“A ne znaš Lili Marlen?”: Američki dani Tome Zdravkovića i trijumfalni povratak

Izvor: Nedeljnik/M.Prelević

Ne bi takav ritam, tu boemštinu, posebno uz tugu koju mu je redovno servirao, izdržao nijedan organizam: sredinom sedamdesetih godina, iako tek u četvrtoj deceniji, Toma Zdravković počeo je da oseća prve posledice svog života, a njegov je život bio masovna pojava.

Kada već nije imao sreće da ga prihvati cela Jugoslavija onako kako je želeo – a svaki muzičar, svaki umetnik želi da bude popularan, sujetna je to profesija, samo što neko to bolje, a neko malo lošije krije – počeo je da peva i zarađuje u dijaspori.

Prva generacija jugoslovenskih gastarbajtera već se bila odomaćila u Zapadnoj Evropi toliko da je počela da joj nedostaje domovina, a pevači su bili najčešća, uglavnom i jedina veza koja je u krvotok ubacivala ritmove i ukuse zemlje u koju se mnogi neće vratiti.

U Nemačku je Toma otišao već prilično bolestan, njegova jetra više nije mogla da obrađuje hektolitre alkohola koje bi unosio u sebe gotovo svakodnevno, ali još veći su mu bili problemi sa bešikom, u kojoj se pojavio tumor i zbog čega će morati da mu bude odstranjen bubreg. Prvi bubreg, preciznije, jer će ostati, uoči fajronta, i bez drugog.

Tamo “preko” je stvar eskalirala, jer šta drugo da radiš među svojima nego da piješ, posebno ako drugi plaćaju, i posebno ako ti se čini da dojčmarke rastu na drvetu i treba ih samo ubrati.

Iz Nemačke je otišao u Kanadu i Ameriku, želeo je da se leči i da peva, ali jedno sa drugim nije moglo. Uz to, više nesposoban sa parama nego što je bio naivan, opet je bio žrtva.

“Mislio sam da je Amerika nešto posebno. A i bolest ću lakše zauzdati u zemlji u kojoj su samo vrhunski lekari i bolnice. Krenem sa deset dolara u džepu. Trebalo je na aerodromu da me neko sačeka. Ali kad sam izašao iz aviona, nikog nije bilo. Menadžer, obični prevarant, gledao je samo kako da on zaradi. Na kraju sam turneju od dvanaest koncerata u Americi i Kanadi završio sa deficitom. U stvari, ispalo je da on treba da mi isplati tek 50 dolara. Bio sam previše ponosan i gord pa sam odbio i taj mizerni honorar. Previše sam verovao u ljude, a oni su to, bar većina, obilato koristili.”

U Americi bi rekli da svaki oblak ima svoju srebrnu postavu, naše bi babe to rekle “Ko zna zašto je to dobro”: a njegova srebrna postava bila je upravo Gordana, koju je sreo u Torontu i sa kojom će ostati i narednih godina, sve do kraja. Pratila ga je i kroz tešku operaciju tamo daleko. Iz bolnice je, pisala je tada štampa sa zakašnjenjem od nekoliko meseci, izašao sa 55 kilograma. Ni to, ni Gordanini apeli, nisu mu značili mnogo. Ili makar ne dovoljno da bi se držao saveta lekara.

Nije imao ni četrdeset godina, a već je bio oronuo. Godinu, dve, pa pet celih nije zapevao; izdržavala ga je supruga – venčali su se, na njeno insistiranje, u međuvremenu – od onoga što bi zaradila svojeručno, u frizerskom salonu koji je držala. Poput Džonija Keša, njegovog sabrata, kojem mora da je bio blizu makar u jednom trenutku na toj nemuzičkoj američkoj turneji, posvetio se porodici, podizao malog Sašu i tek bi mu ponekad, kada mu se u prolasku do iseljeničkog restorana ili kafane javi neko od starih prijatelja, oči zacaklile.

Posebno što su mu pričali ono što je želeo da čuje i upravo ono od čega je negde duboko u sebi zazirao: njegove se pesme i dalje pevaju, ima ih na radiju, ali je još važnije što ih ima među narodom, ima ih po kafanama i svi ih znaju i svi ga još pominju, zar ne štuca nekad kasno po podne, to je mrkla noć po beogradskom, novosadskom, leskovačkom, zagrebačkom, sarajevskom vremenu?

Kasnije će Toma pričati, ni to se ne razlikuje mnogo od klasičnih povratničkih narativa, da mu se u Americi ništa nije toliko svidelo, da tamo nema – kao što verovatno i nema, ne spočitavajmo mu da to izmišlja – ni naše duše ni komadića zavičaja, ni naših ljudi ni atmosfere. Govoriće, dakako, i o “prozaičnom svetu bez mirisa i ukusa”, te o tome da je “srećne dane” (ah, kao da su Tomi ikada mogli doći oni baš srećni dani!) želeo da “živi u zemlji koju voli, među ljudima koje voli).

Bio je to trijumfalni povratak, nalik na onaj kambek sa “American Recordings” koji je u žižu vratio drugog “Čoveka u crnom”. Jer nisu samo ljudi iz njegove generacije, ni oni još stariji, koje je osvajao, doslovno jednog po jednog, astal po astal, bili među tom novom publikom, koja je pala na “Umoran sam od života”, prvu singlicu koja će biti objavljena po njegovom dolasku u Jugoslaviju.

Tada je nastao obrazac koji će se ponavljati sa svakim novim naraštajem: klinci od petnaest, šesnaest, do dvadeset godina, oni će biti njegovi najverniji fanovi, čuće ga i osetiće to što je njima nedostajalo baš u njegovim stihovima, i ostajaće uz njega ceo život, makar i samo jednom mesečno, makar kada žurke i sedeljke pomalo utihnu pa se začuje ono “Ae pusti Tomu…”

Bilo je i do toga, posebno kod mladih jer mladi umeju da prozru kada se neko folira, kada neko želi da im se dodvori, pa im podilazi, pa uđe u nešto što mu ne pristaje i što ne ume, da je Toma ostao onaj isti. Njegove pesme su bile kakve su bile, možda mu je glas bio zreliji – premda nikada nije bilo (samo) do glasa – ali nisu se prilagođavale, zapravo se vreme, i okruženje, prilagođavalo njima.

Popularnost je bila veća nego što je iko očekivao: deset koncerata u Domu sindikata, praktično barometru popularnosti, pa još pet punih sala Centra “Sava”; neprolazna je i epizoda koju mu je Branko Baletić, mudro prepoznavši Zeitgeist, dao u “Balkan ekspresu”, ostavivši nam onu scenu sa “A ne znaš Lili Marlen?”.

Bio je to pun krug koji će – eto, pred kraj života, ispostaviće se – ispisati Pote iz “Zone Zamfirove”. Ako već nije imao glumačku karijeru za života, imaće je u jednom od kultnih filmova pozne jugoslovenske kinematografije, sve sa Borom Todorovićem i Gagom Nikolićem, koji će, onako kozerski kako su umeli, naglas hvaliti njegovo glumačko umeće.

Publicista Đorđe Matić će reći i da zlatno doba Zdravkovića dolazi kasnije, krajem sedamdesetih se menja a osamdesete su mu zlatni period jer tada je nastao ili je snimljen najveći broj pesama po kojima ga identifikujemo. Tada pravi zajedno sa serijom apsolutno vrsnih muzičara i aranžera svoje najbolje radove, aranžmanski i kompozitorski najhrabrije pesme, naročito balade.

A u tim baladama Zdravković ne prestaje da isporučuje patnju s kojom se identifikuju milioni. Đorđe Matić to opisuje na sledeći način:

“Tu između emocije i pevača kao da nema granice, tako deluje, sve deluje biografski i kad čovek ne zna pozadinu. A ta emocija je najčešće patnja. On je patio u pesmama drugačije od ostalih, što je pratio i tanak, loman glas, koji je delovao kao tužno zapevanje i preklinjanje, daleko od svakog mačo-načina kafanaca i od decentnog koncertnog stila dotadašnjih narodnih pevača. Ako je to bila muzika kafana, to nisu kafančine s dna, nego restorani, gde se i lumpuje bez preterivanja i pati se s merom, ćutke.

Zato kad bi Toma zastenjao ‘Ostao sam sâm’, to nije zvučalo kao rola. Otvarao je prozor diskretno u vlastitu intimu, što je potpuna novost bila. A to otkrivanje intime poklopilo se s epohom upravo otvaranja kantautora i ispovednim stilom koji je vladao od Mediterana, preko Francuske, do Amerike. Sve zajedno, idealno da se transponuje kod nas u ono vreme – bilo u kafanu, bilo u stanove i privatnost kupaca ploča u jednoj diskografskoj industriji koja je tada golema upravo. U zaključku opisa Tome je: kompletan autor koji sam izvodi svoju muziku, peva istinski emotivno, ne liči na druge, a kako bi rekli kasnije eufemistički ‘ima biografiju’.”

Pre desetak godina jedan čuveni savremeniji srpski pisac je rekao: “Čekaj bre, ne sećam se da sam na ičijoj gajbi video u kolekcijama njegovu ploču, a sada svi izvlače da su slušali tog, jbt zaboravio sam kako se zove, onog sa velikim nosem. Umro je.“

I svi će isticati posebnost njegovog rada, njegovog lika, njegovog dela. Taj svet kafana, taj zvuk kafana, taj soul kafana… Tomu Zdravkovića će kasnije prihvatiti svi. I oni kojima je bila daleka ta prerija kariranih boja i limenih piksli. On njima neće biti narodnjak nego neki soul lik, ili šansonjer Made in Serbia. Ovi drugi će ga voleti oduvek, kao neki saundtrek slomljenih čaša i srca. Duše na remontu u kojem je prva pomoć njegova pesma jer je i on ušivao srce i bio odbijen. Samo što je on znao to da kaže, tačnije otpeva, i oni bi tako pa mu on dođe kao zastupnik svih usamljenih srca, zaštitnik ostavljenih građana, PR srče od stakla, kardiohirurg koji ušiva pesmom.

Toma Zdravković je kompleksnost. On je neka spona podžemnog i nadžemnog sveta. Taj andergraund krčmi krajputaša, gradskih bircuza, pa onda zaljubljivanje u mejnstrim žene iz nadžemnog sveta. Jedno TV lice i poznati hit. Toma Zdravković je autor, što znači proživljeno i pevanje iz prvog lica. Autentičnost.

Autentičnost je bila što to nije bio nijedan žanr. I što je on išao ispod radara svojim temama. Ne u onom smislu političke provokacije, nego tako što je brendirao sopstvenu “lirsku geografiju“. Imali smo folk gde se peva o selu, o lepim seljankama, zavičaju… Velike migracije iz sela u gradove. Industrijalizacija u socijalizmu Jugoslavije. Na Kalemegdanu se nedeljom nije igrao samo šah, već i kolo. Decenijama. To su pridošlice koje nedeljom na Kališu sreću zemljake i hvataju se u kolo. Kasnije dolazi i “Poselo“ – ti veliki narodnjački koncerti. Lepa Brena je nešto drugo. Ona paktira i sa “zabavnjacima“ i popom. Vole je i gradske tinejdžerke. I njen imidž je imidž pop zvezde.

I Bijelo dugme i pastirski rok na početku karijere baštine jaganjce, “požurite, konji moji“, “bekrija sam, celo selo viče“… Ali Toma je nešto drugo. On je trubadur gradskih bircuza, ali i najotmenijih kafana, boemštine. To nisu kafane iz narodnjaka i lokacije “Ima jedna kuća na planini“. Ovo je grad, i ne po opisu posla prigradsko naselje. Toma, to je i “Beli grad“ na Zelenjaku ali i “Metropol“.

Jer Toma su i gradski pijanci, ostavljeni ljudi, direktori, šef računovodstva koji je oženjen ali zaljubljen u koleginicu s kojom slaže klasere i koja se udaje sad u sledeću nedelju a on joj je dao srce, ali džabe pa će morati i jetru.

I još nešto. To je samo mogao Toma. Ne samo da bude priznat od sela i grada, da ujedini sve, već i da mu bude dozvoljeno samouništenje a da to bude proglašeno ne bankrotom života nego stilom – boemskim stilom. Samo on je mogao da dočekuje zoru uz ispražnjene boce a da ne bude alkos nego boem. Samo on je mogao da peva u kafani a da ne bude kafanski pevač nego šansonjer. Samo on je mogao da prokocka novac za stan na ruletu i bude svoj a ne kreten.

I još nešto kad smo spomenuli kafanu. U kafani je počeo i Zvonko Bogdan. I Mišo Kovač, kralj dalmatinskih pesama, pevao je u beogradskoj kafani i kasnije u zagrebačkoj jer je to bila više od nulte pozicije estradne karijere. Muzičke karijere. I Bregović je na početku svirao u kafani. Jer gde bi se tada počelo?

I samo Toma je mogao da prizna propasti. Ne samo u pesmama. U razgovoru za novine će priznati da je njegov odlazak u Nemačku značio pevanje u bircuzima gde ga naši gastarbajteri vuku za rukav. Jer to je to. Dođe naš jadni zemljak i radi, kupi „mercedes“ i stavlja sto maraka Tomi na čelo. Uspeo si.

Pa će opisati i pevanje i život u Kanadi kao dosta tragične. Zapravo tužno. Ono kada ga posle izvesnog vremena, zemljaci, jugovići, zezaju da je propao i da nema nigde više da peva.

E to treba priznati. U pesmi je to lakše jer su brodolomi tapacirani refrenima i štrihovima. Ali javno u ispovesti? Priznati da si bio ismevan. Ej, Toma to prizna. I onda doda i da je njegov veliki kambek u kojem prodaje toliko ploča možda i posledica sažaljenja. Da su se ljudi sažalili što je propao u karijeri i ima neizlečivu bolest. To može samo Toma. Od prvog singla da bude sumnjičav i iskren. Da, kada je priznao da su se smejali njegovom izgledu ljudi u prodavnici ploča gledajući omot njegovog prvog singla. Pa ko je sve to mogao javno da kaže?