Najveći mirnodopski egzodus koji je svijet vidio: Kako da ostanemo živi, kad smo i mrtve ponijeli

Tekst objavljen na stranici RT Balkan rt.rs

Posle četiri godine otpora, odbrane, nakon Dejtonskog sporazuma, februara i marta 1996. preko Trbevića krenule su kolone Srba mučenika, u njima i živi i mrtvi

Bile su to epske, biblijske slike. Desetine i desetine hiljada ljudi u dugim, predugim kolonama krenule su iz svog grada, iz svojih kuća, sa svojih imanja. Traktori, zaprežna kola, “jugići” pod ogormnim zavežljajima, poneki “fića”, tek kao sećanje na neka davna vremena kad niko nije ni sanjao da bi se ovako nešto moglo dogoditi, kamioni, kamiončići, kultivatori… Preko Trebevića sneg je bio do kolena, negde do pojasa. Smrznuti, uplakani, zabrinuti, ljuti ljudi, žene, deca. Mnogi nisu ni znali kud idu.

“Iz Rajlovca idem, od jutros…U Bijeljinu valjda”, priča u jednom dokumentarnom filmu u kameru reporteru jedan od onih nevoljnika.

“Kud idem? Ne znam, niti mi je ko kazao”, svedoči drugi.

“Šta sam izvukao iz Sarajeva? Pouku, za sva vremena”, priča treći od onih mučenika.

“Odbranili smo naše, a evo šta nam se desi. To je naše, to je srpska zemlja od pamtiveka, ko je taj da kaže da učini da to nije naše”, svedoči četvrti iz one kolone u snegu negde na Trebeviću.

I zvona sa crkve poneli

Pre 27 godina, u tužno proleće 1996, od sredine februara pa sve do sredine marta trajao je egzodus sarajevskih Srba, jedan od najvećih, možda i najveći mirnodopski egzodus koji je zabeležila istorija sveta. Iz Ilijaša, Vogošće, Hadžića, Novog Sarajeva, sa teritorija koje su odbranili u ratu, a koje su Dejtonskom sporazumu pripale Federaciji BiH krenuli su sarajevski Srbi. U nepoznato, u novo stradanje, u novi čemer, jadu tugu. Više od 120.000 ljudi po nekim izvorima. Bežali su pod pritiscima, pod strahom, porukama bošnjačke politike, pretnjama Alije Izetbegovića da će “svaki Srbin koji je nosio pušku biti izveden pred sud”.

Biblijske slike ređale su se tada sa zavejanog puta preko Trebevića, iz sarajevskih ulica koje su zauvek napuštali. Jedni nose ikone i kandila, drugi veliki krst, treći zvona sa crkve, četvrti sanduke sa kostima najmilijih, samo da ih ne ostave, da ih sahrane negde na nekom drugom mestu, treći nose pokućstvo, deo nameštaja. A, šta poneti iz pune kuće, šta ostaviti?

Limeni sanduci

“Tih dana, februar je bio, bio sam na Grbavici. Gledao sam svojim očima kako ljudi iznose zvona, krst sa crkve, kako pakuju najosnovnije što se može izneti, i kako odlaze. Gledao sam i kako na Ilidži, okolo, kopaju po grobljima, vade posmrtne ostatke svojih pokojnika i nose sa sobom. Tih dana na Grbavici najviše posla imali su limari koji su pravili limene sanduke za posmrtne ostatke, za kosti povađene iz zemlje. Ljudi jadni, izgubljeni, tužni, neke od najstrašnijih scena iz moje ratne fotografske karijere. Sećam se kako na Grbavici skidaju sa zgrada tablu sa imenom ulice Draže Mihajlovića i nose sa sobom. Mnogi su palili svoje kuće, stanove. Sećam se i trenutka kada su pripadnici muslimanske policije preko mosta ušli na Grbavicu kada je počelo slavlje, ovamo, na drugoj strani sve je bilo pusto”, priseća se tih dana čuveni ratni fotoreporter Miloš Cvetković.

“Bože pravde, ti što spase od propasti do sad nas”, čuje se na jednom snimku kako pevaju deca pre nego što sa roditeljima krenu preko Trebevića.

“Koliki je užas posejala u proleće 1996. godine ona uspavana, pa naglo probuđena podzemna zver među pravoslavnim stanovnicima grada Sarajeva najbolje svedoči to što je zapanjilo čak i ravnodušni, prosvećeni svet – prvi put u istoriji prenošene su ne samo mošti, crkveni krstovi i zvona, nego i sveže zatrpana tela mladih ratnika koji su se drznuli da zaštite svoje domove, veru i način života”, zapisao je tada književnik Momo Kapor u tekstu “Tačka na Sarajevo”, koji je objavljen u knjizi “Egzodus Srba iz Srpskog Sarajeva”.

Majka nosi kosti sina jedinca

Bojan Vegara imao je 16 godina kada su on i njegovi krenuli u egzodus iz Sarajeva. Prethodne četiri godine njegova porodica provela je u Hadžićima, u potpunom okruženju, na stotinak metara od prve linije odbrane, od rovova.

“Naši ljudi borili su se sa dva njihova korpusa i nisu popustili ni metar, ni za pedalj. Tetkina kuća, sećam se, bila je bukvalno na prvoj liniji. I, Hadžići su tada odbranjeni”, priča Bojan.

Kad je postalo jasno da se mora ići, da se Hadžići moraju napustiti, priseća se Bojan, ljudi su danima samo ćutali.

“Malo je bilo priče o tome, samo tuga. Kako da se pomiriš sa tim da si se četiri godine tukao, branio svoje, da si bio gde je najgore, da nisu metar zemlje uzeli, metar rova, da je izginulo, ne znam koliko ljudi i sad ti moraš ići. Ili da ostaneš da živiš, da budeš građanin drugog reda… Proveli su ljudi po 1.350 dana u logoru u Tarčinu koji je raspušten tek dva meseca posle Dejtona. Gore je 600 ljudi robijalo. Istrpeli smo rat, NATO bombardovanje, i onda, krećeš u nepoznato”, priča Bojan.

Majka je tih dana samo plakala, priseća se on, otac je bio strašno ljut, niko u kući nije progovarao.

“Posle tolike žrtve krećeš u nešto gore… Kad je došao onaj dan, izneli smo iz kuće nešto stvari, imali sme neke kamione, ko je imao para platio je dva kamiona, ko  nije imao para, čekao je da mu pošalju. Kopali smo mrtve da ih ponesemo sa sobom. Zamisli samo, žena nema para, nema ničega, rat je, sina jedinca kopa i u buretu ga sa sobom nosi iz Hadžića. Nema za sanduka, nema ničega… Mi smo borce naše poginule u ratu morali kopati, nositi sa sobom, da im grobove ne skrnave, da ne bi kosti vadili i kerovima davali. Mi smo  znali sa kim imamo posla, sa muslimanskim fundamentalistima. Morali smo mrtve nositi, kako mi živi da ostanemo. Ako si spreman da te tuku svaki dan, da te izvode na streljanje, da za tebe nema posla, da im govoriš merhaba i selam umesto dobar dan, onda da ostaneš”, kaže Bojan.

Šumski put preko Trebevića, sneg, gužva, zastoji

Put egzodusa, bio je, nastavlja, strašan. Preko Trebevića do Bratunca, 158 kilometara neki su putovali 24, neki i po 48 sati.

“Najveći strah je bio kako ćemo preći preko aerodroma do Lukavice jer to je bila njihova teritorija. Krenemo onda preko Trebevića, to je neki šumski put, sneg, gužva, zastoji, seli se pet opština… Hladnoća, minus 20 tih dana. Neki idu sa konjskim zapregama, sa stokom, putovali su ljudi po nekoliko dana. Niko nam nije pomagao ni Ujedinjene nacije, niko, bio je to zbeg jedan i živih i mrtvih”, priča Bojan.

Onda su Srbi iz Hadžića došli u Bratunac, smešteni u izbegličke centre, spavali po učionicama, išli na kazan u neku fabriku.

“To je trajalo nekih šest meseci. Onda smo se raselili po nekim porušenim muslimanskim kućama, pa su nas isterali iz njih. Puno ljudi nije rešilo pitanje imanja koja su dole ostala, puno ljudi ne može da povrati imanja jer ih je Federacija oduzela iz raznih razloga, na našoj zemlji podižu džamije”, kaže Bojan.

Kolone mučenika preko Trebevića

Egzodus sarajevskih Srba došao je kao direktna posledica rešenja potpisanih u Dejtonskom sporazumu posle mirovnih pregovora u Dejtonu, SAD, koji su trajali 1. do 21. novembra 1995. godine. Tri nedelje kasnije, 14. decembra te godine u Parizu je sporazum definitivno i potpisan. Prema tada određenom planu egzodus Srba trebalo je da počne 17. februara 1996. godine i da se završi za oko mesec dana, do 19. marta te godine. Zabunu među narod uneli su leci iz krugova međunarodnih snaga koji su se tada pojavili da je rok za odlazak Srba za neke opštine pomeren za 23. februar, četiri nedelje ranije od dogovorenog datuma. Ljudi su krenuli da na brzinu pakuju osnovne stvari, preko Trebevića krenule su kolone mučenika. U Ilijašu, na Grbavici, u Hadžićima, Vogošći, ljudi su krenuli da otkopavaju posmrtne ostatke svojih najmilijih, rešili su da na zemlji koju napuštaju ni grobove ne ostavljaju. Međunarodne snage tada su saopštile da će muslimansko – hrvatska policija Federacije BiH  23. februara ući u Vogišću, Novi Grad i Centar, 29. februara u Ulijaš, 6. marta u Hadžiće, 12. marta na Ilidžu i u Trnovo, 19. marta u Novo Sarajevo i u Stari Grad.

Od ljudi koji su u godinama rata, borbi, stradanja, pogibija, odbranili svoj grad, svoje kuće, tada se tražilo, ono, što valjda nikada ranije i nigde nije, da njih 150.000 potpadnu pod vlast svojih ratnih protivnika.

“Međunarodni akteri su tako pali već na prvom ispitu obnove multietničke BiH, pa su odgovornost prebacili na vođstvo RS, što je, navodno, svoje sunarodnike pozvalo da napuste ognjišta. Visoki predstavnik Karl Bilt i njegov zamenik Mihael Štajner su ih, naprotiv, pozvali da ostanu u FBiH i delili im letke sa Šantićevim ‘Ostajte ovde…‘ Ali, istovremeno su otvorili prolaz bošnjačkom osvetničkom stampedu, a svoje kancelarije u hotelu Srbija na Ilidži opasali zidom i bodljikavom žicom. I kada je vlast RS svima koji ne žele da odu najavila zaštitu preko OHR-a, bilo je svima jasno kako će im biti u Federaciji BiH. Napokon, dozvolili su da Izetbegović, preko medija, poruči da će ‘svaki Srbin koji je nosio pušku biti izveden pred sud‘. Dakle, izuzev žena i dece, svi bi završili u muslimanskim zatvorima. Izvorna krivica što su se sarajevske periferijske opštine u samoj završnici dejtonskih pregovora našle u tuđem entitetu pripisana je Slobodanu Miloševiću. Čašica viskija, uz koju je šef srpske delegacije, navodno, poklonio Aliji pola Sarajeva, postala je alibi i strancima, i komšijama i domaćima. Zaboravilo se da su pregovori u Dejtonu bili pred raspadom, a da je vojska RS prvi put bila u defanzivi: NATO je bio razorio srpski komandni centar na Romaniji i hrvatsko-bošnjačke snage bile su na 40 km od Banjaluke”, zapisao je svojevremeno u jednom tekstu profesor Nenad Kecmanović.

Dva egzodusa Srba

Tih dana na Sokocu je formirano Srpsko vojničko spomen-groblje Mali Zejtinlik na koje su preneti posmrtni ostaci oko 1.000 boraca Vojske Republike Srpske koji su tokom ratnih godina sve do Dejtona bili sahranjeni po sarajevskim grobljima. Uz ono malo imovine, uz crkvena zvona, krstove, kosti svojih pokojnika, Srbi su tih nedelja selili i preduzeća, kulturne, obrazovne institucije. Tri osnovne škole sa Ilidže, Osnovna škola “Radojka Lakić” iz Novog Sarajeva, biblioteke iz Novog Sarajeva i Ilidže, fakulteti i srednje škole, preseljeni su iz delova Sarajeva koji su pripali muslimansko-hrvatskoj Federaciji na teritoriju Srpskog Sarajeva u Republici Srpskoj. “Tehnički remontni zavod” iz Hadžića preseljen je u Bratunac, Vazduhoplovni zavod “Orao” iz Rajlovca preseljen je u Bijeljinu, “Famos” iz Hrasnice u Lukavicu…

Dušan Šehovac, stari Sarajlija bio je u martu 1996. godine predsednik Srpske opštine Ilidža. Dušan danas govori o dva egzodusa Srba iz Sarajeva – jedan je “dugi egzodus” i on “traje od 1992. godine do danas”, kad su Srbi, “stalno, pod raznim razlozima odlazili iz Sarajeva, i drugi je “kratki egzodus” u proleće 1996, odlazak Srba iz deset opština bivšeg grada Sarajeva kad je iz tog dela otišlo, po njegovoj računici, najmanje 60.000 Srba.

“U tom periodu od 1992. do danas, teritoriju grada Sarajeva, koju danas drže i Srbi i muslimani trajno je napustilo oko 130.000 Srba. Dakle, nisu ni u Istočnom Sarajevu, ni u zapadnom Sarajevu. Na reintegrisanom području ostalo je ukupno oko desetak hiljada Srba, Ilijaš, Hadžići, Trnovo, Rajlovac, Grbavica. Na Ilidži je ostalo par hiljada Srba uprkos svim rizicima. Razlozi zašto su ljudi otišli su različiti, višeslojni. Prvi je strah kako živeti na teritoriji sa koje je otišla tvoja vojska, tvoja policija, otišla tvoja vlast sa kojom si bio četiri godine. Otišla i uništena preduzeća. Muslimani, Alija Izetbegović, Muratović, Ganić, drugi, govorili su da će biti procesuiran i kažnjen svaki ko je u ratu učestvovao od kuvarice do genrala. Obećavali su posao samo onima koji nisu “ratni zločinci”. Bilo je tu i mešetara raznih vrsta koji su kupovali imovinu bud-zašto, otimali imovinu, pretili ljudima, terorisali…”, priča Šehovac.

Isti ti koji su vodili “reintegraciju Sarajeva”, međunarodna bulumenta, kaže Šehovac, otišli su kasnije na Kosovo i tamo su radili iste stvari.

“Najkompetentniji Srbi, posle Beograda, živeli su u Sarajevu. Većina tih Srba otišla je u inostranstvo. U Beču je danas 200.000 Srba. Ljudi su odlazili iz straha od osvete, straha za egzistenciju. Odlazak Srba sa Ilidže bio je dosta neorganizovan, nije se imalo sredstava, novca, prevoznih sredstava da se to napravi organizovano. Kad je međunarodna zajednica dozvolila Vojsci RS da koristi kamione za prevoz, većina Srba je već otišla na traktorima, u kolima, zapregama, noseći zavežljaje na rukama. Naravno, bilo je i gospode koja je od 1992. odlazila organizovano i oni su odneli sve, oni nisu ostavili ni jastuk”, kaže Šehovac.

“Podsećam i da je od prvog dana do februara Krajišnik, recimo, bio zato da se stvore uslovi da Srbi ostanu u Sarajevu. I međunarodna zajednica je bila čak spremna da prihvati neke promene sporazuma. Međutim, muslimani i svet su pritiskali Bilta, Štajnera, komandanta NATO-a, da moraju poštovati rokove. Slike koje su usledile su biblijske, kiša, sneg, ljudi napuštaju svoje, odlaze”, kaže Šehovac.

Mrtvi borci iz Hadžića sahranjeni u Bratuncu

To je, veli on, najtragičnija sudbina jednog naroda, jer je Sarajevo pred rat, posle Beograda bilo najveći srpski grad na svetu.

“Nema klinike, fakulteta, preduzeća, banaka, škola gde Srbi nisu bili rukovodioci. Muslimani kažu danas da je to zato što su Srbi bili komunisti, ali, nije tako. To je zato što su bili sposobni ljudi”, uveren je Šehovac.

Odlukom vlasti Republike Srpske i Opštine Hadžići rešeno je tada da se Srbi iz Hadžića kolektivno presele u Bratunac, grad na Drini, na granici sa Srbijom. U Bratunac je najpre 17. februara stigla velika grupa od oko 600 Srba, kasnije se na Drinu doselilo više od 10.000 Srba iz opštine Hadžići. Na groblju u Bratuncu tada su sahranjeni posmrtni ostaci 185 boraca koji su preneti sa grobalja u Hadžićima.

“Hrabro ste odbranili ognjišta i zavičaj, a oteli su vam ga za zelenim dejtonskim stolom. Zato smo ovde danas da kažemo jedno veliko hvala u ime srpstva i svetosavlja, zbog kojeg ste sve svoje žrtvovali. Samo ovako opredeljenje kojim su nas zadojili knez Lazar i kosovski junaci moglo je da vas odvoji od zavičaja”, rekao je 2016. godine, na obeležavanju 20 godina egzodusa tada episkop zvorničko-tuzlanski gospodin Hrizostom.

Surove statističke cifre

Prema popisu iz 1991. godine u Gradu Sarajevu od 525.000 stanovnika njih 157.000 izjasnili su se kao Srbi. U Vogošći je tako Srba bilo 36 posto, u Ilijašu 45, na Ilidži 37 odsto, u Hadžićima 26 posto, u Novom gradu 27 odsto. Dvadeset dve godine kasnije, na popisu 2013. godine u Kantonu Sarajevo od 413.000 stanovnika kao Srbi izjasnilo se njih tek 13.000 ili 3,2 odsto. U Vogošći je te godine popisano 542 Srba, ili dva odsto, na Ilijašu je bilo 420 Srba ili takođe dva posto, na Ilidži 1.600 ili 2,4 posto, u Novom Gradu od 118.000 stanovnika Srba je bilo 4.367 ili 3,7 posto, u Hadžićima je ostalo 218 Srba ili 0,91 posto… Upoređujući podatke iz popisa 1991. i 2013. godine činjenice su da je u Sarajevu između dva popisa 131.000 Srba manje, u Vogošći je taj broj oko 8.000, u Ilijašu 11.000, na Ilidži oko 23.500, u Novom Gradu 34.000, u Novom Sarajevu 29.600, u Hadžićima 6.173.

Srbi rasuti po svetu posle egzodusa

Gde su danas Srbi iz Sarajeva? Širom Republike Srpske i širom Srbije, širom Evrope, Amerike, Kanade, Australije… Rasuti posle biblijskog egzodusa 1996. godine.

“Ono što nije uspelo okupatorima u Prvom svetskom ratu i svim neprijateljima u Drugom svetskom ratu, dogodilo se u ovom poslednjem građanskom ratu. Sarajevski Srbi rasuti su širom Republike Srpske, Srbije, Evrope, Amerike, Australije… a u njihovom rodnom gradu i danas ih zovu agresorima. To je jedinstven primer da sistematski, uporno i na lažima, od žrtve pokušavaju da naprave zločinca”, rekao je prošle godine na obeležavanju godišnjice egzodusa Nedeljko Čubrilović, tada predsednik Narodne skupštine Republike Srpske.

“Srbi iz Hadžića danas su Bratuncu, u Bijeljini, u Srpskom Sarajevu, ima nas po Beogradu, po Srbiji, a sigurno trećina nas je po Evropi, Americi, Kanadi, Australiji. Svi logoraši otišli su u zapadne zemlje, navodno, njima su u Silosu, u logoru čuvari rekli kad je logor raspušten da ne brinu, da su “Arapi dali pare da se sele na Zapad”. Jednostavno, da se svedoci i tog zločina rasele, da ih nema, da  ne svedoče. Prve godine selidbe od nas 5.000 koliko je došlo u Bratunac 800 je umrlo od bombardovanja, od karcinoma većinom. I sad niko ne umire onako, skoro svi od raka, kaže Bojan Vegara koji danas živi u Bratuncu.

Pomen u Bratuncu

Na groblju u Bratuncu u subotu je služen parastos i odata počast poginulim srpskim borcima, povodom 27 godina od prenosa njihovih posmrtnih ostataka iz sarajevskih opština na ovo groblje, prenosi danas RTRS.

Parastos je služen za 187 poginulih boraca sa sarajevskog ratišta sahranjenih u Bratuncu, nakon egzodusa Srba iz Sarajeva, odnosno napuštanja vekovnih ognjišta koje su Srbi u ratu odbranili, ali su Dejtonskim mirovnim sporazumom predata Federaciji BiH.

Predsednik Udruženja Srbi iz Sarajeva Vidomir Banduka rekao, kako prenosi RTRS, da se hiljade pojedinačnih i porodičnih odluka sarajevskih Srba nakon potpisivanja Dejtonskog sporazuma “pretopilo” u jednu, a to je odricanje od materijalnih vrednosti i seoba zarad života u slobodi.