Кратка историја описмењавања код сарајевских Срба

Аутор: ФИЛТЕР/А.К.

Озбиљност и снага неког народа огледа се кроз његову жељу за образовањем и усавршавањем. Сарајевски Срби су још од XVI вијека имали свијест о потреби да се нови нараштаји уче читању и писању. Од XIX вијека креће озбиљнији рад на оснивању школа па имамо и прве дјевојачке, али и прве средње школе у Сарајеву. У подизању ових образовних установа, велику подршку су давали руски конзули, руска царица, али и француски цар.

Први трагови о описмењавању

Прву вијест о почецима школства код сарајевских Срба налазимо давне 1536. године. У старим списима се налази податак да Пава, кћерка попа Раке, 1536. године, остави завјештање Српској црквеној општини, у којем поклања своју кућу поред цркве, под условом да у њој станују свештеници, а да они заузврат бесплатно подучавају дјецу “читању светијих књига”.

Прво сљедеће спомињање сарајевских школа је 1682. године. Наводи се да је даскал (учитељ, грч. διδάσκαλος) у сарајевској српској школи, у којој се поред читања учи и писање и појање, неки Никола.

У “тефтеру” тутора Српске црквене општине из 1725. види се да је учитељ неки Јован, а 1727. поред цркве је саграђена кућа поради скуле за дјецу.

Из Ниша у Сарајево стиже даскал Михаило 1728. године. Он поживи годину дана у учењу дјеце наше чтењу и писању, па се пресели, Бог да му душу прости.

Након Михаила, долази први учитељ коме знамо презиме, Гавро Хаџи Гаврић. Након Гавре, са дјецом као учитељ ради монах Исаије Светогорац.

У великом пожару који је погодио Сарајево 1750. године, изгорила је кућа која је служила за описмењавање дјеце. Након тога, школа се наставила у кући Лазе Грка.

Учење дјеце, 1769. преузео је Ђорђе Поповић кога Турци посјекоше на Хат Мејдану.

Из 1775. године већ имамо запис о старосној граници. Наводи се да се дјеца у школу примају од навршене шесте године. Дјеца су сједила на поду, као и даскал. Слова су писали на плочама од шкриљевца. На свако четврто дијете долазио је по један уџбеник. Те године дарова г. Константин 10.000 аспри на училиште Бог да прости.

Већ сљедеће године (1776.) наилазимо на траг о првој женској школи и првој учитељици-Евросији. Добависмо ми кметови за нашу школу едног дјетонаставника рождена у Србији именом Самојла и погодисмо се платјати сму да не платјају дјеца оно два гроша евту и дрва како то од старина би. Старији даскал Ристифор от мушких и госпожа Евросија от женских дјетиј остају ина даље како јест од прије.

У записима српског еснафа из 1791. стоји забиљежено да мајстори и калфе за три дана скупише между собом 10.000 гроша да би подигли нову школску зграду јер стару огањ у пепел претвори.

Српска црквена општина 1797. године потрошила је је 198 гроша за књиге и 290 за даскала (учитеља).

Школство код сарајевских Срба у XIX вијеку

Од 1800. до 1816. измијењали су се сљедећи учитељи: Павле, Александар, Лука, Ђорђе и Рака.

Први учитељ са педагошком спремом, Симеун Тодоровић, почео је радити 1836. године. Од те године нижу се имена учитеља-педагога.

Најважнији датум у историји школства за вријеме Турака је 20. мај 1849. године. Спиридон Рајковић покренуо је иницијативу за оснивање фонда за финансирање школовања све дјеце. Тог 20. маја, прочитан је оглас у цркви да се може свако дијете слати у школу.

Тачно годину дана након тога, 20. маја 1850. године, митрополит Игњатије извршио је освећење нове школе. Тадашње наставно особље у школи чинили су Рајковић, Ђорђе Маргетић, Димитрије Јосиповић и Нешковић.

У јануару 1851. Омер Паша Латас, наредио је смјену управника школе Рајковића, јер је био аустријски поданик. Умјесто њега постављен је Симо Самоуковић. У мају исте године, школа је изгорила у великом пожару који је захватио Сарајево. Сарајлије су се брзо организовали и направили нову школу за 14.000 гроша. То је иста зграда у којој се касније налазила “Просвјетина” штампарија.

Дјевојачке школе у Сарајеву

Прва обавезна школа за дјевојчице основана је у Сарајеву 1854. године, а прве учитељице са квалификацијама постадоше Мара Крчединац и Љубица Атанацковић. Ова школа престаје са радом 1861. године.

Хаџи Стака Скендерова отвара нову дјевојачку школу 1858. године. Велику помоћ приликом отварања ове школе дао је први руски конзул у Сарајеву Александар Гиљфердинг. Издејствовао је помоћ од 1.384 рубље док је руска царица Марија Александровна такође дала донацију од 1.400 рубаља. Школа се налазила у мањој згради на два спрата. У приземљу је становала породица Скендерових. На спрату се налазила велика учионица, мања соба за ручни рад, те Стакина канцеларија, гдје се она молила и проводила вријеме читајући књиге. Своју помоћ Скендеровој пружила је и позната руска добротворка, дворска дама руске царице, грофица Антонина Дмитријевна Блудова. О томе свједоче записи у свескама Блудове, који се чувају у Руском државном архиву. Прва учитељица у овој школи била је Јелена Стефанов Нешковић. Школа је радила до 1878. године.

Хаџи Стака Скендерова је имала кључну улогу у раду још једне дјевојачке школе. Наиме, када су енглеске добротворке Аделина Ирби и Џорџина Макензи, уз помоћ пруског конзула, 1870. отвориле Школу за дјевојчице, отпор домаћег становништва је био велики. Српска црквена општина је била спремила и Објаву народу коју је повукла након интервенције Скендерове.

Прва сарајевска средња школа

Прва сарајевска средња школа, основана од сарајевских Срба, била је Већа гражданска школа, отворена 1855. године. Први професор у тој школи био је Александар Шушкаловић, а поред њега у школи је предавао и Јован Димовић. Теофил Петровић 1864. претворио ју је у реалку. Француски конзул Русо, 13. маја 1865. године, саопштава Српској црквеној општини да је француски цар Наполеон III одредио 300 франака годишње српској реалци у Сарајеву. У јуну 1875. године архимандрит Сава Косановић пише Стојану Новаковићу у којем га пита за савјете око претварања реалке у нижу гимназију. Реалку су затворили Аустријанци.

Сарајевски Срби 1864. године отварају и Најамничку и послужитељску школу коју су похађали момци који су радили код трговаца и занатлија.

За издржавање прве српске средње школе у Сарајеву заслужне су сљедеће сарајевске породице: Краљевићи, Бесаровићи, Јефтановићи, Савићи, Петковићи, Павловићи, Васиљевићи, Хаџи Трифковићи, Хаџи Васиљевићи, Хаџи Дамјановићи, Новаковићи, Скарићи, Деспићи, Сршкићи, Бабићи, Станишићи, Ћуковићи…