Ђоко Мазалић о старом граду код Булога 1939. године
Аутор: ФИЛТЕР/А.К.
Ђорђо Ђоко Мазалић (Костајница, 5. мај 1888. — Сарајево, 28. фебруар1972.) био је најстарији професионални српски сликар, један од зачетника импресионизма на просторима Босне и Херцеговине и мајстор пејзажа и портета.
Између два свјетска рата писао је ликовне критике, бавио се рестаурирањем и конзервисањем слика и умјетничких предмета, писао чланке и студије о иконама, о технологији старих иконописаца и о старим босанским градовима.
У једном од својих кратких путописа оставио нам је опис старог града код Булога.
Старине у околини Сарајева
Приликом мојих сликарских студија по ближој и даљој околини Сарајева наилазио сам на трагове давне прошлости, који су дјеломично већ познати, али се о њима није ништа писало, док има и других науци сасвим непознатих. Овдје износим опис тих старина и властита запажања уз приче околине, које су често с њима у вези. Нарочито се то тиче старих градова, који у народној машти изазивају увијек сање о закопаном благу, о проклетој Јерини, о Марији Терезији, дивовима итд., али зачудо никад о бијелој госпи, што се појављује на граду, а ни о каквој другој прикази. Исто вриједи и за старинска гробља. Њих се народ не боји, али свог, данашњег, већ. Описујући старе градове у Босни Трухелка је изабрао оне »најљепше«, како сам вели. Свакако најљепше по садањем изгледу, јер судећи по основама и остацима има их још доста, исто тако лијепих. Градови, које је изабрао, готово сви су утврде (castra), које су служиле ратним сврхама и већином се налазе у сјеверо-западном углу некадање Босне и то у граничном подручју, остали на доњем току ријеке Босне, један у Херцеговини, а само два право босанска града, Високо и Бобовац. Али о њима нам је Трухелка изнио само историјске податке, не описујући их иначе, и не доносећи слика њихових основа, те би их требало наново узимаги у студиј. Градови, које је Трухелка узео у разматрање су уједно они, о којима има прилично историјских података.
Наш средњи вијек разликовао је град (castrum) од двора (bürg), а за наше грађевинарство, за историју умјетносги и општу, важно је испитивати и властелинске дворове, чијих рушевина има у Босни и Херцеговини велики број. Иако често до темеља порушени њихове основе, положај, начин зидања и важност у неком крају, даду се доста лако установити. Они су и у вези са старим гробљима која се налазе у близини. Уопште гдје њих има т. ј. босанских, средњовјековних гробаља, ваља у близини тражити дворове властеле. По неки натпис, шара или други налаз допринијеће у многом помањкању других средстава за стварање закључака.
Истина је да су наши средњевјековни дворци саграђени на тешко приступачним главицама и често врло удаљеним од данашњих саобраћајних артерија, њихове рушевине обрасле у густ шипраг, често у безводном крају, те њихово испитивање изискује велики физички напор и знатне материјалне жртве, али за археолога то не би смјеле бити препреке, јер право задовољсгво настаје тек онда кад се у таквим околностима успије извршити један рад — као макар и као макар и мали допринос науци, која је у нас још доста оскудна, у колико се тиче Босне средње вијека или рад, који ће дати побуда другоме, да га свестраније обради и мањеке допуни смислу и објављујем слиједеће биљешке.
Стари Град код Булога
Иза угла што га чине саставци обје Миљацке — Мокрањска и Палањска – подиже се нагло каменит, испресијецан гребен, чији завршетак је врх брда Липовица на коти 1074. Негдје на средини тога гребена, око 250 м изнад саставка обију ријека, стрчи огромна стијена попут какве катедрале, тешко приступачна са сјеверне стране, а никако са три остале, јер се на тим странама издижу зидови стијене готово окомито у вис 50—70 метара. Стијена је иначе широка око 60, а дуга до 100 метара. Састоји се од доњег, већег дијела и мањег, који се на њему издиже до 20 м висине, остављајући на западној и јужној страни прилично широк простор око себе. Нечија смјелост у средњем вијеку израбила је згодан и скоро неприступачан положај те стијене да подигне на њој градић — утврђени дворац.
Требало је доиста смионости и од предузимача и од мајстора да на том опасном мјесту и покуша само да створи људско обитавалиште. Човјека и добрих живаца хвата вртоглавица кад с висине зидина тога градића зирне у дубину под собом. Тешко да има и један још стари град у нашој земљи да је био изграђен на таквом мјесту. Подсјећа нас тим својим положајем на неке раубритерске дворце у Јужном Тиролу. Свакако та околност упућује нас да је некадањег власника нагнала велика невоља да се ту попне. Знамо уосталом какав је хаос и несигурност владала у Босни поткрај 14 вијека. Обје те опасности имале су свог утицаја на подизање овога градића у неплодном и безводном терену, али с тадашњег војничког гледишта на одличном мјесту, ако се пијаћа вода прибави добром цистерном.
Може се са приличном сигурношћу рећи да је овај градић подигнут у 14 вијеку (слабије зидање), свакако прије јаче употребе ватреног оружја надвишује га околина. Налазио се у државини Павловића, али је припадао неком мањем властелину, по свој прилици неком од Драгуља или Драгуљевића чију успомену носи још и сад име недалеког села Драгуље. Сам град могао је носити име Диповац, јер се и брдо на ком се налази зове и данашњим именом, које је некада добило по бујној липовој шуми, од које су данас у голом камењару остали само трагови.
Данас је у околини града на далеко свуда крш, који дале најбољи креч у овом крају. Kрш је обрастао густом шикаром. Да тако раније није било свједоче доста густа хисторијска насеља у близини, која су некад играла важну улогу. Ето одмах изнад града на голој шуми висоравни споменуто село Драгуље, а недалеко од њега Прибањ и Брдо са Црквином. У том Брду треба тражити некадање сијело бискупије. С оне стране Мокрањске Миљацке види се некадањи Ходидид, данас велико село. Изнад њега су рушевине Градац и Градиште. У правцу низ Миљацку види се сарајевска Бијела табија, некадања тврђава Врхбосна. С оне стране Палањске Миљацке Довлићи, жупно село са средњовјековном некрополом, а уз воду видио Шеховини опет неки властеоски дворац, чији су се трагови до недавно и препознавали. Па и село Бараковац, недалеко Драгуља имаће неке важности за историју овога краја. Оно потсјећа на онога турског војводу Барака, који је 1435 поново заузео Ходидид, пошто га је мало прије тога био од Турака преотео војвода угарско-хрватског краља Сигисмунда, Матко Таловац. Има још нешто што потврђује да је Барак сједио у Бараковцу и чекао згоду. Турци су ударали на ове крајеве с истока. Пролаз кроз шумовиту Романију био је омалан, а исто тако и онај испод Трескавице. Најзгоднији и бољих видика био је стари трговачки пут преко Чајнича, Горажде на Прачу, па преко Витеза у паљанско поље на Прибањ, Драгуље и Kлокочевик. Са те висоравни, која се завршава Змијином главом (кота 1165), добар је видик на све прилазе Ходидиду и Врхбосни и контрола над босанском и туђом војском. Тај пут водио је иначе средином државине Павловића, који су с Турцима по неки пут и заједно радили. Kакву је улогу у то вријеме одиграо овај наш градић тешко је рећи, али изгледа да се или издајом или драговољно предао као и Ходидид, јер ни један ни други нису се могли у оно вријеме војнички с успјехом нападати без јаких ратних средстава, које Барак тешко да је тада имао.
Чињеница да краљ Тома заузевши поново 1451. каструм Ходидид, мјесто (locum) Ходидид попали, а народ дијелом исјече, а дијелом одведе у ропство говори у прилог мишљењу, да је град пао издајом или добровољном предајом, јер ради чега би иначе краљ Тома сјекао свој народ да тај није био крив, а тешко је вјеровати да би то били све Турци. Има и једна прича, која говори о издаји градића о коме је ријеч. Чуо сам је у Довлпћима од тежака Kосте Лучића. Град је припадао по тој легенди „Ђурђевој Јерини“. Она га је успјешно бранила од Турака. Онда се нашао неки човјек из племена Голо као издајица, коме су Турци обећали сву земљу од Сарајева до Влаховића (село на извору Бистрице под Равном планином), ако им помогне да узму град. Он је наговорио Турке да прекину чункове којима се у се у град помоћу чекрка вукла вода из Миљацке. И тако је град, оставши без воде пао. Може и у том да буде нешто истине. Споменути комплекс земљишта, који је означен као награда издајици, могао је углавном да буде власништво некадањег господара Старог Града, на које је неки његов сусјед или потчињени био бацио око. Народ је разумије се проклео издајицу и племе му се затрло. Уз ту причу народ доводи у везу и шехидско гробље изнад Довлића и недалеко лежећи »турски метериз« о којима ће бити касније говора.
Положај и облик стијене искоришћен је тако да је простор око мањег, горњег дијела, одређен за већи дио просторија за становање и спремнице. Тај дио бранила је сама природа с три стране, док је сјеверо-источни био брањен поред природних препрека и трима капијама с капијском кулом (донжоном). Прва капија налазила се у око 20 м дугом зиду, чија дебљина износи 2.20 м. Тај зид почиње од окомите стијене и пружа се према сјеверо-западу, завршавајући на стрмини, која је раније била јача него данас. На том мјесту још му је и 6 м. Kолика је била и каква његова капија не може се установити. Између тога зида и другог пружа се стрм јарак (можда барбакана) који је морао бити премошћен. Kако, не може се рећи, јер друга капија не лежи према првој већ више ње. Она се налазила у зиду, који је накнадно појачан. Тај зид дуг је око 20 м. Данас је висок код капије 8 м. Kапија је била вјероватно засведена, а утврђивала се и са пар дебелих дирека, чија се лежишста и данас познају. Kроз њу се улазило у мало двориште у коме се с десна налазила висока четвероугласта кула, чији је сјевероисточни зид био дио онога капијског, а сјеверо-западни, дио бедема, на који се ослањао јак зид доњег обора . Kако су биле распоређене остале просторије види се на слици основе, која је израђена већим дијелом непосредним мјерењем према остацима зидова (већином темељних), затим мјерењем од ока (визирањем) на не приступачним и опасним мјестима. Просторије су се протезале наоколо, затварајући на истоку високим зидом (сл. 3), јер се добар пењач могао с те стране успузати до тог мјеста. Изгледа да су просторије, које су се налазиле до зида стијене одређена за спремишта, а оне вањске, за становање у колико није пријека нужда захтијевала зидови горње стијене нису отесовани а ни површина на којој су изграђене све просторије, јер су зидови подрума (око 1 м дебљине) били високо подигнути тако да су изравњавали неравнине природног тла. На њима су подизани дрвени подови. Једну просторију означио сам као капелу, јер сам у њој нашао највише седре од које је био израђен неки свод и један дио прозорског лука. У подруму сусједне просторије види се лијеп, засведен отвор зида, дебљине 70 цм. Kолика је шупљина иза њега и шта је у њој нисам могао установити. Могла је служити за тајно скровиште. У најисточнијем дијелу овога, доњег дијела града, нашао сам још један засведен отвор око 40 цм мријечмика, који изгледа да је служио као неки одводни канал. И његово мјесто над провалијом одговарало би том мишљењу. Горњи град, на самом врху стијене, око 20 м изнад доњих просторија, састојао се од једне куле, неправилне основе, и врло уског дворишта. Kако се из доњег града овамо узлазило нисам могао установити, али вјероватно уским путићем и степеницама усјеченим у камен са сјеверне стране, јер се на њој види више подзида, који су имали да послуже тој сврси.
Kао стражарница пружао је овај горњи град одличне користи. С њега је био јасан поглед на Ходидид, Врхбосну и град у Шеховићима. Kако је наш град држао у виду све путеве и терен источно падине Требевића, долину Миљацке, висораван Борију и путеве што су водили Мокром, свакако је играо у односу на Ходидид и Врхбосну значајну улогу, а исто тако и за случај да му је господар пљачкао путнике и трговце. Град није имао текућу воду и морао се служити у мирно вријеме доношењсм воде с Паљанске Миљацке путем који и данас служи као саобраћајница. С Паљанске, мислим, зато што је она бистрија и хладнија. У ратно вријеме служило се водом из цистерне, која се морала налазити негдје на западној или сјеверо-западној страни доњег града, јер се кишница слијева у том правцу. Дубоко испод тога доњег града, с једне стране од капијске куле, а с друге од средине подножја стијене, пружали су се околни зидови обора. Сјеверни, око 150 м дуљине, широк је просјечно 1.10 м, а јужни, око 100 м дуљине, широк је 1.10—1.40 м. Вијенац им је тешко установити, јер су свуда порушени. Садања највећа висина је око 2.20 м. Могло би се узети да су били високи према терену 2—6 м. Оба зида завршују се над провалијом западно од града, а протежу се по ниским ребрима терена, тако да остављају плитку увалу између себе којом за великих киша отиче вода и руши се између стијена над којима завршују оба зида. Kако је на том мјесту, ради излокавања терена, постојала могућност пролаза, подигнута је у близини јака кула округле основе, чији је пријечник 4.50 м, а дебљина зидова 1.40 м. Зидови обора с кулом изгледа да су подигнути касније, кад је запријетила већа погибељ од Турака и ватреног оружја. Тада је појачан и зид главне капије од 1.90 на 3.10 м. Малтер тога појачања и брзина зидања одговара истом материјалу, а дијелом и зидању оних доњих зидова, који су затварали једину саобраћајницу која је водила од Ходидида и Булога у долину Палањске Миљацке на стари пут према истоку. Ти зидови имали су веројатно и капије на мјесту куда их је пут просјецао. Њих су могли подићи и Турци. Јер, држећи Ходидид и овај наш градић били би затворени сви путеви према Павловића земљи.
Турци се иначе нису дуго служили овим градом, а ни Ходидидом у војничком погледу јеп како су иза 1463. помакли своје границе далеко на запад није им био више потребан. Срушили су га готово до темеља, а остало је учинило вријеме. Изградња свих зидова извођена је од притесаног камена, који је чинио вањски оклоп, док је нутриња била испуњена кашом малтера и ломљеног камена. Ова каша као обично код грађевина нашег средњег вијека тврђа је и отпорнија од камене оплате. Малтер се састоји од 1/3-1/2 креча и ријечног пијеска. Пошто овај није испиран, нема малтер свуда једнаку тврдоћу. Kровови кула и зграда за становање били су од дрвета, а и већи дио зидова зграда за становање. Само ради тога могао је град бити овако до темеља порушен. Трагова цигле нема. У рано прољеће чим почме да трава зелени укажу се у непосредној близини града нарочито на западној страни мрље раног зеленила, које су јаче и зеленије него остало земљиште и чудно се у њему истичу. То су свакако парцеле некада обрађиване земље, која још и данас има више хране од околине. Лако је могуће да је било под градом и насеља. Ближе саставцима обију ријека зове се и данас голи крш »Селиште«, а један дио изравнатог и утврђеног терена, скривеног у шикари, потврђује помисао о некадањем насељу. Гробље становника овога града нисам пронашао у близини, али на један километар даље по имању села Булога има разасутих стећака. Само једна лубања нађена је под градом. Безводан крај и негостољубив крш, пун змија, одбија данас и туристу да га посјети. Најбољи му је прилаз од жељ. станице Довлићи путићем, који од станице узводно на један километар прелази Миљацку и иде другом страном, лагаиим успоном, право к рушевини.
