Antipotrošački pokreti: Ne kupuj ništa, raspitaj se kod komšije

Izvor: RTS/ D.Kanjevac

Nova godina idealno je vreme za trgovačke predatore – ranjivi smo, hoćemo bar za Novu da imamo sve što nam treba, da se osećamo kao ljudi, bar jednom u godini. Potrošačka groznica u Srbiji, koju pospešuju mediji, reklame, trgovci i banke s porukom „kupuj, kupuj i kupuj”, ipak je samo bledi odsjaj one u SAD. Nije onda čudno da baš u Americi već više od pola veka dejstvuje i niz antipotrošačkih pokreta.

Kraj godine za dobar deo planete vreme je trošenja novca koji imate, i koji nemate. Kao da su svi ti neverovatni popusti namenjeni upravo onima koji nemaju a žele – izgleda da sirotinja kupuje a bogati prodaju doživljaj uspona na socijalnoj lestvici. Ima se – da se kupi, da se vidi, brate, da je novo novcijato. Pa makar to bila roba očajnog kvaliteta, to je nova očajna roba koja će da nam ulepša dan i pruži osećaj sličan sreći.

Nova godina idealno je vreme za trgovačke predatore – ranjivi smo, hoćemo bar za Novu da imamo sve što nam treba, da se osećamo kao ljudi, bar sada, jednom u godini. Tako nam, uostalom, sugerišu reklame, banke (evo vam trista hiljada za deset minuta!), ništa ne pominjući pakao januara, februara i ostalih meseci u godini.

Potrošačka groznica u Srbiji ipak je samo bledi odsjaj slike prototipa potrošačkog društva – Sjedinjenih Američkih Država. Zasnovana na principu „kupuj, kupuj i kupuj”, nije čudno da baš na tom tlu već više od pola veka dejstvuje i niz antipotrošačkih pokreta.

U drugoj polovini šezdesetih u San Francisku delovala je grupa The Diggers – grupa aktivista i glumaca pozorišta Street Theatre. Osim besplatnih predstava i koncerata, otvarali su prodavnice besplatne hrane, garderobe, obezbeđivali medicinsku negu i privremeni smeštaj. Jedan od Kopača bio je i šarmantni filmski negativac, glumac Piter Kojoti.

Umetnici njujorškog Ist Vilidža kupovali su garderobu na kilograme i to što je za nekoga bilo đubre, svojim stilom i stavom nosili su je tako da su globalno inspirisali i visoku i uličnu modu. 

Novi milenijum doneo je starim stvarima novi sjaj. I ako second hand radnje nisu nikakava novost, više ih ne posećuju samo umetničke duše. Dok su pokolenja koja se sećaju rata i oskudica zazirale od „ko-zna-ko-je-to-nosio” stvari, novije generacije nemaju problem s tim.

Milenijalci su deca novih kriza, izazvanih zaigravanjem špekulativnog i neoliberalnog kapitalizma. Njihovo vreme donelo je u Americi i selidbe iz kuća na kredit, smanjivanje domova, tako da minimalistički prokret nije samo estetski pravac već i novonastala potreba.

Došlo je i do hiperprodukcije odeće brze mode, šivene u Aziji, koje se gomilaju u magacinima po obodima metropola kao svojevrsni tekstilni pojas koji će na kraju završiti u prodavnicama polovne garderobe. Pa zašto bismo to kupovali po besmisleno velikim cenama – pitaju se ljudi. 

Ili, uprošćenije – zašto bismo uopšte kupovali? U Beogradu, na primer, nije neobično poklanjanje ili razmena korišćene opreme za bebe ili dečje garderobe. Prijateljice često razmenjuju garderobu – nekada ti nešto jednostavno dosadi, pa kad daš drugarici odjednom stvar dobije na značaju i lepoti da se prosto pokaješ, ali, dobro… 

Ne kupuj ništa

U Americi je 2013. godine započet „Buy nothing project” koje su osmislile Lizl Klark i Rebeka Rokfeler. Posle osam godina funkcionisanja konačno je ove godine preko Fejsbuka pokrenuta i aplikacija. Suština je poklanjanje i tražnja stvari koje su nam potrebne u okviru komšiluka.

Možete da budete član samo komšijske grupe, jer ideja je upoznavanje i bliži kontakt sa ljudima iz kraja, uz male troškove transporta. Nema prodaje, nema razmene – možete da oglasite predmet koji želite da poklonite i da potražite ono što vam je potrebno. Za sada projekat funkcioniše u 44 zemlje i ima više od 4 miliona članova.

Nudi se i traži bukvalno sve – od ljuski od povrća i vode od kiselih krastavaca do televizora, automobila, kompletnog nameštaja i đakuzi kada. Jedan član urgentno je potražio feder držača za toalet papir, i našao se komšija koji ima baš taj, rezervni, feder.

U grupama postoje pravila – nije poželjno da se poklon da baš prvoj osobi koja se javi, jer ideja nije liferovanje predmeta već da predmet ode tamo gde je najpotrebniji. Nema ni trampe jer je koncept da svi predmeti imaju jednaku vrednost. Poželjno je izraziti zahvalnost, na primer objavom fotografije poklona u novom okruženju.

Pozajmice su dobrodošle – žena koja je izgubila venčani prsten u bašti zamolila je članove svoje grupe da joj pozajme detektor metala. Komšija je doneo spravu i prsten je nađen.

Takođe postoji običaj kruženja kofera sa određenom vrstom robe, na primer ženskom odećom veličine M. Kofer ide od ruke do ruke, svaka članica uzme ono što joj treba, dopuni kofer svojom odećom koju želi da pokloni i šalje kofer dalje. Takvi koferi postoje i za kuhinjske predmete, nakit, stripove, opremu za proslave.

„Buy nothing project” za sada je podeljen u 6.800 grupa koje vode isto toliko administratora, potpuno volonterski. Osnivačice pokreta navode da to već predstavlja problem i razmišljaju o uvođenju neke vrste bakšiša, ne bi li se administratorima nadoknadilo uloženo vreme i trud. Iako se projekat finansira pomoću fondova ne bi li uopšte tako široka mreža funkcionisala, niko nije plaćen, pa ni kreatorke pokreta.

Solidarnost u kriznim vremenima

Sa pandemijom Kovida i krizom u snabdevanju članovi grupe pomagali su se za osnovne namirnice, toalet papir, čekali su u redovima umesto komšija koji to nisu u stanju – solidarnost u kriznim vremenima podseća na srpske devedesete, kada su komšije rođaci i prijatelji zajedničkim snagama nabavljali deficitarnu robu putem telefonskih dojava, kupovina za druge i podele robe po stanovima, kancelarijama, garažama.

Članovi grupa „Ne kupuj” kažu da ne osećaju više pritisak obavezne kupovine božićnih poklona. Administratori unapred spremaju predmete koji mogu da budu prikladan poklon. Univerzitetska profesorka, članica grupe čija deca imaju rođendan u decembru, a u kući se slavi i Božić i Hanuka, gotove sve stvari koje namerava da pokloni dobila je preko grupe. Pošto je poslala šta traži, članovi grupe su je tagovali tako da nije morala ni da pretražuje predmete. Mužu je poklonila novu kutiju za tompuse sa mehanizmom za održavanje vlažnosti duvana.

Majkl Solomon, filadelfijski profesor marketinga smatra da više faktora utiče na popularnost ovog projekta poklanjanja i primanja poklona: potreba za povezivanjem i zajednicom ali i osećaj obespravljenosti i otuđenosti spram velikih kompanija. Ovo je kontraudar brzoj modi, koja loše utiče i na okolinu.

Dnevni list New York Post nedavno je objavio tekst o ovom pokretu u kojem citira bivšeg kupoholičara, kompjuterskog stručnjaka sa Menhetna koji navodi da je ove godine uštedeo 10.000 dolara koristeći platformu Buy nothing. Upravo je dobio kaput od 400 dolara i kvalitetan kuhinjski nož. Njegova grupa nudi gotovo sve što je potrebno za život.

Administratorka druge njujorške grupe navodi da je povodom rođenja svoje ćerke dobila poklone za bebu u vrednosti od 1.000 dolara. Jedan od članova, profesor u školi, obavestio je grupu da neki učenici nemaju zimske kapute. Ubrzo su nabavljeni svi potrebni kaputi.

Davanje sa radošću, primanje sa zahvalnošću i dobri odnosi među ljudima daju životu smisao. Izgleda da potisnuta ljudskost u takmičarskim društvima teži da se ispolji i da se povrati poverenje u zajednicu i društvo.

Ovakvi pokreti neće revolucionarno promeniti svet ali korisnicima menjaju život u pravcu pesrpektive da posedovanje nije ljudska suština – pre će biti da je to saosećanje, osećaj korisnosti i pripadnosti zajednici.

Ohrabrujuća je ideja da se nešto što vam je potrebno nalazi u neposrednom komšiluku, spremno za otpad. Ili da je neki predmet sa kojim ne znate šta ćete – predmet želja komšije iz zgrade preko puta. Da ne mora uvek sve da se kupi. Da ne moraju da se gomilaju stvari da bismo se osećali dobro. Da postoje ljudi dobre volje.

Nije loše, za početak.