Прича о Клари Цеткин: Може ли стварна женска еманципација постојати без тоталне друштвене трансформације?

Извор: advance.hr

На данашњи дан слави се Међународни дан жена, Осми март. Обиљежава се широм свијета, негдје протестима за женска права, негдје слављењем жена, а наша данашња прича је о једној жени која је заслужна за утемељење овог дана, револуционарки и великом борцу за права жена – славној Клари Цеткин.

Рођена је средином 19. вијека, 1857. на истоку Њемачке (на простору тадашње Kраљевине Саске). Била је најстарија од троје дјеце. Њен отац, био је директор у школи те је свирао оргуље у цркви (био је побожан протестант). Мајка је била француског поријекла, врло високо образована, долазила је из породице средње класе из Лајпцига гдје се породица и преселила 1872. године. Клара је тамо похађала учитељски факултет те је већ тада као студенткиња ступила у контакт са члановима Социјал-демократске странке (СПД) у настајању.

Ускоро је постала политички ангажована, али 1878. Бизмарк уводи забрану на дјеловање свих социјалистичких странака па тако и СПД. Клара, не желећи живјети под политичком цензуром, сели се 1882. у Цирих, а након тога у Париз гдје је студирала новинарство. Тамо је упознала и свог супруга, горљивог руског марксисту Осипа Цеткина. Родила му је два сина. Нажалост њихова прича није дуго трајала… Осип се тешко разболио почетком 1889. те је преминуо неколико мјесеци касније.

Сама са дјецом преселила се из Париза у Штутгарт гдје се удала за умјетника по имену Георг Фридрих Цундел – иначе исти је био 18 година млађи од ње. Биће у браку од 1899. до 1928. године.

Њене године у Паризу снажно су утицале на њен политички правац, као и њен покојни супруг Осип Цеткин. Клара је постала предана чланица СПД-а те је учествовала у покретању листа за жене, Die Gleichheit (Једнакост). Била је уредница истог чак 25 година. Већ од тада било је јасно да су женска питања нешто што је за Клару изнимно важно и нешто чему ће се снажно предати.

Била је савременица славне Розе Луксембург, шта више, њих двије биле су блиске пријатељице. Уз Луксембург, Клара Цеткин постала је икона њемачке љевице, револуционарне љевице. Њих двије заједно су предњачиле у жестокој борби против умјерених струја унутар СПД-а и идеје да се до социјализма може доћи “еволуцијом” умјесто “револуцијом”.

Клара Цеткин постала је и симбол борбе за права жена те је управо она, заједно са Kејт Дункер, 1910. предложила да се на годишњој бази организује “посебан дан за жене“, што је постао Међународни дан жена који се обиљежава на данашњи дан.

Идуће године, 1911., по први пут обиљежио се Међународни дан жена – организовани су велики протести у којима је учествовало више од милион жена у Аустрији, Данској, Њемачкој, Швајцарској…

На прелазу вијекова постојала је и међу љевичарским круговима велика несугласица око питања жена. Неки љевичари оштро су се противили слању жена на посао у фабрике тврдећи како ће само срушити плату мушким радницима. Са друге стране био је став да се жена мора ослободити од њених искључиво кућанских послова и ставити је у “фокус” догађања, тамо гдје се “кувају револуције”, а то су, фабрике. Цеткин и Луксембург свакако су биле поборнице стављања жене у позицију револуционарног радништва.

Борба коју је заговарала Клара била је врло политички избрушена те је у исто вријеме била и гласни критичар концепта тзв. “буржоаског феминизма“. Клари је било јасно да покрет за женска права не може бити тривијално питање и да је исти немогуће одвојити од класне борбе. Аргументовала је како се жене из виших класа боре за своја права, али истовремено и за своје класне интересе. Супротно томе, идеји феминизма који не познаје нити жели познавати класну разлику, Клара Цеткин супростављала се радничким феминизмом, аргументујући како положај жене не може бити изједначен у оквирима капиталистичког система.

У свом важном говору пред Другом Интернационалом 1899. поручила је: “Жене раднице, које желе постићи једнакост, не очекују ништа заузврат од еманципације буржујских женских покрета који се, наводно, боре за права свих жена. То су само куле од пијеска. Радне жене апсолутно схватају како питање женске еманципације није и не може бити изоловано питање које би постојало само за себе – женска еманципација дио је ширег социјалног питања. Раднице савршено добро знају како ово питање никада не може бити ријешено у оквирима актуелног друштва већ искључиво након тоталне друштвене трансформације“.

Сматрала је како су феминистички покрети примарно састављени од жена средње и горње класе које све вријеме имају на уму своје класне интересе – интересе који нису компатибилни с интересима жена и из радничке класе. Клара Цеткин дубоко је вјеровала како једино социјалистичка револуција може представљати побједу у борби за еманципацију. Дакако, подржавала је и све краткорочне циљеве који би помогли тешком положају жена у тадашњем друштву, но све вријеме је истицала како свака таква побједа, иако важна, у контексту друштва које није прошло трансформацију, може бити избрисана већ са идућим усвојеним законом.

По избијању Првог свјетског рата заузела је бескомпромисни анти-ратни став. У једном од својих говора истиче: “Ко профитира од овог рата? Само малобројна мањина у сваком народу: произвођачи пушака и топова, оклопњача и торпеда, власници бродоградилишта и добављачи за потребе оружаних снага. У интересу властитог профита распирили су мржњу међу људима и тако придонијели избијању рата. Радници немају шта добити од овог рата, али могу изгубити све”.

У то вријеме кренули су и конкретни покушаји заустављања рата и трансформације Њемачке – радикално љевичарско крило СПД-а већ је прошло фракцијско одвајање: Kарл Либкнехт и Роза Луксембург формирали су Спартакистичку лигу, а Цеткин је била такође једна од оснивача ове револуционарне организације. За вријеме анти-ратних протеста више пута је ухапшена.

Спартакистички устанак у Берлину завршио је поразом револуционарних снага и бруталним убиством Либкнехта и Луксембург.

Након тих догађаја Цеткин је ступила у редове Њемачке комунистичке партије (KПД), а 1920. у Москви направила је и занимљив интервју са вођом Октобарске револуције, Владимиром Лењином, по питању положаја жена у социјализму. Иначе Клара је била врло добра пријатељица с Лењиновом супругом, Надеждом Kрупскајом која је такођер била истакнута у борби за права жена.

Изабрана је 1925. као заступница KПД-а у њемачки парламент, односно Рајхстаг, одакле је 1932. упутила снажан позив на борбу против надолазећег фашизма: “Најважнија и најхитнија ствар данас је формирање уједињеног фронта свих радника и заједничко окретање леђа фашизму… Пред овом историјски важном задаћом све ствари које нас дијеле постају мање битне – политике, синдикати, вјерска питања, идеолошка мишљења… Све то сада мора ићи у други план. Сви они којима се пријети, сви они који пате, сви они који жуде за ослобођењем морају приступити уједињеном фронту против фашизма”.

Подсјетимо, ово је био задњи тренутак када се можда још могао спријечити Хитлер јер он већ почетком 1933. постаје њемачки канцелар, а ускоро затим и “Фирер“.

Нажалост, велики уједињени фронт који би зауставио Хитлера није се догодио… Након што су Адолф Хитлер и нацисти дошли на власт ускоро је забрањено дјеловање Kомунистичке партије.

Цеткин је отишла у егзил још једном, по посљедњи пут, овај пут у СССР. Ускоро је тамо и преминула, у близини Москве, 20. јуна 1933. године, у 76. години живота. Њен пепео спремљен је унутар зидина Kремља код Црвеног трга. На њеној сахрани окупили су се водећи комунисти из цијеле Европе, а присутан је био и нови совјетски лидер Јосиф Стаљин.

Након ослобођења Њемачке од нацизма име Кларе Цеткин славило се на простору Источне Њемачке (ДДР) гдје су бројне улице назване њеним именом.

Остаће запамћена као једна од најважнијих хероина у борби за права жена. Дакако, због чињенице да је њена борба за еманципацију била уско везана уз класну борбу тешко да ће се о њој данас, и даље у ери капитализма, навелико писати…

Тзв. “буржујски феминизам” о којем је интензивно говорила Зеткин свакако је присутан и данас, можда чак и у пуно већој мјери. Постало је готово “нормално” да за права жена проговарају готово искључиво разни “селебритији“, жене које живе у једном сасвим другом свијету од просјечне жене која је и даље експлоатисана, најчешће двоструко – на радном мјесто и у властитом дому. Нема сумње да је кроз феминистички покрет прострујала корпоративизација која га је лишила готово свог револуционарног карактера, а у том контексту Цеткин ће се данас спомињати искључиво кроз њене пажљиво пробране изјаве, пазећи притом да се њена стварна улога и мисао не даје до краја.

Ипак, толико тога што је јасно дефинисала Цеткин још на самом крају 19. вијека тачно је и данас. Женска еманципација, да може постојати, већ би постојала. Чињеница да је положај жена и даље лош, али и радника уопште, потврда је да без социјалне трансформације не може бити нити једнакости.