Драган Јосиповић – легенда и сигурност

Извор: ФИЛТЕР

Највеће градско признање, Повеља Града Источно Сарајево, одлуком одборника Скупштине града, ове године додијелиће се Драгану Јосиповићу, пензионисаном генерал-мајору Војске Републике Српске.

Од јуна 1992. до јула 1995. рањаван је девет пута.

“Његово име је легенда и сигурност”, записао је у свом дневнику др Миодраг Лазић.

Биографија

Драган Јосиповић је рођен 1957. у Бања Луци, од оца Воје, подофицира ЈНА и мајке Стоје, домаћице. Поред њега родитељи су имали још двоје дјеце. Ожењен је и има четири кћери. По националности је Србин. Крсна слава породице је Свети Николај – Никољдан (19. децембар).

Завршио је Основну школу “Милан Радман” у Бања Луци 1972, Средњу управну школу 1976. у Бања Луци, Војну академију Копнене војске – смјер интендантске службе 1980. у Београду и Сарајеву са врло добрим успјехом.

Произведен је у чин потпоручника интендантске службе 20. јула 1980. године, а унапријеђен у чин поручника 1981 .(пријевремено), капетана 1984, капетана прве класе 1988, мајора 1992, потпуковника 1993.(ванредно), пуковника 1994.(ванредно) и генерал-мајора 6. децембра 1996. године.

Обављао је дужности: командир наставног вода курса командира одјељења у Свилајнцу, референт интендантске службе у механизованом батаљону у Сомбору, командир позадинске чете у Суботици, замјеник команданта позадинског батаљона у 36. механизованој бригади у Сомбору, командант самосталне пјешадијске чете у Источној Славонији, командант пјешадијског батаљона у Барањи, Копачевски рит, командант Илијашке лаке пјешадијске бригаде Војске Републике Српске у Илијашу, командант Оперативне групе “Вогошћа” Војске Републике Српске у Вогошћи, командант З. сарајевске пјешадијске бригаде Војске Републике Српске у Вогошћи, начелник штаба за заштиту предсједника Републике Српске, Антитерористичка бригада Полиције Републике Српске, у Српском Сарајеву, замјеник начелника Генералштаба Војске Републике Српске у Бијељини, командант 5. корпуса Војске Републике Српске, Соколац и замјеник помоћника начелника Генералштаба Војске Републике Српске за позадину у Бијељини.

Службовао је у гарнизонима Свилајнац, Сомбор, Суботица, Бели Манастир, Илијаш, Вогошћа, Српско Сарајево, Соколац и Бијељина.

Почетак оружаних сукоба у СФРЈ затекао га је у гарнизону Суботица. Учествовао је у одбрамбеном рату као припадник Југословенске народне армије у Источној Славонији и Барањи на дужности командира самосталне пјешадијске чете и команданта пјешадијског батаљона и у Одбрамбено-отаџбинском рату српског народа у Босни и Херцеговини као припадник Војске и Полиције Републике Српске од 1. јуна 1992. до 14. децембра 1995. године.

Рањаван је девет пута: јун 1992. година, прострел десне руке метком из аутоматског пјешадијског оружја, у Чекрчићима код Илијаша, јул 1992. гелер у кичму, у Љешеву код Илијаша, септембар 1992. гелер у главу, Влашково код Илијаша, март 1993. гелер у поткољеницу, објекат Мачак, Нишићка висораван код Олова, септембар 1993. гелер у ногу на брду Жуч код Сарајева, фебруар 1994. гелер у врат, Брда код Средњег, јул 1994. гелер у кољено, Мошевачко брдо, Нишићка висораван код Олова, новембар 1994. гелери у ногу и раме, Караула код Олова, јул 1995. гелери у руку и у груди, у селу Љубина код Илијаша.

Активна војна служба престала му је 28. маја 1996., а професионална служба престала му је септембра 2002. године. Након престанка службе радио је неколико послова у приватним фирмама да би могао живјети, хранити породицу и школовати дјецу, јер нема никаквих примања. Члан је Удружеља “Част отаџбине”.

Са породицом живи у Суботици.

Одликовања и признања

Одликован у ЈНА:

• Медаља за војне заслуге
• Орден за војне заслуге са сребрним мачевима

Одликован у ВРС:

• Орден Карађорђеве звијезде трећег реда
• Орден Карађорђеве звијезде првог реда.

Током службе оцјењиван је шест пута, пет пута оцјеном истиче се и једном нарочито се истиче.

Из књиге “Дневник ратног хирурга” Др Миодрага Лазића

25. април 1994. године.
Ратна 1994. година. Моја прича се зове Драган Јосиповић. Старешина Војске Републике Српске, командант славне бригаде Сарајевско-романијског корпуса. А тамо негде, у Србији, у питомој Војводини, његове четири девојчице. Херој, витез и Синђелић, командант славне Илијашке бригаде, ударна песница, челик и срце битке за Дрину и Горажде, осветник дринских крвавих таласа. Ово је моја прича о једном човеку, о живом хероју, хероју рата, који чува Српство свом силином векова и крвљу предака. Од њега се непријатељу крв леди. Човек, отац четири девојчице, дошао је да се бори за српски народ.

Борио се на најтежим ратиштима, увек на првој линији, увек напред. Понекад и неколико стотина метара иза непријатељске линије. Бог за своје борце, увек испред њих и са њима. Крајишник по рођењу, Југословен по држављанству, борац ВРС. Воле га сви. Борци обожавају. Он је отелотворење свих српских јунака. Нема га на телевизији, радију, у новинама. Увек у снопу ватре и непријатељских тромблона. Његово име је легенда и сигурност, и зато, Боже, чувај га за овај народ и ову земљу! Он је последњи Мохиканац и Дон Кихот, он је Обилић и Косанчић. Он је срж Српства и, просто, он је јунак. Синоћ је дошао са Горажда, данас је у болници, у посети својим рањеним борцима. “Најобичнијим од обичних бораца”. Али то су његова деца, његови борци.

Седео је код мене, у соби где живим, у болници. Причали смо, причали обичне приче, два обична човека, истих судбина и мисли. Причали о деци, о људима, о нашим судбинама, о ономе што нас чека, и где смо. Скували смо кафу. Обојица пијемо доста слатку. Хирург, две године у рату, у крви до колена, и херој – ратник, две године у ватри и смрти. Седе сами, кувају кафу, у соби која је слична оним студентским.

Насмеја се што спавам на двоседу и морам као продужетак ставити столицу, за ноге, јер је лежај сувише кратак. А ја помислих – када и где он спава? У задњих двадесет пет дана једва да је једном скинуо чизме. То је борац и командант што оствари многе победе.

Причали смо обичне људске приче, а ја запамтих: “Једва купих деци половне књиге”… или: “Када заспим, а зазвони пољски телефон, прво у страху помислим да ми јављају да је неки мој борац рањен, или погинуо. ” Драгане Јосиповићу, и Теби и себи желим да стигнемо до свог циља, до својих идеала, својих веровања. Док је таквих као што си Ти, док је Тебе, док је српског народа и српских бораца, идемо напред, и верујемо!

Још нешто, прича о Теби је моја прва прича о појединцу. Остајем дужан још једну, причу о човеку којије дао свој живот за народ и Отаџбину, и који већ живи у легенди: причу о Зорану Боровини.

Пописмо кафу са по две коцке шећера. Ниси хтео да попијеш ракију – рече да пијеш само ван рата, или кад одеш кући. А кад си задњи пут био код куће?

Лежерно, у маскирној униформи, потамнелој од прашине, блата и зноја, али с печатом снаге у живим борбеним очима, Јосиповић седе у војни ауто, махну, и оде. Где?