Dvije epizode iz života posljednjeg sovjetskog predsjednika: Jugosloven u srcu Raise Gorbačov i politički uspon njenog supruga

Izvor: rts.rs

U mladićkom životu i ranoj karijeri Mihaila Gorbačova, posredna povezanost s Jugoslavijom u dva događaja, preko njegove supruge Raise Maksimovne i njegovog političkog mentora Fjodora Kulakova, odigrala je možda i prekretničku ulogu. Da su se događaji u ta dva slučaja drugačije raspleli, ko zna kakva bi bila Gorbačovljeva sudbina, a time i sudbina svetskog socijalizma. Poslednji sovjetski predsednik preminuo je u Moskvi u utorak 30. avgusta 2022, u 92. godini.

Ove godine navršava se tri decenije od konačnog nestanka „prve zemlje socijalizma”, Saveza Sovjetskih Socijalistističkih Republika (SSSR), a zajedno s njim i silaska s političke scene ličnosti koja je obilježila kraj 20. veka, Mihaila Sergejeviča Gorbačova. 

Malo je, međutim, poznato da je u Gorbačovljevom životu, povezanost s Jugoslavijom, i to upravo preko njegove supruge Raise Maksimovne, igrala prekretničku ulogu u njegovom ličnom životu i političkoj karijeri. Da su se događaji povezani s Jugoslavijom u dva slučaja drugačije raspleli, ko zna kakva bi bila Gorbačovljeva sudbina, a time i sudbina svetskog socijalizma.

Likvidacija komunizma

Gorbačovljeva supruga, Raisa, imala je veoma veliki i značajan uticaj na njega i njegovu karijeru, što je Mihail Gorbačov isticao u brojnim prilikama.  Za „perestojku” i „glasnost”, koje su bile simboli promjena koje je Gorbačov uvodio u SSSR, poslednji sovjetski lider zasluge je, pored glavnog ideologa Aleksandra Jakovljeva, ne retko pripisao i svojoj supruzi Raisi. Tako, govoreći 1999. na Američkom univerzitetu u Istanbulu, Gorbačov je rekao: „Cilj čitavog mog života bilo je uništenje komunizma, nepodnošljive diktature nad ljudima. Mene je u tome u potpunosti podržavala moja supruga koja je tu nužnost shvatila prije mene. Za ispunjenje tog cilja iskoristio sam svoj položaj u partiji i u državi i upravo zbog toga mene je moja supruga podsticala da postepeno preuzimam sve više položaje u državi”.  

Slične reči su i moto Gorbačovljeve knjige Sam sa sobom. „Moj cilj je bio da likvidiram komunizam i diktaturu nad narodom”, napisao je Gorbačov.

O statusu njegove supruge Raise, ili „Raje” kako su je zvali, u drugoj polovini osamdesetih godina prošlog vijeka, govori i tada popularan vic: „U našoj zemlji postoje tri najpoznatije žene: Ala Pugačova, Katja Ličeva i Raisa Gorbačeva. I tri najpopularnija muškarca: Rajin otac, Rajina kćerka i Rajin muž”.

Raisa nije Mihaila Segejeviča odmah učinila svojim izabranikom. Do toga je došlo posle kolebanja, a sam Gorbačov je ne bez pobedonosnog zadovoljstva u više knjiga i intervjua opisivao kako da je baš on postao njen izabranik. Upravo kada se emotivno prelamala za koga da se veže, među izabranicima našao se i „jedan Jugosloven”, pa je Raisa Maksimovna mogla lako da postane „jugoslovenska snaja”, prije nego supruga lidera koji je promjenio svijet.

Susret u Moskvi

Ono što je Raisi i Mihailu bilo zajedničko jeste da su oboje bili polurusi-poluukrajinci, samo što je Gorbačovu majka bila Ukrajinka, a Raisi Maksimovna Titorenko otac, da su oboje su poticali iz običnih, radničkih porodica, da su se naučili radu od djetinjstva i prihvatali učenje kao produžetak tog rada. Uz to, oboje su u Moskvi bili stranci, provincijalci koji su žedno upijali sve novosti koje im je pružala prestonica, ali nisu postali Moskovljani.

Početkom pedesetih, kada su se upoznali, Gorbačov, naravno, nije znao mnogo o neobičnim kvalitetima svoje buduće supruge. Raisa Maksimovna bila je privlačna studentkinja filozofije, nekadašnja gimnastičarka. Oko nje se nalazio čitav roj udvarača.

Na Raisu je Gorbačovu skrenuo pažnju njegov blizak prijatelj Volođa Liberman, kome se dopalo kako studentkinja treće godine filozofije pleše. Gorbačov je bio godinu dana stariji, ali je zbog rata bio student druge godine prava.

Gorbačov se u početku viđao s jednom profesorskom kćerkom, Nadeždom Mihajlovom, koja mu je bila mentor za kulturna dešavanja u Moskvi, ali njena porodica nije joj dozvolila da se viđa s jednim stavropoljskim „kombajnerom”. 

I Raisina prva romansa takođe se okončala neuspešno. Ona se najpre viđala sa fizičarem Toljom Zareckim iz Litvanije, čiji je otac bio direktor litvanskih železnica. Njegova porodica, međutim, smatrala je da jedna provincijska djevojka ne može da bude životna saputnica njihovog jedinca, i zbog  odlučnog protivljenja njegove majke, njihova veza je prekinuta.

Posle zabavljanja sa Zareckim, Raisinom srcu bio je blizak „jedan Jugosloven, da li Srbin ili Hrvat”, zabeležio je Gorbačov u svojoj knjizi. Taj „Srbin ili Hrvat”, kako se moglo čuti po Moskvi, bio je izvesni Vuković, koji je odlučio da ne slijedi put svojih sunarodnika i vrati u domovinu posle raskida sa Staljinom, nego je ostao u Moskvi.

Iako bivši sovjetski lider ne daje nikakvih detalja o ovom bivšem momku svoje supruge, a ni Raisa Maksimovna u svojoj autobiografiji nije ga čak ni spomenula, postoje različite verzije o tome šta je uticalo na okončanje njihove veze.

Antijevrejska kampanja i Staljinova smrt

„Moram reći da tada, na prvom sastanku, nije pokazala interesovanje za mene”, pisao je Gorbačov o počecima veze s Raisom. „Pokušao sam da ne pokažem da je na mene odmah ostavila ogroman utisak”. Posle početnog kratkog zabavljanja, Raisa je rekla Mihailu Gorbačovu: „Znaš, mi više ne treba da se viđamo. Bilo mi je lijepo s tobom. Ponovo sam se vratila u život. Teško sam podnijela raskid s mladićem u koga sam imala povjerenja. Ne bih mogla da podnesem još jedan takav raskid.  Bolje je da prekinemo sada, dok još nije kasno”.

Stariji i obavešteni novinari u Moskvi pričali su da je na ovu vezu uticao i prelom koji je donela Staljinova smrt.

Naime, Staljinova smrt 1953. snažno je podelila studente na one koji su se identifikovali s njim i njegovom politikom ili se opredeljivali protiv njega. Incidenata na ovoj liniji bilo je i ranije, a jedan od njih direktno je uticao na vezu Raise i Mihala Gorbačova, o čemu je Raisa pisala u svojim memoarima. Bio je to događaj vezan za ono što se dešavalo oko antisemitske „ljekarske afere”, odnosno za otkrivanje grupe „ljekara zavjerenika”, uglavnom Jevreja, koji su navodno namerno pogrešno liječili visoke rukovodioce i stanovništvo.

Istoričari Roj i Žores Medvedev u knjizi Nepoznati Staljin naveli su da je objedinjavanje svih ranije započetih antisemitskih slučajeva u vezi sa „slučajevima ljekara”, započetih još 1948, izvršeno tek januara 1953. godine.

Raisa Gorbačova 1985.

Naime, 13. januara, u moskovskoj „Pravdi” objavljena je „Hronika TASS-a” u kojoj je pisalo kako su organi državne bezbednosti otkrili „terorističku grupu ljekara koja je sebi postavila za cilj da štetnim liječenjem skrati život aktivnim zvaničnicima Sovjetskog Saveza”. U toj „Hronici” navedena su i imena ljekara Jevreja koje je navodno zavrbovala Međunarodna jevrejka buržoasko-nacionalistička organizacija „Džojnt”.

Pošto je među uhapšenim lekarima bilo i Rusa, i to poznatih, njih su naveli kao članove drugih organizacija, pa su tako među optuženima bili i Staljinov lični ljekar V. N. Vinogradov i načelnik ljekarske uprave Kremlja P. I. Jegorov, koji su bili navedeni kao „davnašnji agenti engleske obavještajne službe”.

Ove apsolutno fantastične optužbe bile su početak izuzetne, čak istorijske kampanje u štampi, posebno u „Pravdi”. Od januara 1953. svaki dan u centralnim listovima objavljivali su se nekakvi materijali o subverzivnoj aktivnosti koju u SSSR-u vode američke, britanske, izraelske i druge obavještajne službe. Najave nastupajućeg pogroma bile su očigledne i izazivale su zabrinutost u celom svijetu.

Međutim, 1. mart 1953. bio je posljednji dan ove kampanje. Tog dana u „Pravdi” tog dana moglo se pročitati kako su „iz SSSR-a prognani špijuni, diverzanti, saboteri, ubice” i kako se „cionističke organizacije koriste za špijunsko-diverzantsku aktivnost”, među kojima i jevrejska organizacija „Džojnt”.

Ali već sutradan,  u ponedeljak, 2. marta 1953. godine, ni „Pravda”, ni drugi centralni listovi više nisu objavljivali nikakve antiameričke i anticionističke materijale. Nije bilo takvih napisa ni narednih dana. Antisemitska kampanja je prestala. To je sve imalo veze sa Staljinovom smrću, koja je usledila 5. marta 1953.

Raisa je priznala da je shvatila da voli Gorbačova upravo u trenutku kada je u toku bila „ljekarska afera” i antisemitska kampanja, znači između januara i marta 1953. Tada se desilo i da Gorbačevljevog druga Volođu Libermana, zbog jevrejskog porekla i navodne nelojalnosti sovjetskom rukovodstvu izbace iz tramvaja, a Gorbačov je bio jedini koji se zbog toga uzbudio i javno protestvovao.

„Tu sam uočila njegovo dostojanstvo, da ima vlastito mišljenje, da se ne plaši da ga pokaže i da poštuje svoje drugove”, napisala je Raisa Maksimovna. „Jugosloven” iz Gorbačevljeve knjige, najverovatnije Staljinov privrženik, nije smatrao da bi trebalo da osudi takav potez i to ga je koštalo mesta u srcu Raise Maksimovne. 

Raisa Maksimovna i Mihail Gorbačov venčali su se 25. septembra 1953. Pošto su završili fakultete, Gorbačovi su se 1955. uputili u Stavropolj, gde je Gorbačov počeo da gradi svoju životnu i političku karijeru.

Raisa Gorbačov ne samo da je pomogla suprugu kada je bio na čelu Sovjetskog Saveza, nego je spasila njegovu karijeru na njenom početku šezdesetih godina u Stavropolju.

Partijski uspon Mihaila Gorbačova

Fjodor Kulakov, nesuđeni Brežnjevljev naslednik, početkom šezdesetih je kao visoki partijski funkcioner, član partijskog Centralnog komiteta i prvi čovek Stavropolja, bio prva politički značajna osoba koja je počela da podržava Gorbačova i podstiče njegov uspon. Na samom početku to je izgledalo obrnuto.

U januaru 1962, Kulakov je na izbornoj konferenciji rejonskog Komsomola kritikovao formalizam u radu njegovog prvog sekretara, Mihaila Gorbačova. To je obično značilo i kraj karijere. Ovoga puta, međutim, samo dva mjeseca kasnije Kulakov je dao novu šansu Gorbačovu da krene partijskim stazama. Takav velikodušan odnos prema kadrovima koji su se našli na meti partijske kritike u KPSS bio je izuzetno rijedak.  Po pravilu, tako se odnosilo samo prema rođacima važnih osoba ili prema „neophodnim ljudima”. Ostalo je neotkriveno zašto je tako tvrdi rukovodilac poput Kulakova podržao Gorbačova, bez obzira na njegove radne mane.

Gorbačov je bio zadužen za partijski rad u tri seoska rejona: Špakovskom, Trunovskom i Kočubejevskom, ali su se i tu pojavili problemi. U leto 1962, rejonski biro partije upozorio je Gorbačova na pojave neodgovornosti u radu u vezi sa obraćanjem CK KPSS i Saveta ministara radnicima u poljoprivredi. Gorbačov se suprotstavio toj ocjeni, pa je obrazovana komisija koja je trebalo da ispita te navode. Ona je potvrdila ranije izrečene ocjene. Na sastanku rejonskog partijskog aktiva, Kulakov je ponovo kritikovao Gorbačova.    

Činilo se da je njegova partijska karijera, posle dva udarca, okončana. Gorbačov je, međutim, uspeo da ubedi Kulakova da mu da još jednu šansu. Gorbačovljeve bivše kolege veruju da je stvar spasila Raisa. Ona je imala redak talenat ubjeđivanja sagovornika i navodno je ona Kulakova ubjedila da njen suprug nije izgubljen za partijski rad.

Istina, Gorbačov u memoarima Oči u oči sa sobom čak piše da je Kulakov jednom, koristeći njegovo službeno odsustvo, navodno pokušao da zavede Raisu Maksimovnu.

Bilo kako bilo, odjednom je Gorbačov za Kulakova postao „veoma potreban čovjek”, jer se drugačije ne može objasniti činjenica da je 32-godišnji Gorbačov u januaru 1963. postao rukovodilac partijskih organa stavropoljskog komiteta. To je dužnost koja je značila prvenstveno rad s kadrovima, zbog čega je stalno bio u kontaktu s prvim sekretarom i smatrao se njegovom „desnom rukom”.

Slučaj Kulakov

Fjodor Kulakov jedno vreme smatran je najverovatnijim naslednikom Brežnjeva. On se našao u Stavropolju po Hruščovljevoj odluci, koji je taj grad koristio za „progonstvo” rivala. Pre njega je tu bio upućen maršal Bulganjin, član Politbiroa i predsednik Vlade. Po karakteru, Kulakov je bio blizak Hruščovu, jer je težio reformama i osećao ličnu odgovornost za loš položaj ekonomije u zemlji. Mada je podržavao Hruščovljev pravac, nije mogao da trpi nedosljednost i neosmišljenost njegovog djelovanja. U oktobarskom smenjivanju Hruščova 1964. Kulakov je aktivno učestvovao, jer ga je boravak u Stavropolju lišavao karijernih perspektiva.

Ubrzo posle smenjivanja Hruščova, Kulakov je premešten u Moskvu, gde je zadužen za oblast poljoprivrede. Ali, on nije zaboravio svog „stavropoljskog „Sanča Pansu”, kako Gorbačova u odnosu s Kulakovim nazivaju neki autori. Na osnovu Kulakovljeve  preporuke, Gorbačov je u decembru 1964. postao rukovodilac partijskih organa Stavropoljskog rejonskog komiteta KPSS.  

Gorbačov je naredne četiri godine sticao iskustvo kao partijski aparatčik, koje će mu itekako značiti kada se bude našao u Moskvi. U isto vrijeme, odlično je razumeo da ne može da se napreduje bez odgovarajućeg obrazovanja, pa je, opet po savetu Kulakova, uspisao istureno odjeljenje Stavropoljskog poljoprivrednog instituta. Završio ga je 1967. stekavši diplomu agronoma – ekonomiste poljoprivrede.

Kao prvi sekretar oblasnog komiteta, Gorbačov se bavio stvaranjem poljoprivrednih kombinata i kompleksa. Postao je zapažen po razvoju svog načina žetve, koji je nazvan „ipatovski metod žetve” koji se sastojao u prebacivanju poljoprivredne tehnike u rejone u skladu sa dinamikom sazrevanja žitarica, što je omogućavalo njeno efikasnije korišćenje. Žetva se u Ipatovskom regionu završavala u rekordnom roku, što je još jednom skrenulo pažnju Moskve na njega.

Iznenadna smrt

Fjodor Kulakov je još jednom, poslednji put, odlučujuće pomogao karijeru svog štićenika na paradoksalan i tragičan način – svojom smrću. Naime, samo nekoliko mjeseci nakon što mu je kao članu Politbiroa zaduženom za poljoprivredu dodeljen Orden heroja socijalističkog rada i mjesec dana nakon posete Jugoslaviji, Kulakov je iznenada umro 18. jula 1978. u 60. godini, pod nerazjašnjenim okolnostima. Na njegovo mesto u Politbiro stigao je Gorbačov.

Postoji nekoliko verzija njegove iznenadne i neočekivane smrti, ali sve se zasnivaju na posledicama njegove posete Jugoslaviji.

Nakon putovanja u Jugoslaviju, gde je predvodio sovjetsku delegaciju na 11. Kongresu jugoslovenskog Saveza komunista od 20. do 23. juna 1978, Kulakov se vratio u domovinu pod utiskom onog što je čuo i vidio, pa je u Politbirou postavio pitanje kooperativne reorganizacije poljoprivrede. Njegovi saradnici ga nisu razumeli, optužili su ga da preuzima jugoslovenski model i nazvali ga revizionistom. Kulakov je zbog toga odmah kritikovan na sednici Politbiroa 4. jula, ali zvanično zbog navodnog podbačaja žetve. Pošto nije mogao da izdrži ove uvrede, Kulakov je došao na svoju daču gdje je ujutru pronađen mrtav.

Ovako čudna i iznenadna smrt, naravno, odmah je stvorila glasine da je Kulakov ubijen u borbi za Brežnjevljenog naslednika i da su oni koji su pretendovali na lidersku poziciju u državi preduzeli preventivni korak i fizički uklonili favorita za prvog čovjeka SSSR-a. Brežnjev nije želio da prekine odmor i da dođe na sahranu.

Na mesto Kulakova, došao je njegov dotadašnji štićenik, Mihail Sergejevič Gorbačov. Sve bilo spremno za konačno stupanje na pozornicu čoveka koji je promjenio svijet na kraju 20. vijeka. Posredno, u tome je, i na emotivnom planu i na politički način, ulogu igrala i tadašnja Jugoslavija.