради, како у школи „Василије Острошки“ у Сокоцу, тако и ван ње, љубав према родном граду и људима у њему, ријечи су које ближе описују нашу саговорницу, професорицу математике и рачунарства Ању Крсмановић.

Иако је врсни познавалац свих математичких операција и доскочица, прорачуна нема када је ријеч о посвећености и пажњи коју пружа својим ученицима. Оне се пишу знаком бесконачно ∞. Управо приврженост младима и рад са њима одвели су Ању на бројна путовања кроз свијет и у њихов свијет. Учествовала је на радионицама, семинарима и скуповима који промовишу истинске вриједности којима треба да теже како радници у образовању, тако и други стручњаци који се баве радом са младим генерацијама.

Једно од путовања за које каже да је вежу лијепе успомене је оно до Будимпеште. Канцеларија Европске уније у БиХ намјењена младима организовала је одлазак у Мађарску.

• Овај град на Дунаву је један од мени омиљених. Иако сам тамо већ раније путовала, када сам видјела пријаву, нисам одољела. Нисам се надала да ћу ући у ужи одабир, демантовао ме је мејл који ме затекао у Италији, гдје сам путовала са ученицима током распуста, присјетила се Ања.

Бројне активности, успјешни пројекти, акције, те богат и садржајан рад са младима, Ањи су омогућили потребне компетенције и препоруке које су је недавно одвеле на путовање током којег је стекла нова искуства и доживљаје за препричавање. Позив је био упућен онима који раде у формалном и неформалном образовању, а тренинг је окупио дванаест стручњака из три земље – Француске, Њемачке и БиХ. Тренинг је трајао пет дана, а одржавао се у Лиону у Француској.

• Тема око које смо се окупили била је његовање културе сјећања везане за ратове у протеклом стољећу, Први и Други свјетски рат, те ратови на Балкану, укључујући и посљедњи рат у БиХ. Иако сам у почетку била скептична када је ријеч о самој теми, била сам спремна да аргументовано браним своје ставове. За тим, није било потребе, а мој став након свега је да од Француза треба да учимо како се чува сјећање, па и на најтужније и најболније дане наше историје, казала је она.

Ања појашњава да су у оквиру тренинга, као стручњаци из три земље, имали прилику да осмисле како ће изгледати размјена младих која ће услиједити на јесен ове године. Поменути догађај биће инспирисан истом темом – Култура сјећања на поменути историјски период, а полазна тачка је у Паризу. Услиједиће Минхен, затим Беч, Загреб и Сарајево. Пројекат ће трајати двије седмице.

• Било је јако занимљиво осмишљати шта је то што би млади људи требали да виде, посјете и науче током радионице. Било је занимљиво чути другачија мишљења, али и сагледати различите методологије и начине рада.

Оно што је на Ању, као великог емотивца, оставило посебан утисак јесте посјета Историјском музеју отпора и депортације, који је заправо и највећи центар отпора у Другом свјетском рату, а налази се управо у Француској.

• Обузеле су ме различите емоције, од страха, туге, љутње, али и поноса. Колико су људи тежили слободи свједочи сваки кутак овог мјеста. Увидјела сам да је управо слобода та која је незаустављива и да људи који су се у то доба за њу борили нису имали много година, а стварали су велика дјела, рекла је Ања.

Додаје да је по први пут видјела аутентичну заставу нацистичке Њемачке и да тај комадић тканине и данас буди немир у човјеку.

• Та застава је 1944. године била окачена на згради у којој смо боравили. Тај осјећај је пун језе. Свједочила сам бројним поучним причама које носе само једну поруку – да је слобода императив. На оваквим мјестима поставите себи питање да ли смо оправдали жртву ових људи­?

Како нам је рекла у разговору, једнака љубав је веже за посао наставника, али и за рад са младима у невладином сектору. Можда је управо спој ове двије сфере допринио томе да Ања буде омиљена међу ученицима, који јој неријетко повјеравају своје најскривеније тајне. Каже да су млади људи добри, посвећени и одговорни и да им само треба дати прилику.

• Данас се велика одговорност намеће школама и наставном кадру. Сматрам да млади своју личност граде прво у породици, а да смо ми наставници ти који треба да им пружимо љубав и пријатељство у школи. Онолико колико ми дамо њима, толико ће да нам врате. Ако им пружимо знање, љубав и пријатељство, сигурна сам да ће нам узвратити истом мјером, казала је Ања.

Своје ђаке учи да су доброта, заједништво, љубав и другарство нешто што је најважније да уче, поред математике, наравно. Ањиним убјеђењем да ће доброта спасити наше нарушено друштво и да ће љубав спасити свијет завршићемо ову причу. До неке нове…