Усвојили дјевојчицу којој је умрла цијела породица

Извор: Српскаинфо

Послије братове, бакине, стричеве, мајчине и очеве смрти, Јовану Врањеш (11) дјевојчицу из Косијерова код Лакташа, која је остала сама, усвојили су Бранкица и Слободан Марић из Бардаче код Српца.

У њихову кућу, испричали су за Српска инфо ово двоје племенитих људи о чијем гесту се увелико прича у читавом крају, Јована је унијела свијетлост, љубав, омогућила потпуни смисао породичног живота, оплеменила њихову малу заједницу.

Сада је сваки дан испуњен срећом, весељем, грајом. Сви заједно се труде да у њиховим мислима мјесто заузму љепша садашњост и срећнија будућност, а да размишљања о блиској прошлости, бар дјелимично потисну од себе. За Јовану је бреме недавне прошлости, тешко, претешко.

Не инстирајући много на томе, она нам је рекла да су трагедије и смрт, у породици Врањеш у Косијерову, често куцали на врата, све док нису однијеле њене најмилије, и то редом, баш све. Прво је у умро Јованин тргодишњи брат, потом бака Доста па стриц Ђурађ, којег је такође много вољела.

Њена мајка Нада умрла је 2014. у 43. години а црни барјак завијорио се на истој, сиротињској кући и у марту 2020. када је са овог свијета, у 54. години отишао и Јованин отац Милорад, Слободанов ратни друг и пријатељ из најтежих дана. Послије очеве смрти Јована, рођена 27. августа 2010. године, подсјећају њени усвојитељи, краткотрајно уточиште пронашла је у Косијерову, у најближем комшилуку.

Центар за социјални рад из Лакташа тражио је могућност њеног привременог збрињавања у дому за дјецу без родитеља. У томе су их предухитрили Марићи.

– Моја супруга и ја, са којом немам дјеце, договорили смо се да помогнемо Јовани јер смо се, послије свих тих трагедија, осјећали скрхано, сломљено. Јовану смо завољели још док су њени родитељи били живи. Милорад, мој ратни друг из 16. крајишке бригаде, дјевојчицу је често доводио код нас, да је причувамо, док је он радио на дневницу у селу – веома емотивно, испричао је за Српска инфо Слободан који из првог брака има кћерку и сина, али они су одрасли и из Бардаче отишли својим животним путевима.

Због свега што је Јовану задесило, рекла је Слободанова супруга Бранкица, одлучили смо да је усвојимо, да се боримо за њу, без обзира на законске компликације.

– Плакали смо, мислећи на њу првих дана, све док није дошла код нас. Социјална служба нам је предлагала хранитељство уз накнаду, али ми смо то одбили. Нисмо хтјели никакву накнаду него да Јовани самостално помогнемо, да она, послије великих породичних трагедија и траума, са нама уплови у боље, у срећније дјетињство – рекла је она.

– Током вишемјесечних процедура, стекли смо статус дјелимичног усвојитеља, јер потпуно није законски могуће због њених година, због животне доби, али је у сваком смислу сматрамо својом кћерком а она нас својим родитељима. Од јануара ове године Јована је, у правном смислу, наша а ми смо мала и веома срећна породица – рекао је Слободан Марић.

На овај корак одлучили су се, неколико дана након што је прошле године преминуо Јованин отац Милорад, са којим је живјела посљедњих шест година.

– На ову крхку дјевојчицу, посебно мајчином а потом очевом смрћу, срушио се сав њен, дјетињи свијет. Виђевши то, Бранкица и ја били смо скрхани болом, драмом Јованине породице, и зато смо хтјели да јој свим срцем помогнемо, да је прихватимо у своју кућу, охрабримо, школујемо, усмјеримо да пронађе свој животни пут и своју срећну звијезду – испричао је Слободан Марић, пензионисани полицајац меког срца, хуманиста и родољуб.

Он нам је рекао да живе скромно, да Бранкица ради у дрвној индустрији у Српцу али да имају довољно за себе и за Јовану. Њеним доласком, напомињу, све се промијенило, постало боље и смисленије. Опремили су и собу за њу, са много играчака. Ту проводи много времена, учи, припрема се за школу.

На зиду су и фотографије са родитељима и усвојитељима, а поред радног стола, увијек при руци и на погледу је велики плишани медо којег је купио њен отац Милорад. У савладавњу лекција, нарочито математике, историје и вјеронауке, помажу јој Бранкица и Слободан. Јована похађа шести разред Основне школе „Доситеј Обрадовић“ у Разбоју.

– Свакодневно је, ујутро око седам возим у школу, а око пола један идем по њу, послије завршетка наставе. Добро се уклопила у нову средину, јер је прије доласка код нас похађала Основну школу у Александровцу. Веома је вриједна, марљива, редовно учи школске лекције. Боримо се заједно да све буде добро и да Јована има што бољи успјех – описује Слободан Марић њихову свакодневицу и школске обавезе.

Он каже да је Јована веома вриједна, а послије научених лекција, помаже у домаћинству, храни са њим стоку, али се и са вршњацима игра у дворишту и насељу.

– Она је весела, трчкара увијек негдје и свима се јавља. Када је видимо насмијану, и ми се осјећамо добро. Тада нам је најљепше јер постајемо свјесни да чинимо добро дјело – кажу Бранкица и Слободан док их Јована, приљубљена уз обоје, пажљиво слуша и одобрава.

Када сам живјела код комшинице, отвара нам Јована врата свог тужног дјетињства и ријетких, лијепих тренутака, они су дошли по мене.

– Била сам веома срећна због тога. Сјећам се да сам их нестрпљиво чекала. Жељела сам да идем са њима и да код њих живим. Они су моји други родитељи које много волим. И тај долазак у Бардачу, за мене је био лијеп, први пут добила сам своју собу, некако ми је све кренуло из почетка, као да дјетињство почињем изнова, ето, тако се осјећам – искрено, дјетиње топло а истовремено мудро и паметно, како да је много старија, закључује Јован Врањеш, окружена пажњом, љубављу и топлином. Бранкицу ословаљава мамом а Слободана татом.

Најсрећнија сам када их послије устајања ујутро, видим. То ми је довољно за почетак дана. Они су веома добри, стално су са мном, лијепо се понашају према мени. Волим све радити, помажем хранити стоку. Сакупљала сам љешник и орасе, а тата и ја јабуке и грожђе, повјерила нам се мала Јована, дјевојчица тужне животне судбине која је послије првих десет година живота обиљежених трагедијама најмилијих, закорачила и бољи и љепши свијет. Сада машта да заврши школу, да изучи за физиотерапеута и да се запосли. Тада ће, каже, узвратити Бранкици и Слободану, за сву доброту коју чине према њој.