Шта откривају тајни документи о дјеловању ЦИА на просторима Југославије

Извор: Глас Српске

Када је нови амерички амбасадор Ворен Цимерман стигао 1989. године у тадашњу Југославију, имао је посебан задатак. Замјеник државног секретара САД Лоренс Иглбергер тада је преко њега послао јасну поруку: “Југославија више не ужива геополитичку важност коју су јој САД давале током хладног рата”. Тако се СФРЈ, одједном, од мезимице америчке спољне политике претворила у сувишно и непожељно “тринаесто прасе”.

Случајно или не, годину дана касније, ЦИА је у октобру 1990. сачинила обавјештајне процјене које су биле својеврсна југословенска смртовница, тмурна објава долазеће и неминовне апокалипсе, која је до танчина предвидјела крвави распад некадашње државе за коју се до тада вјеровало да је једна од најсрећнијих конгломерата истока и запада, комунизма и капитализма, националне, религиозне разноликости и толеранције и успјешно залијечених рана Другог свјетског рата.

Поменути документ је само један од многобројних са којих је скинута ознака тајности, а који су се нашли у недавно објављеној књизи познатог београдског новинара и публицисте Драгана Бисенића под именом “Од националног идеализма до националне трагедије – ЦИА и Југославија”.

Ријеч је о збирци докумената ове америчке обавјештајне службе и извјештаја о стању у Југославији од 1948. до 1990. године. Ови тајни документи указују на генезу и садржај сарадње америчких обавјештајних служби и комунистичких власти у Југославији, хладноратовском периоду и сукобу Тита и Стаљина, али и донекле рјешавају кључну дилему – да ли је ЦИА само предвидјела или је и изазвала распад Југославије.

Обрнути парадокс

Из поменутих папира се види да је ЦИА највише пажње Југославији поклањала у периоду између Резолуције Информбироа 1948. и Стаљинове смрти, када их је, као и овдашњи народ, највише занимало да ли ће СССР и земље савезнице напасти Југославију. Југославија је била интересантна обавјештајним круговима у Пентагону и због Покрета несврстаности чији је Тито био суоснивач и многи ови извјештаји говоре о наводним покушајима СССР, углавном неуспјешних, да тај покрет подвргну својој контроли. Има доста тога и о такозваној непријатељској емиграцији, усташама и четницима, али из докумената не произилази да ли их је ЦИА на било који начин помагала, напротив, види се да их је бринуло да им њихово дјеловање не поквари односе са Титом и подстакне га да се приближи Москви.

Иначе, настанак ЦИА 1947 – 1948. године временски се подудара са раскидом Југославије са Информбироом. И то је био догађај, како наводи Бисенић у својој књизи, који је обиљежио и Југославију и америчку обавјештајну службу и послужио као платформа за приближавање и сарадњу, иако би по дефиницији обавјештајна служба једне капиталистичке државе морала да буде непријатељска према једној комунистичкој држави. Тај “обрнути парадокс” био је однос ЦИА и Југославије, гдје је ЦИА била заштитник једног “национално-комунистичког система”, каквим је сматран југословенски комунизам.

Отуда се на почетку хладног рата развила чак и нека врста формалне сарадње између обавјештајних служби двије земље, бар теоријски непријатељских система. Тај историјски разлаз Тита и Стаљина, како наводи Бисенић, био је догађај који је одмах привукао пажњу нових руководилаца ЦИА, који одлучују да пошаљу свог првог агента у Београд. Дан пошто је Информбиро “избацио” Југославију, директор ЦИА шаље у меморандуму предсједнику Труману сажетак првих анализа у којима је запазио да ће Тито покушати да учврсти унутрашњу позицију и “пустити пипке према западу”. У телеграму од 18. јуна 1948. године амбасада у Београду овај раскол назива можда “најзначајнијим политичким догађајем у земљи од америчког признања Југославије”, и додаје како је то “предзнак могуће пукотине у совјетском блоку уколико буде допуштено да се свађа рашири.” 

Крађа авиона

Накнадно гомилање совјетских трупа у сателитским државама на границама Југославије 1950. године, истакло је Балкан као највјероватнију мету даље совјетске агресије па се регион нашао на листи глобалних кризних приоритета, одмах иза Кореје у којој се већ ратовало. У том свјетлу, како објашњава Бисенић у својој књизи, предсједник Хари Труман је затражио да се поново размотри политика према Југославији. Амерички Генералштаб је августа 1950. предложио да у случају совјетске агресије, Америка треба да пруже војну помоћ, али без икаквог учешћа америчких војних снага. Прва назнака добијања ове војне помоћи дошла је са неочекиваног мјеста. Током друге половине 1950. године Југославија је претрпјела ужасну сушу, чије су посљедице угрожавале не само производњу житарица, стога и одрживе количине хране, него и способност југословенске владе да се одбрани од совјетске агресије. САД су, стога, одлучиле да искористе тај догађај ради покретања војне помоћи у оквиру програма економског опоравка.

Дискусије о Уговору о обавјештајној сарадњи између ЦИА и УДБ-е поново су почеле крајем новембра 1950. године када је америчка обавјештајна агенција била посебно осјетљива на све знаке потенцијалне совјетске агресије против Југославије.

Шеф Одељења за политичку координацију Френк Визнер на своју иницијативу почео је разговоре о томе са југословенским дипломатом Владимиром Велебитом, након што је за то добио одобрење од Стејт департмента, Пентагона и Генералштаба. Велебит је том приликом узвратио да је “он лично за сарадњу ЦИА са југословенском тајном службом и да ће он размотрити ово питање с Титом”. Представници ЦИА су тада рекли да ће помоћи Југославији на подручју психолошког рата, али и приликом изградње система комуникација са Западом који може да буде коришћен у случају да Југославија буде нападнута.

Прва манифестација овог прећутног споразума била је југословенска понуда совјетског борбеног авиона МиГ-15 америчкој обавјештајној служби, само недјељу дана пошто је усмени споразум финализован. Пилот са најновијим совјетским типом борбеног авиона МиГ-15 пребјегао је у Југославију, а југословенска страна није жељела да их врати, па је обавијестила Совјете да се авион срушио и да је уништен. Истовремено, нису дозволили совјетским официрима да уђу у земљу и истражују тај случај. Умјесто тога, предложили су Американцима да преузму авион, односно ЦИА. Са југословенске стране то је био поклон и прва манифестација сарадње ЦИА и Југославије. Због тога је дошло пет америчких пуковника – пилота који су били због тога придружени ЦИА. Они су много пута долазили и одлазили из Југославије, док нису цијели авион изнијели у дијеловима.

Шта након Тита

Представници ЦИА су почетком седамдесетих поново покушали интензивирати преговоре са Београдом. Кулминација се десила у јесен 1971. године. Амерички агенти су се тада обратили појединим дипломатским представницима Југославије и под ознаком “хитно” предали им обавјештајне податке о тобожњој вези усташке емиграције на Западу са тајним службама СССР.

Некако у исто вријеме, како објашњава Бисенић у својој књизи,  почели су да се појављују и први спорадични извјештаји ЦИА о могућем распаду Југославије, а у којима по први пут фигурира опција распада Југославије, будућности земље послије Тита па до свједочења непосредних учесника како је настајала поменута фамозна анализа “15-90” која је дефинитивно предвидјела југословенски расплет.

Све је актуелизовано током Титове болести, а онда и након његове смрти. У једном од тих докумената од шест страна, написаном 1980. године дају се предвиђања о томе шта ће се десити са Југославијом. Од распада земље до стабилних алтернатива, као и посљедица за Запад. У анализи се разматрају и економске везе, али и националне подјеле, као и притисак који би долазио од Совјетског Савеза кад Тито умре. У посљедњем дијелу анализе се предвиђа чак и могућност грађанског рата.

– Ниједна врста западне подршке не може зауставити насљеднике да се упусте у самодеструктивну борбу за сукцесију или да спречи југословенске конститутивне народе да започну грађански рат, ако су одлучни да учине то. Без обзира на то, вешто темпирана и оркестрирана западна помоћ може да направи велику разлику у консолидацији потенцијално одрживог вођства после Тита, чиме би се одржао стабилни регионални, континентални и светски баланс моћи – наводи се на крају ове анализе, а коју је у својој књизи објавио Бисенић.

Аналитичари ЦИА су вјеровали да је првенствено совјетска пријетња војном интервенцијом била оно што је држало Југославију на окупу након Титове смрти.

Пошто је и сам Совјетски Савез почео да се распада 1989. године, ова пријетња се смањивала до тачке у којој се више није узимала у обзир, посебно у Словенији и Хрватској.

Спуштање завјесе

Ова обавјештајна анализа је своје коначне обрисе и контуре добила поменуте 1990. године у којој је најављен дефинитивни распад СФР Југославије и крвави сукоби на њеној територији. Наведено је да у Словенији, а у мањој мјери и у Хрватској, “ниче нови национализам окренут Западу, док је он у Србији укоријењен у државно статичкој економији, војничкој традицији и већој склоности као снажној централној влади “.

– Отцјепљењем Словеније и Хрватске Југославија ће престати да функционише као федерална држава у року од године и вјероватно ће се распасти у року од двије године. Економска реформа неће спријечити распад – наведено је у документу ЦИА са којег је скинута ознака “повјерљиво”.

ЦИА је америчку администрацију обавијестила и да ће Србија највјероватније блокирати покушај Словенаца и Хрвата да од Југославије формирају конфедерацију и да ће то уз растући национализам проузроковати распад земље.

– Озбиљни конфликти међу заједницама ће пратити распад Југославије и биће настављени и послије њеног распада. Насиље ће бити жестоко и дуготрајно – написали су амерички агенти и аналитичари наводећи да ће “усљед српске репресије доћи и до војне побуне Албанаца на Косову и да ће их подржати албанска мањина у Црној Гори и Македонији”.

У овом акту се истиче и да БиХ представља највећу пријетњу за прерастање фундаменталних етничких подјела у Југославији између Срба и Хрвата у насиље великог обима међу заједницама.

– Етнички микс ове републике, муслимани више од 40 одсто, Срби 32 одсто и Хрвати 18 одсто укупног становништва – увијек је био потенцијално опасан – написали су агенти ЦИА, исцртавајући тада и мапу нових држава које ће настати на простору бивше Југославије.

Према ријечима Бисенића, није мало оних који мисле да је она била упутство, водич за сукобљене народе и за оне који су хтјели и планирали сукоб, а да на крају не морају да страхују од било какве америчке акције, пошто је посљедњи стадијум дефетизма њених закључака био да “Америка, а ни Европа, не могу ништа да учине” како би се спријечио распад Југославије и грађански рат у њој.

Овај повјерљиви документ америчких обавјештајних служби тако је доживио судбину Тарабићевих пророчанства – за њега су сви знали и сви били опијени магичном моћи ријечи које су потврђивале неминовност нечега што тада чак ни најхрабрији нису смјели да помисле. Било је то пророчанство које се испуњавало само од себе. А можда и уз малу помоћ са стране. Истих оних који су га и сачинили, јер након распада моћног Совјетског Савеза, није више било потребе да се очува и Југославија. Русија је у међувремену поново стала на ноге. И ЦИА се по аутоматизму поново енергично активирала на овим нашим просторима те опет нашла савезнике у појединим бившим југословенским републикама. Дежа ви.

Окретање плоче

Према ријечима директора Евроазијског безбедоносног форума Митра Ковача од Другог свјетског рата бивша Југославија је постала предмет интересовања и једне и друге антифашистичке коалиције. ЦИА је, како је објаснио, увијек тежила да овај простор држи под својом контролом, а прије свега преко блиских савезника, попут Велике Британије.

– Показало се да ни Титово историјско “НЕ” Стаљину није случајно те да је и оно испројектовано управо на Западу. Тито и њему блиски сарадници су још од 1943. године били под утицајем обавештајних структура са запада –  каже Ковач.

Све се промијенило, како каже, након Титове смрти и накнадног распада Совјетског Савеза те окончања периода хладнога рата, јер од тада те службе Југославију почињу лагано пуштати низ воду и доживљавати је као творевину коју треба разбити.