Постављена спомен плоча Улошког устанка

Извор: Слободна Херцеговина

Текст и фото: Милан Вујовић
Бивши наставник бивше улошке школе која је 1970. бројила 710 ученика

Црква Светог Василија у Улогу је у петак, 12. маја 2023. године прославила своју крсну славу  Св. Василија Острошког Чудотворца. Црквену службу су обавили парох калиновачки Милан Милановић и игуман завалски и придворички Василије, у присуству стотињак вјерника пристиглих из околних општина и градова, јер је ово крај гдје су миграција и људски немар направили катастрофалне посљедице.

Улог је некадашња самостална општина невесињског среза, која је 60-их година прошлог вијека припојена Калиновику. Општина Улог, по попису из 1961. године, имала је 4.367 становника, а само мјесто 470, од тог броја је дјеце до 14 година било, замислите, 205 (званични подаци), док данас на читавој општини не заноћи 90 људи, а у самом Улогу је десетак мјештана.

Ово је крај за кога је умна Исидора Секулић рекла да је ,,најхерцеговачкији” дио Херцеговине, гдје се спајају јужњачка сензибилност и топлина са горштачком  снагом и отпорношћу.

Улог је варошица гдје је у ноћи између 10. и 11. јануара 1882.године почео Улошки устанак, такозвана  Друга Невесињска пушка против Аустроугарске власти,  под вођством хајдучког харамбаше, сердара Пера Тунгуза, његових сабораца и житеља овога краја. У устанку су заједно учествовали Срби и муслимани. Устанак није успио, као ни онај претходни, најприје због српске неслоге, јер није прихваћен од обреновићке власти у Србији (кнез Милан је због политике неуплитања добио титулу краља), као и због међународног (аустроугарског) лицемјерја и лукавства.

Овом приликом, послије црквене службе, први пут послије 141 године, обиљежено је мјесто почетка устанка.  Тако је на зграду бивше Шумске управе, која је саграђена на  темељима аустроугарске касарне, постављена спомен плоча са натписом, како би се 9. јула, када се у Крековима код Невесиња обиљежава Прва Невесињска пушка, могла у Улогу обиљежити и Друга Невесињска пушка тј. Улошки устанак, и поставити вијенац захвалности.

Ова плоча би требала да нас, потомке, подсјети на историјску чињеницу да је мала и сиромашна Херцеговина увијек смогла снаге, чојства и јунаштва да се одупире двјема царевинама, те су Прва и Друга Невесињска пушка постале узор и инспирација потоњим устанцима и борбама за слободу српског народа.

Такође, покренута су и бројна друга питања, како би се овај крај извукао из, надамо се, само “клиничке смрти” а не трајног одумирања. У овом крају се увијек тешко живјело а данас је у њега тешко доћи и на виђење: регионални макадамски пут из Невесиња преко Морина је готово непроходан, према Гацку уз Неретву, преко Придворице још је у горем стању а према Калиновику и Сарајеву нешто је бољи. А кад се овдје дође, онда си, и у буквалном смислу, одвојен од свијета: овај огроман улошко-невесињско-гатачки простор је без телефонског и ТВ сигнала, а поређења ради, морамо рећи да је у вријеме окупаторске Аустроугарске постојала директна телефонска веза Улога са Бечом. (Прошлог љета умријеше нам два момка које је завичајна носталгија повукла у Улог,  без могућности позивања доктора.)

И шта је све некад овдје било?

И шта би све данас овдје требало да буде?

Ипак и упркос свему – остала је још нада!

Нада да ,,Није све пропало, кад пропало све је”, као што рече наш велики пјесник Рајко Петров Ного.

ФОТОГРАФИЈЕ У ГАЛЕРИЈИ МАРКО ОПАЧИЋ