Истине и заблуде о фамозним документима око којих се деценијама граде политичке игре и завјере

Извор: Глас Српске/В.Зељковић

Када год се у региону пожели усталасати и подгријати политичка атмосфера или оправдати поједини потези и остварити тајни планови, почне се говорити о некаквим меморандумима, пројектима и хегемонизму. Постала је то готово устаљена пракса појединих политичара – да зацртани циљ оправдава свако употребљено средство, па макар оно почивало и на исконструисаним неистинама.

Више од 35 година се у ту сврху користи фамозни меморандум Српске академије наука и уметности, а који је био само нека врста одређивања стратешких циљева српског народа послије Титове смрти. Исти је, међутим, злоупотријебљен како би се показало како, наводно, постоји београдска завјера, тајни план српских академика о великосрпском пројекту.

Поједини бошњачки политичари недавно су чак отишли корак даље тврдећи како постоји и други дио, а по чијим упутствима наводно ради српски члан Предсједништва БиХ Милорад Додик. Шта је права истина о овом документу, како је уопште дошло до тога да он буде толико оцрњен, иако никада званично није усвојен, те због чега је то учињено иако у њему нема ни “с” од српског хегемонизма?

Паравани

Саговорници “Гласа Српске” истичу како је овај меморандум искоришћен као алат за рушење Југославије, а онда касније и за демонизовање Срба.

Упозоравају како постоји један други помало заборављени “документ,” а који је у ствари и де факто хегемонистички и предвиђа “покоравање” осталих народа како би се направила нова и вјерски уређена држава на просторима Балкана.

Ријеч је о “Исламској декларацији” коју је својевремено написао Алија Изетбеговић, а због чега је један дио свог живота провео и у затвору. Његов син Бакир, лидер СДА, данас ту књигу држи на свом столу, а иста се као обавезно штиво дијели и по амбасадама БиХ широм свијета.  

– Народ, као и појединац, који је прихватио ислам неспособан је да након тога живи и умире за било који други идеал, што свакако укључује и идеал “грађанске државе” – записао је Алија Изетбеговић у свом дијелу.

Навео је и како се “исламски поредак може остварити само у земљама у којима муслимани представљају већину становништва, додајући да без ове већине, исламски поредак се своди само на власт и може се претворити у насиље”.

Изетбеговић је сматрао и како “исламски покрет треба и може прићи преузимању власти чим је морално и бројно толико снажан да може не само срушити постојећу неисламску, него и изградити нову исламску власт, али и да немуслиманске мањине у саставу исламске државе, уз услов лојалности, могу уживати вјерске слободе и сву заштиту…”.

Да су и данашњи бошњачки лидери на овом фону најбоље илуструје недавно обраћање предсједника ФБиХ Фадила Новалића на једном од скупова дијаспоре, како Бошњацима треба још од 30 до 50 година да у сваком смислу овладају БиХ. И економски и бројно.

Оно што боде очи јесу и настајања бошњачких партија па и самог Бакира Изетбеговића да од БиХ направи “грађанску државу”, а што се коси са принципима “оца нације”.

Политички аналитичари упозоравају како је ово само параван да би се од данашње БиХ направила унитарна држава по вољи једног народа.

Манифест

Према ријечима оријенталисте, исламолога и бившег дипломате, Дарка Танасковића, између нацрта меморандума САНУ, који никада није усвојен као њен званични документ и ауторског дијела Алије Изетбеговића постоји велика и суштинска разлика.

Нацрт меморандума о стању у југословенском друштву, на чијој припреми је радило шеснаест академика, на још поуздано неутврђен начин доспио је у јавност посредством полицијских структура и о њему је октобра 1986. године објављен тенденциозан чланак у једном београдском листу, са јасним циљем да се САНУ оптужи за српски национализам и напад на југословенски државни поредак.

С друге стране, како је истакао, “Исламска декларација” је недвосмислено панисламистички манифест, чија је намјена била да пробуди успавану вјеру савремених муслимана и упути их на реформисање својих земаља и, идеално, цијелог свијета на основу упута исламског вјерозакона.

– Занимљиво је приметити, како сведочи Добрица Ћосић, а који је проглашен идејним творцем меморандума, иако у његовом састављању уопште није учествовао, да су политички кругови у иностранству све до распламсавања међунационалних сукоба на тлу Југославије благонаклоно гледали на меморандум, као на аргументовану критику једнопартијског и недемократског поретка у савезној држави. После тога је меморандум проглашен  шовинистичком великосрпском платформом за разбијање југословенске федерације и програмским текстом Милошевићеве политике, иако за такве оцене нема ни садржинске ни практичнополитичке основе – објашњава Танасковић.

Мишљења је како се судбина меморандума може упоредити са усудом Гарашаниновог “Начертанија”, као темеља српског националног програма, у који неки савремени бошњачки вјерски службеници и политичари учитавају чак и елементе усташког антисрпског геноцидног пројекта!

– Својевремено ме је амерички амбасадор Ворен Цимерман уверавао да је из разговора са Алијом Изетбеговићем схватио да је “Исламска декларација” била “младалачки грех идеолошке наивности”, а да се он касније определио за демократију западноевропског типа. Кад сам га упитао зашто је, ако је стварно тако, лидер Бошњака дозволио да се “Декларација” поново објави у време кад је дошао на власт, Цимерман није имао одговор, али је зато мене оптужио да сам “оловни војник Слободана Милошевића” –  каже Танасковић.

Према његовим ријечима, у свом политичком дјеловању, они Бошњаци који се сматрају сљедбеницима Алије Изетбеговића, а на првом мјесту његов син Бакир, који је изјавио да је стално држи на столу, имају пред очима визију муслиманског поретка каквој је тежио  аутор “Исламске декларације” и настоје да је, у складу са могућностима, постепено реализују.

– Све остало у вези са неподударним односом према  меморандуму САНУ и “Исламској декларацији” део је опште и константне примене двоструких стандарда у приступу актерима догађаја и феноменима на простору бивше Југославије од деведесетих година до данас. Нема се ту много шта додатно анализирати и објашњавати, а поготово упоређивати несамерљива природа и садржина ових докумената – категоричан је Танасковић.

Прављење жртве

Слично мишљење дијели и историчар и политички аналитичар Чедомир Антић, објашњавајући како је меморандум САНУ украден и промовисан да би били остварени циљеви сепаратиста.

– У тексту овог документа БиХ се помиње само два пута. Једном због заслуга које је она дала у народноослободилачкој борби, а други пут због пресељења индустрије из неразвијених република на север земље. Значи свако ко се позива на овај меморандум,  као на некакав програм који је требало да подели БиХ, није само спреман да обмањује јавност, већ то ради непромишљено и безобзирно. Од 2010. слушамо бајке и о меморандуму 2. Ради се наводно о белешкама које су остале иза академика Добрице Ћосића, а по којима Срби треба да користе Устав како би обесмислили БиХ као државу. Све су то бесмислице, као што су и безобзирне тврдње да су Срби агресиван народ, културно дефектан. То је расизам. Нека почну да мисле о Србима као о себи и онда ће схватити и прихватити реалност, те престати да се праве Палестинцима – истакао је Антић.

Присјећа се како једном приликом некадашњи лидер СДА Сулејман Тихић свједочио у Хашком трибуналу и том приликом истакао како треба разумјети контекст “Исламске декларације”.

–  Какав контекст. У меморандуму САНУ не пише да ће Срби узети БиХ када буду имали преко 50 одсто становништва. У “Декларацији” пак пише како ће бити наметнута исламска држава, када то успију. Зар треба даље било шта рећи. И на крају, ако је Бошњацима толико тешко у БиХ, како то да их је стално све више. И то поред свих геноцида које су наводно преживели. Па где то има. У Крајини је био геноцид. Тамо је некада живело 25 одсто Срба, а данас свега два одсто – додао је Антић.

Милосрдни удар на Академију

Као што је бомбардовање Србије названо “Милосрдним анђелом”, тако је бомбардовање Српске академије наука и уметности обављено под именом меморандум. Ово поређење није ни случајно ни претјерано, истакао је једном приликом академик Матија Бећковић. Према његовом мишљењу, овај документ је име операције коју су “службе” обавиле припремајући распад Југославије, а што је, како је истакао, најварварскији чин у 175 година дугој историји Академије, која је варварству често излагана, али никад тако јавно и нескривено.