Др Хашимбеговић: Рана дијагноза глаукома од великог значаја

Извор: ЈЗУ Болница “Србија”

Поводом свјетске седмице борбе против глаукома, разговарали смо са докторицом наше установе Селмом Хашимбеговић, специјалистом офталмологије и оптометрије.

Др Хашимбеговић каже да је глауком оптичка неуропатија, односно симптом ког карактеришу оштећења очног нерва са посљедничним промјенама у видном пољу и повремено или трајно повишење очног притиска. Глауком представља други најчешћи узрок слијепоће у свијету, а према подацима Свијетске здравствене организације око 4 одсто становништва болује од глаукома.

Ријеч је о болести која се не може излијечити, тако да су рана дијагностика и лијечење циљеви свих националних програма, чиме се настоји смањити учесталост напредних облика ове подмукле болести.

„Нормалне вриједности очног притиска су између 11 и 21 ммХг, а вриједности изнад 22 ммХг могу бити знак глаукомске болести. Познат је и као „тихи крадљивац вида“, јер у почетку пропада само периферни дио видног поља, а симптоми се најчешће појављују тек када је значајан дио вида већ неповратно изгубљен“, истакла је др Хашимбеговић.

Она је навела да иако се глауком може појавити код било кога, ризични фактори за његов настанак су позитивно породично насљеђе, старосна доб изнад 40 година, висока кратковидност, шећерна болест, повишени крвни притисак и повреде ока.

„Свим особама старијим од 40 година које имају било који од претходно наведених фактора ризика, препоручује се мјерење очног притиска једном годишње. За особе које не спадају у ризичну групу, довољно је обављати комплетну контролу сваке двије године након 45. године живота, а након 65. године живота једном годишње“, нагласила је специјалиста офталмологије и оптометрије.

Појаснила је да рано препознавање болести и адекватно започета терапија могу спријечити пропадање видног поља. Ако је већ настало оштећење вида и видног нерва, те промјене су у правилу неповратне. Лијечење може успорити или зауставити напредовање болести. Да би се то постигло, неопходна је адекватна дијагноза, а терапија глаукома најчешће је доживотна и мора бити редовна, јер болест у противном често завршава слијепилом.

Према њеним ријечима, уколико офталмолог посумња на глауком, препоручиће претраге видног поља, мјерења дебљине рожнице, гониоскопије, посебног снимања очног нерва и дебљине нервних нити уз помоћ 3Д-ОЦТ технологије. Дијагноза глаукома зависи прије свега од тога у којем стадијуму је болест откривена.

„Циљ терапије је снижавање очног притиска до границе када он не угрожава функцију очног нерва. Терапије могу бити различите, постоји велики број лијекова који се локално користе за снижавање очног притиска. Дејство ових лијекова подразумјева да они или смањују количину створене очне водице или олакшавају њено отицање кроз коморни угао. Такође, ради се и ласерско стварање отвора на дужици ради лакшег отицања очне водице, ласерски третман за побољшање проходности коморног угла и хируршко лијечење које се примењује у случајевима који не реагују на другу терапију“, навела је др Хашимбеговић.

„Оштећења због глаукома су неповратна. Савремени лијекови и оперативни захвати су, нажалост, усмјерени на контролу очног притиска и не могу вратити изгубљени вид, због чега је рана дијагноза код ове болести од великог значаја“, закључује др Хашимбеговић.