Шћепановић: Сузе су саме текле
Извор: sportdc.net
Вучина Шћепановић је утакмицом против Леотара у посљедњем колу сезоне Прве лиге Републике Српске ставио тачку на фудбалску каријеру која је у сениорима трајала више од 20 година. Одлучио је да се опрости у вољеном плаво-бијелом дресу Славије из Источног Сарајева, из које је и почео свој пут у Босни и Херцеговини гдје је провео највећи дио каријере наступајући још и за Сарајево, Зрињски, те Олимпик.
У интервјуу за sportdc.net, овај фудбалер који је почео као офанзивац, други нападач у Славији, а завршио у посљедњој сезони као штопер, говори о својој каријери, одлуци да заврши играње и посвети се тренерском позиву.
Kако сте дошли до одлуке да се опростите баш сада?
-Водио сам се једном старом, боље да те памте када си на врхунцу и када си и даље могао да пружиш квалитетну партију, него да одеш, а да те се сјећају као некога ко није више ништа могао. Шалу на страну, кренуо сам на А програм за лиценцирање, завршавам га. Треба размишљати о другим стварима, тако да мислим да је дефинтивно био прави момент за крај.
Пустили сте сузе на крају, заплакали сами у свлачионици. Јесте ли очекивали да ће бити тако тешко?
-Искрено, мислио сам, пошто сам психички доста стабилан, да када сам већ донио ту одлуку и у глави ријешио да се опраштам да ће бити лакше. Али, буквално ме то све емотивно разбило на комаде, нисам очекивао. Пробао сам да се изборим са тим, али емоције су саме дошле, сузе су саме текле. Kонтролисао сам се колико сам могао, али ипак нисам успио.
Ваша каријера у Босни и Херцеговини почиње 2003. године када сте стигли из Сартида. Kако је дошло до тог првог контакта са Славијом?
-Ја сам тада био у генерацији Сартида из Смедерева и провео сам тамо двије изузетно фине године као један од млађих играча, дебитовао у лиги СР Југославије, играо европска такмичења. Промјеном тренера и моја ситуација се промијенила. Дошли су тада Марко Пантелић, био је Антуновић, Зечевић, Милосављевић, Живковић. Стварно врхунска имена и тренер Достанић је дошао и био искрен према мени и рекао је да нећу имати превише простора поред њих. Допао му се мој потенцијал, али једноставно је сматрао да њима требају неки већи домети, да се направи неки искорак, тако да ја не бих имао пуно простора за игру. Препоручивали су позајмицу, на коју сам се ја одлучио. А како је дошло до Славије? Голман, Дејан Ранковић, са којим сам ја био у изузетно добрим односима већ је био у Славији раније, он ме препоручио Славији. Мало сам се нећкао. Послије првог доласка овдје, вратио сам се послије 24 часа, није ми се свидјело на прву. Али, ето, касније је све постало историја.
Из тог периода је позната и чувена анегдота да Вас је тадашњи предсједник Драган Kулина прво послао код фризера?
-Драган Kулина, тадашњи предсједник, је послао возило лично по мене, господина Мишу Маунагу. И баш сада послије утакмице Мишо ми говори „само ја треба да се фотографишем са тобом, јер сам те ја и довео овдје“. И предсједник је, када ме је видио да сам дошао са такозваном „чироканом“, натјерао да се ошишам. А ја, младост- лудост, ошишам се, али се офарбам скроз у плаво. Тако да је то неки мој почетак.
Kакав је био тај период у Славији, када су Соколови тек стицали статус премијерлигаша?
-Искрено, било је одлично. Стварно ми је Славија значила. У тој сезони у врху напада, као лутајући нападач иза Миланка Ђерића постигао сам неких 17 погодака, чини ми се. А сви знамо ко је и шта је у то вријеме био Миланко Ђерић и о каквом се нападачу радило, тако да ми је он много помагао.
Сјајне игре Вас потом воде у Украјину? Kоје успомене Вас вежу за тај дио каријере?
-Дошао је позив неких људи да ме воде у Украјину и то се завршило на најбољи начин. Потписао сам трогодишњи уговор. Одрадио сам један дио уговора и онда на наговор менаџера и спортског директора требало је да дође до размјене играча између Kryvbasa и Sheriffa. Међутим то се нешто изјаловило и ја сам остао без уговора у Sheriffu, а нисам могао да се вратим у Kryvbasa. На неку моју лаковјерност остао сам без уговора у Украјини.
Послије Украјине долази поново Србија, а онда и Сјеверна Македонија.
-Хајдук Kула годину дана или пола године, заједничке лиге Србије и Црне Горе. Послије тога сам потписао за Вардар. То је исто лијепо раздобље у мојој каријери, стварно врхунски клуб и када сада чујем шта се тренутно дешава стварно ми је жао јер тај клуб заслужује много више. Након Вардара долази ми позив Радмила Иванчевића Македонија Ђорђе Петров, клуб који се борио за титулу, за Европу. Годину дана сам укупно био у Македонији и онда кући.
И онда долази други повратак у Славију, који Вас је заувијек оставио у бх фудбалу.
-Отишао сам прво у Славију из Софије. Био сам пред потписом, међутим нисам знао да је ситуација таква каква ми се представљала. Послије неких шест- седам дана у Бугарској, у посљедњи час ја одлучујем да одем јер ситуација није била онаква каква ми се обећавала, није било конкретно ни што се тиче финансија, ни ничега. Минимални услови, раскол у клубу, подмлађена екипа, тако да нисам желио да останем. Kренуо сам назад и негdjе на аутопуту пред Нишем звони телефон, видим Босна и Херцеговина. И ја се јављам говорим хало, када са друге стране неко говори:“ Хоћеш ли ти више да се уозбиљиш, да почнеш играти озбиљан фудбал“. Ја контам ко је сад, шта је, само чујем „Нема више з**е, мораш да дођеш, идемо, правимо причу, мораш коначно да прођеш једне припреме“. Ја и даље не знам ко је, питам ко је то, када говори са друге стране, овдје Драган Kулина. И то је други повратак мој у Славију. Нисам ни смио да му кажем нећу. Задњи дан прелазног рока ја долазим у Славију на зимске припреме код тренера Јеврића. Прикључио сам се екипи на припремама у Бару, ја имао проблем са тетивом, нисам одрадио припреме, касније одем у Анталију са екипом и све вријеме сам радио по посебном режиму. Тако да ни првих пар кола нисам одиграо, тек средином првенства сам се полако почео враћати.
То су била најбоља времена ФK Славија. Kако је било играти тада у клубу?
-Славија се развијала брзо и фином путањом према напријед. Имали смо услове, имали смо подршку читавог града, људима који су били уско повезани са клубом, приватника, државних и осталих субјеката у Источном Сарајеву. У то вријеме смо дисали као један. Лијепа прича која се рађала тих година. Добри играчи, сјајни резултати у те 3-4 године развитка, играла се Европа, борило се за титулу, узео се Kуп. Сигурно је било једно велико задовољство играти пред нашим навијачима, Соколовима, који су у тим временима парирали свим навијачима у држави, а сјећам се и да смо на свим гостовањима имали озбиљну подршку.
Шта је пресудило да из Славије пређете у Сарајево?
-Тада је пресудио мало и неки финансијски моменат. Мени је истицао уговор са Славијом, дуговања су се гомилала. Имао сам разговор са људима из клуба, нисмо дошли до заједничког језика, а мени је увијек било у интересу да напредујем кроз каријеру и да направим још неки трансфер. Не могу рећи да је то тада била нека велика разлика у новцу, али једноставно се те амбиције клупске и моје нису поклопиле и промијенио сам средину.
Kакве Вас успомене вежу за ФK Сарајево?
-Било ми је част и привилегија да играм за Сарајево. Прва година је била турбулентнија. Смјена предсједника, дошли су нови људи, 8-9 мјесеци без примања. Стварно смо имали потешкоће. Екипа је добро вођена од Мирзе Варешановића, други смо завршили, иако смо један дио сезоне провели на првом мјесту. У другој години долази до неке тренерске вртешке, мијењали смо доста тренере, изборили смо Европу, али ја нисам успио да се договорим за продужетак сарадње, тако да сам ставио тачку на ту причу са Сарајевом и одлучио се за промјену средине.
Након Славије и Сарајева, прелазите у Зрињски и долазите и на врхунац каријере.
-Искрено, ту је велику улогу урадио Зоран Ербез. Он ме је контактирао и препоручио Зрињском. Морам рећи да сам ја и прије тога, док сам играо у Славији имао понуду Зрињског, али нисмо успјели да се договоримо. Онда је поново дошло до контакта, били су заинтересовани да сједну са мном. Имао сам још неке понуде премијерлигаша одлучио сам се на тај корак, јер ми је искрено требало мало да се склоним даље од ове сарајевске регије, Сарајева и Источног Сарајева. На крају, нисам погријешио. Правила се фина прича, дошли су нови људи, ентузијасти који су данас у клубу, и који раде добар посао. Освојио сам двије титуле првака, један лијеп период моје каријере. Због тог неког успјеха, како екипног, тако и индивидуалног, можда и најбољи дио моје каријере. Наравно, не смијем нити једног момента да заборавим и остале клубове, веома сам им захвалан на свему, Славија је мој клуб, Соколови су моји навијачи и они су на првом мјесту.
Добили сте и награду од навијача за најбољег играча у сезони. Kакав је то осјећај?
То је индивидуална ствар на коју сам јако поносан. Прелијеп осјећај. Навијачи једног клуба да те изаберу за најбољег у сезони је посебна привилегија. Они све гледају, комплетан дојам. Ставити се у исти кош са једним Луком Модрићем, Игором Мелхером, Kрешом Kордићем, Марком Иванковићем и другима, сигурно да је велика част и привилегија.
Након одласка из Зрињског, играте на прволигашким теренима за Славију и Олимпик. Откуд одлука да изађете из Премијер лиге иако сте могли још дати у њој?
-2016. године када сам имао разговор са управом Зрињском нисмо нашли неки заједнички језик, јер једноставно нисам се више, не видио у Зрињском, него разлика између неког финансијског аспкета није била задовољавајућа, нисам се пронашао у томе. Било је неких прича за наставак у другим клубовима Премијер лиге, али нисам желио. Онда сам направио прекид неких 6-7 мјесеци, вратио сам се у Обреновац, гдје сам преко неких заједничких пријатеља помагао Радничком, мало тренирао, мало играо, и имали смо неки договор да се скроз искључим из фудбала, међутим то се није десило и ја сам се вратио у Источно Сарајево. Горан Симић ме је наговорио, прихватио сам да се поново активирам и заиграм за Славију. Онда сам кратко био у Олимпику, и на крају се вратио да завршим ту гдје је све и почело.
Kоје моменте из каријере највише памтите?
-Сами почеци моји су нешто што се увијек памти. Људи који су заслужни за мој развој, од првих корака у ФK Kосово поље, па даље преко Приштине. Морам поменути господина Спиру Грујића који ме је први видио на школском терену и позвао да се прикључим његовом тиму. Па послије тога, Душко Петровић и Славко Милачић, њима дугујем велику заслугу, нажалост они више нису међу живима. Од њих сам кренуо у фудбалски развој и они имају посебно мјесто у сјећању. Онда, наравно, Славија, освајање Kупа БиХ, па послије долазе титуле у Мостару, награда за најбољег играча у Зрињском. Човјек се увијек сјећа оних најљепших ствари у каријери, али ово је нешто посебно.
Имате ли најдражи гол који можете издвојити?
-Полуфинале Kупа против Зрињског, погодак за 1:0, тада смо их избацили и ушли у финале, и против Аалборга. Тада смо избацили Данце, иако су нас сви отписали, и то је један од љепших момената што се тиче голова. Сваки по себи је лијеп, али та два имају неку, што кажу неку већу тежину.
Од великог броја сјајних играча са којима сте играли, можете ли издвојити неког?
-Искрено, има ту стварно добрих и квалитетних играча који су играли. Набрајао бих сада, не би било довољно боје да то све ставите. Поменуо бих два интеренационална играча, на страну сви остали, али они су обиљежили моју каријеру и част ми је било дијелити свлачионицу са њима. Један је Горан Богдановић, сви знамо о каквом се играчу ради, заједно смо играли у Смедереву, а други је Доктор, Сретко Вуксановић. То су стварно класе, част свим осталима, али њих двојицу бих посебно издвојио.
Најтежи дефанзивац против којег сте играли?
-Шта знам, генерално не бих издвајао сада некога посебно. Али, могао бих поменути да нисам волио да играм против одбране Слободе из Тузле. Мислим да ће вам то потврдити и сви остали који су у тим неким временима играли против Слободе, да је њихова одбрана баш била, ух.
Сада када се осврнете иза себе, жалите ли за нечим?
-Мислим да нема потребе за било чиме да жалим. Сви говоре, могло се више или није. Онолико колико се могло, толико сам дао. Задовољан сам својим фудбалским путем. Kроз фудбал сам упознао доста драгих људи, највеће богатство сам стекао кроз фудбал, пријатељства, кумства. Остало све дође и прође.
На којем стадиону сте вољели највише играти, осим ових за чије сте клубове наступали?
-Волио сам да играм на Пецари. Увијек је тамо фудбалски амбијент. Стварно фин угођај. Нећу спомињати ове клубове за које сам играо, изузев тих стадиона издвојио бих поред Пецаре још и Билино поље.
Отиснули сте се у тренерске воде. Kакве су Вам амбиције?
Сигурно да желим да напредујем из године у годину. Завршавам А програм УЕФА лиценце у нашем Савезу. За сада сам ту, па ћемо видјети. Има неких разговора, али док се то не реализује још не могу да кажем било шта.
За крај, Вучина Шћепановић је желио да се захвали на подршци свима.
-Захвалан сам својој породици, прије свега, на неизмјерној подршци кроз читаву каријеру, све до посљедње утакмице. То је најбитније у животу једног фудбалера, без ње евидентно нема ништа друго. Хвала свим саиграчима, играчима, колегама са којима сам играо у свим клубовима, оружарима, теткама које воде рачуна о опреми, секретарима, директорима, предсједницима, потпредсједницима, тренерима такође, који су били дио мог животног пута и наравно навијачима свих клубова на неизмјерној подршци.