“…и пожељела сам да се вратим у Русију!”
Аутор: Наташа Лаловић, докторанд на Државном институту за руски језик „А. С. Пушкин“, Москва
Сјећам се себе те године… Узаврела глава, осамнаест година, а треба изабрати професију, животни пут. Савјети су се дијелили на: „изабери нешто перспективно“ и „изабери оно што волиш“. Али, ко може бити толико видовит да загледа у перспективу будућности и толико освијешћен да зна шта ће вољети годинама, деценијама и цијелог живота?! Ја тада нисам била ни видовита, ни паметна, већ сам жељела неку промјену.
Послије осам година учења енглеског и њемачког језика, уписати се на Студијски програм за руски и српски језик и књижевности, притом не знати чак ни руски алфабет – било је довољно блесаво. И могу да размишљам о томе с лакоћом тек сад, кад је то иза мене. Моје невјешто склапање реченица на руском језику и није било баш увијек симпатично, посебно на испитима! Да ли из ината, талента или чега год, била сам успјешан студент. И, кад сам осјетила да се лоптица закотрљала, уписала сам и докторске студије. Жељела сам усавршавати се у Русији, али нисам знала како доћи до тога, а мало сам се и плашила (јер није ми више осамнаест).
Прво сам 2018. године била на програму за усавршавање наставника руског језика у трајању од мјесец дана у Санкт Петербургу. И пожељела сам да се вратим! И сада сам у Москви на Државном институту за руски језик „А. С. Пушкин“ на докторским истраживањима. И ни сама нисам свјесна прилике коју имам, док не сједнем у салу Руске државне библиотеке, коју од милоште зову Лењинка, и не почнем да тражим потребну литературу, а испостави се да је то списак без краја. И нема веће среће за истраживача, него кад му је све то доступно. Лењинка је читав један град науке, отворен и бесплатан свима који читати желе.
А Руси заиста још читају. Људи иду са пијаце, са кесама у рукама и сврате у Лењинку да сједну и прочитају штошта. У метроима још има људи свих узраста, који листају књиге или читају на електронским уређајима. И, као најљепшу особину Руса ћу да наведем њихово лијепо изражавање и културно понашање. Чини ми се да сваки Рус, који има бар основно образовање (а ни то није правило) у сваком моменту вам може изражајно изрецитовати неколико стихова, можда чак и написати. Тако им завидим!
Ипак, Руси и њихова држава се не дају идеализовати. Превише је све разнолико да би било или очаравауће или разочаравауће. У једном дану у Москви могуће је осјетити и великодушност, гостопримљивост, искрену добродошлицу према странцу, али и неповјерење, негодовање, неприступачност… И кад ме радују и кад ме нервирају, имам један лијек – кажем себи: „Све је то Русија“. Тад постанем захвална што сам овдје и што имам прилику да упознам једну тако велику нацију.
Волим то што се овдје таленти његују. Младом човјеку се помаже да пронађе своје таленте и усавршава их. Па ја сам након само два мјесеца у Москви добила препоруку да глумим у представи! И сад осјетим неки немир кад помислим да сам играла Јулију на сцени московског позоришта и за то добила похвале и гледалаца и позоришних глумаца, да сам на српском језику говорила руској публици и да сам учила од режисера и глумца, ког сам гледала у серији „Институт за даме“, првој руској серији коју сам одгледала…
Одмах првог мјесеца упознала сам бивше и садашње студенте са наших простора. Од њих сам добила највредније савјете, који су ми олакшали привикавање на нову средину. Невјероватно је да се до најситнијих детаља сјећају шта је њима било тешко или необично кад су први пут дошли, прије 3, 5 или 10 година. Они се крећу у различитим сферама, али се, гле чуда, најрадије срећу у кафани. Срећом, овдје има доста српских ресторана, али ме највише изненадило што има много бендова и солиста који изводе наше пјесме и имају бројну руску публику. За ово кратко вријеме срела сам много људи који се интересују за нашу историју, језик, културу, музику, традицију, обичаје… Овдје постоји Српски фолклорни ансамбл „Тамо далеко“, у којем чак половину чланова чине странци, а умјетнички руководилац и главни покретач свих идеја је Румун из Темишвара. Нема ништа љепше него гледати те људе како уче да пјевају наше пјесме, траже превод на руски или енглески (што посебно бива симпатично!), запиткују о ношњи или неком елементу у кореографији; и гледати нас како им причамо о својим обичајима и традицији, док нам образи румене.
У фебруару смо имали посебну част да представимо своју земљу баш у Кремљу! Међу представницима из разних држава свијета, пред неколико хиљада гледалаца на бини Кремља заиграли смо српско коло и одушевили московску публику. Ето, баш тад се родна земља воли и посебно се цијени кад је и странци цијене!Неколико мјесеци у Москви је толико засићено доживљајима, утисцима, искуствима да имам осјећај да сам половину живота проживјела управо овдје. Да могу, сада бих честитала оној блесавој осамнаестогодишњој дјевојчици на избору!
