Друже се као некад, а завршили су основну прије више од 40 година

Аутор: ФИЛТЕР/В.Ч.

Гордана Братић Јованић, Амир Делалић, Дијана Бунтић Томић и Џевад Каљанац били су ученици Основне школе ”Доситеј Обрадовић” у Пофалићима, гдје су матурирали 1977. године. Послије основне школе углавном губе међусобни контакт све до љета ове године.

Амир Делалић се кроз смијех сјећа да су били “солидна генерација” те да их је у разреду било 30 и да се учитељ звао Петар Кнежевић.

“Након тога разредник нам је био Миле Боровчанин, а у средњу нас је испратила Џемила Фазлагић. Много тога је било другачије него сад, носили смо кецеље и нисмо били богати као данас. Били смо задовољни и са мало тога што смо имали, али били смо прави другари. Након основне свако иде својим путем и већина нас губи међусобни контакт. Гордана и ја смо овог љета ступили у контакт путем Фејзбука и договорили да се видимо овде на Палама. Разговарајући дошли смо на идеју да покушамо контактирати и окупити остале другаре из основне школе” каже Амир.

”Није то само да видимо фаце и да видимо како ко изгледа, кроз те фаце човјек види дио прошлости и дио себе. То је ипак најљепше доба, ђачко доба. То је једна лијепа ретроспектива. Нисмо сви толики емотивци. али свако то проживи то на свој начин и дотакне га” закључује Џевад Каљанац.

Гордана Братић Јованић каже да се након њеног сусрета са Амиром, прикључила и другарица Зехра и помогла да се сви повежу и организују дружење.

“У августу ове године смо се сасвим случајно састали нас неколико пред нашом основном школом. Свратила сам у сластичарну у близини школе, кад, сасвим случајно наилази Амир, мало за њим, наилазе Џевад и Муфид. Питали смо једни друге ”Гдје ли је Дијана?”, док је она пролазила испод сластичарне чула је своје име и узвратила ”Ко то споминје моје име?” те је и она свратила у сластичарну и тако смо се сасвим случајно сви састали пред нашом основном школом. Одатле смо отишли у Пивницу и то је био почетак нашег поновног дружења То је било у августу ове године, а послије тога нас 4 другарице из основне школе смо отишле у Мостар” прича Гордана.

“Након тога смо опет организовали дружење у Пивници. Зехра и ја смо смишљале чега да се присјетимо и да их изненадимо. Присјетиле смо се рум-плочице и хљеба, као и нашег лексикона који смо писали. Рум-плочица, хљеб и Кокта били су нам главна ужина тада и наравно сви смо се тога присјетили, али слажемо се да тако укусне  рум-плочице сада више нема.’‘

“Од како смо се састали, циљ нам је да Џевада оженимо по четврти пут” нашалила се Дијана Бунтић Томић.

Гордана додаје да њих десетак имају своју Вибер групу гдје се свакодневно дописују.

”Сјећамо се свих другара из разреда, ја се чак сјећам и гдје су сви становали у том периоду. Са доста њих нисмо ступили контакт, неки су у иностранству, а неки нису међу живима. Било нам је лијепо, имали смо , чини ми се, кокузно и лијепо дјетињство. Вјерујем да смо због тога сви остали присебни и скромни, нико није напухан. Немамо прљаву прошлост, сада су људи постали похлепљивији и хладнији. Мислим да се добро добрим враћа, чинити добре и позитивне ствари је лијепо, поздравити човјека на улици, а не избјегавати га и дизати главу” тврди Амир.

”Интересантно је, а и нормалније, да се матуранти по завршетку средње школе налазе и обиљежавају годишњице. Вјерујем да се ово ријетко виђа, да се основци овако састају након толико година. Планирамо се и убудуће виђати кад будемо имали слободног времена, а и мислим да ће нас сигурно бити више” увјерен је Џевад.

“Сјећам се како смо играли ћизе-близе, кликера, пола-цијело и многих других игара које су данас изгледа замрле. Исправљали смо чепове од сокова и пива, БИП пиво чеп је био 2 динара, Коктин чеп је вриједио динар, а Јупијев 5 банки. То је наша курсна листа и свако је играо онолико колико пара има, односно чепова.”

“Мислим да ће ово наше дружење бити подстрек овим генерацијама, а и за нас, да се вратимо у нормалу и да се што више дружимо. Мислим да ћемо многима дати идеју за ово што ми радимо. Сви ми журимо, али куда? Куда? Довољан је један сат у шест мјесеци издвојити за добро дружење, јер добро дружење је спас за све. Од колијевке па до гроба најљепше је ђачко доба” покушава закључити разговор Амир, али му Џевад упада са констатацијом да је “успомена једина валута која не познаје инфлацију и девалвацију’‘.