Психолог Слађана Ђаковић: Како препознати да је ваше дијете жртва вршњачког насиља? Како помоћи дјетету?

Извор: Филтер, пише Слађана Ђаковић

Постоји више врста вршњачког насиља, врло је битно да знамо шта је вршњачко насиље и како да препознамо да наше дијете трпи исто. Врло често се сматра да тек када неко некога истуче да је то вршњачко насиље, а уствари пролази нам јако пуно облика и симптома који нам указују да наше дијете трпи неки вид насиља. Важно је да направимо разлику између понашања које има елементе агресије, и понашања које представља вршњачко насиље.

Понашање које има елементе агресије је ситуационо и нема елементе понављања, оно нема за циљ да другом нанесе штету, него је узроковано тренутним конфликтом између дјеце. Kонфликти између дјеце су природна ствар и кроз њих се дјеца развијају.

Шта је вршњачко насиље?

Вршњачко насиље представља континуирано лоше понашање упућено ка дјетету.

Облици насиља могу бити

– физичко насиље које је најочигледнији облик вршњачког насиља и најлакше се примјећује,

– друштвено искључивање када појединац, или група вршњака убјеђују остале да се не друже са дјететом које је мета,

– вербално насиље континуирано вријеђање, омалаважавање, исмијавање, клеветање (са овим видом насиља дјеца имају највише сусрета током одрастања). Просвјетни радници, родитељи и други ауторитети могу бити склони вријеђању и понижавању током дисциплиновцања дјеце, понижавајуће ријечи се у школском дворишту могу свакодневно чути између вршњака,

– сајбер насиље представља дигитално насиље у ком дијете трпи нападе, пријетње путем интернета, омаловажавање, са циљем да се дијете које је мета узрује и увуче у расправу у којој оно губи достојанство и кредибилитет, дијељење дјететотових фотографија, без одобрења дјетета у циљу исмијавања, увреда, а све за циљ има да се жртва уништи.

Вршњачко насиље добрим се дијелом преселило „оn line“, злостављачи имају анонимност која им даје велику храброст.
Врло је важно да препознамо када је наше дијете злостављач, једнако је потребна помоћ и дјетету злостављачу као и дјетету жртви.

Да ли је наше дијете злостављач?

Знакови код мале и предшколске дјеце

– напади бијеса који трају дневно дуже од 15 минута те их родитељи и други чланови породице не могу смирити па им на крају ”попусте”,

– присутни су често безразложни испади агресије,

– импулсивни су, неустрашиви и енергични,

– константно одбијају правила и слушање одраслих,

– нису везани за родитеље; на непознатом мјесту не траже и не одлазе до родитеља,

– често гледају насиље на телевизији, уживају у насилним темама, или су злобни према вршњацима.

Знакови код школараца и адолесцената

– имају лошију пажњу и концентрацију,

– често ометају школске активности,

– имају лош школски успјех,

– често упадају у туче с другом дјецом,

– на разочарења, критике и задиркивање реагују изузетном љутњом, кривицом и жељом за осветом,

– често гледају насилне филмове и играју насилне игрице,

– имају мало пријатеља те су често неприхваћени због свог понашања,

– склапају пријатељства с другом дјецом која су позната по агресивности и непослушности,

– константно се супротстављају одраслима,

– задиркују и драже животиње,

– осјећају се фрустрирано,

– не саосјећају са другима,

– учествују у тучама, крађама и уништавању јавног власништва,

– не поштују ауторитете,

– конзумирају алкохол, или дроге.

Импулсивне реакције и насиље према другима се претежно јављају из потребе да дијете буде виђено и да се осјећа моћно, њихова потреба за пажњом, због лошег самопоуздања, често прераста у потребу да добију признање, па и дивљење вршњака, најчешће кроз подцјењивање другог дјетата, те тако стичу осјећај супериорности у односу на друге. Јер се у принципу осјећају као мање вриједни.

Осјећај виђености њихових емоција ускраћују им родитељи, а ако своје незадовољство не могу пренијети родитељима, дјеца то кроз агресију пренесу на другу дјецу. Саме жртве насиља постају насилници у већини случајева.

Kако да препознам да је моје дијете жртва насиља?

Родитељ је тај који први треба да примјети да је његово дијете жртва насиља. Дијете/жртва јако тешко говори о ономе што преживљава. Битно је да одрасли примјете и препознају знакове који упућују да је дијете жртва вршњачког насиља.

Ако примјетите да ваше дијете има следеће знакове

– видљива туга,

– повлачење од пријатеља и од активности у којима је раније уживало,

– избјегава да иде у школу, на игралиште, или на неки тренинг,

– лош успјех у школи,

– губитак апетита,

– повлачење из породичних интеракција,

– поремећаји у спавању, мокрење у кревет,

– информације из школе о изгубљеним домаћим задаћама, или о сукобима с другим ученицима,

– престанак кориштења рачунара, или мобитела, или повећање времена проведеног на интернету,

– брисање корисничких рачуна, или отварање нових,

– долази модро из школе и прљаво,

– избјегава враћање из школе са вршњацима,

– проводи више времена у својој соби него са вршњацима,

– спомињање непознатих особа,

– придавање све веће важности активностима и особама на интернету,

– затварање страница, чатова и/или скривање мобитела кад се родитељи приближе,

– стрес приликом читања порука, или примања садржаја,

– жали се на честе главобоље,

– болове у грудима, у стомаку,

– чест умор, нарочито ујутру,

– трзање на изненадне звукове.

Ако примјетите неки од ових знакова пажљиво поступите према дјетету и покушајте придобити његово повјерење да би вам се отворило. Било би пожељно одмах након примјећивања симптома и сумње на вршњачко насиље да се обратите психологу који ће вам дати упутства шта и како даље.

Знакови за учитеље и наставнике

– избјегавање контакта очима и видљива туга,

– промјене у обрасцима понашања с пријатељима и активностима у вријеме одмора,

– недостатак ангажмана у разредним, или групним активностима у којима је претходно дијете било активно,

– друга дјеца га исмијавају кад говори,

– придаје мање пажње школском и домаћем раду,

– појава неконтролисаних излива бијеса.

Насиље међу вршњацима је проблем који захтијева реакцију и сарадњу одраслих особа које чине дјететову околину.

Kако да помогнем свом дјетету?

Ако се дијете још није охрабрило и проговорило о свему што преживљава, будите стрпљиви. Имајте на уму да у току разговора са њим морате пратити његов темпо и помагати му да се отвори. Подијелите своју забринутост са њим слободно и питајте оно што вас занима на суптилан начин, али имајте на уму да ћете у почетку морати да разговарате са дјететом на не директан начин да би вас се отворило. Прво мора стећи повјерење.

Разговарајте са њим нпр. како му је било у школи, како проводи вријеме, ко су му другари, кога не воли, како је било на одмору, на путу до школе итд. Реците му да сте му пријатељ и да никада не би дозволили да га неко малтретира. Ако се дијете отвори и почне да прича, не прекидајте га. Знам да бисте имали сто питања за њега, али пустите га да прво оно све исприча, па му тек онда поставите питања.

Ако се дијете не отвори, а ви сумњате, обратите се његовом учитељу, или разредном старјешини. Након утврђивања да је ваше дијете жртва вршњачког насиља обавјестите школу о томе.

Упутите се са својим дјететом у борбу за рјешења посљедица са стручним лицем. Чињеница је да имамо пораст дјеце која трпе вршњачко насиље. Вријеме је да заједничким снагама исто спријечимо.

Дјеца се сепаратишу по марки патика које носе, маркама телефона… Ми живимо у времену у ком људи живе просјечне животе са просјечним платама са којим једва склапају крај са крајем. Једно дијете није ништа криво да бисмо га осакатили у будућности. Научимо да будемо људи.

Правећи од дјеце дјецу насилнике и сами упропаштавамо своје дијете и дијете жртву. Ваше дијете је жељно љубави и пажње, не материјалних ствари. Дјеца не знају вриједност материјалног, ми их томе учимо. Умјесто да их учимо да су сви једнаки и да се знањем и спортом истакну. Вријеме је да се удруже родитељи, просвјетни радници, социолози, педагози и психолози.

Здравим одгојом стварамо здраву нацију.

Јутјуб канал психолога Слађане Ђаковић погледајте ОВДЈЕ.