Tito i mi. Velika priča o Brozu: Mit, nostalgija, šta je iza njega ostalo…

Izvor: Nedeljnik/Predrag J. Marković

Reći da je Tito magnet za njegove sledbenike, nije samo izlizana metafora. Titov lik na magnetima za frižidere, a bogami i na majicama, šoljama i kalendarima, po učestalosti pojavljivanja prevazilazi sve druge likove. U Srbiji ga sustižu Tesla i Đoković, a u regionu niko. Muzej istorije Jugoslavije koji obuhvata i Kuću cveća je, uz Teslin muzej, najposećenija takva ustanova u regionu. Po istraživanju slovenačkog antropologa Mitje Velikonje, koji je skovao izraz “titostalgija”, najčešći titoistički motiv na majicama je slika Maršala iz ratnih dana. U nadmetanju suvenira, oni sa likom Draže Mihailovića su u zonskoj ligi. Za utehu ravnogorcima 21. veka, drugih političkih vođa iz regiona i nema. Niko ni u Sloveniji nije video majicu sa likom pravog tvorca slovenačke državnosti, Edvarda Kardelja. Na suvenirima nema baš mnogo likova iz starije istorije.

Mit o nekome, ili veličina nečije ličnosti u kulturi i sećanju ne moraju da odražavaju “stvarni” istorijski značaj. Najveći junak epike čitavog regiona, ne samo Srba, jeste turski vazal Marko Kraljević. O istorijski najvećem vitezu našeg srednjeg veka Stefanu Lazareviću skoro da nema epskog traga. Predstava o Titu, koja je nadživela i njega i njegovu državu, ipak je istorijski zasnovanija od predstave o poslednjem srednjovekovnom srpskom kraljeviću. Ona se prepliće sa nekoliko drugih regionalnih i opštih istorijskih sećanja.

Titostalgija je poseban vid jugonostalgije, a ova je lokalna podvrsta nostalgije za socijalizmom. Ona se javlja širom bivšeg socijalističkog sveta. Uzrok za njenu pojavu nikako nije samo relativni neuspeh tranzicije u pojedinim zemljama. Naravno da je očekivano da se nostalgija pojavi u onim zemljama koje su doživele privredni slom, ili čak potpuni društveni i državni slom, kao većina republika bivše Jugoslavije. Ona se međutim, javlja i u relativno uspešnim postsocijalističkim zemljama. Najbolje istražen slučaj je onaj u DDR-u, gde je izmišljen poseban lokalni termin „Ostalgie“, sastavljen od reči „Ost“ (“Istok”), i reči „nostalgija“.

Ta nostalgija se ne javlja samo kod onih koji mešaju uspomene na socijalizam sa uspomenama na sopstvenu (uvek ulepšanu) mladost. Na Balkanu je projekt modernizacije izvukao ogromnu većinu stanovnika iz blata najstrašnije agrarne bede i stega tradicionalnog načina života. Ljudima koji su to doživeli sada je uzaludno dokazivati da bi se možda sličan razvoj odigrao i u nekakvom alternativnom sistemu, isto onako kao što se desilo u Grčkoj, Španiji i Portugaliji. U njihovom doživljaju, Partija i socijalizam su ti koji su ih obukli, nahranili, iškolovali i doveli u gradove. Zanimljiva pojava je nostalgija za socijalizmom koju iskazuju i generacije koje nemaju nikakva iskustva iz tog doba. To je, kaže Velikonja, neostalgija, preuzimanje poluizmišljenih uspomena svojih roditelja, baka i deka. Neki teoretičari govore o “7 S” nostalgičnih vrednosti socijalizma. To su: solidarnost, sigurnost, stabilnost, socijalna inkluzija, socijabilnost (druženje), solidnost, samopoštovanje.

Saradnik Nedeljnika Goran Nikolić se često spori sa mnom o sećanju na socijalizam. Tvrdi kako je nostalgija za socijalizmom češća kod privilegovanih. Podrazumeva se da su uspomene na socijalizam nostalgične kod privilegovanih. Ono što je zanimljivije jeste činjenica da su te nepravde tog sistema delimično zaboravljene. U mnogim, ako ne i većini radova koji se bave sećanjem na socijalizam, pozitivna slika preovlađuje i kod onih drugih, neprivilegovanih u to vreme.

Jedan od razloga je to što je izgleda svaki socijalizam pospešivao školovanje i jednakost ljudi (socijalna inkluzija). Izuzetak su, što se tiče škole, Pol Potova Kambodža i Kina tokom nekoliko godina Kulturne revolucije. Čim je prošla Kulturna revolucija, Mo Jen je od seoskog mladića i običnog vojnika Kineske narodnooslobodilačke vojske postao nobelovac. Moja majka je od čobanice iz Rugovske klisure magistrirala i odškolovala troje profesora univerziteta. Osim mogućnosti socijalne promocije, na osećanje socijalne inkluzije uticao je i životni stil u socijalizmu.

U Jugoslaviji su, osim najviših rukovodilaca, ljudi živeli u zgradama koje su kupila njihova preduzeća, a u kojima su stanove dobijali zaposleni sa svih lestvica unutar firme (naravno, uz veću proporciju rukovodilaca i stručnjaka) od direktora do ljudi na najnižim položajima. Zapamćena je ta relativna ujednačenost uslova stanovanja i standarda, a zaboravljena činjenica da su privilegije bile kolektivne, to jest korporativne. U privilegovanim firmama (vojska, policija, partijski aparat, JAT, GENEKS, banke) skoro svi su dobijali stanove. U manje privilegovanim “kolektivima” je i vrhunskim stručnjacima bilo teško da dođu do stana. Nesporan je blagotvoran uticaj socijalizma na ženska i dečja prava. DDR je zapamćen po pristupačnim obdaništima. Sa stanovišta ženskih prava, SSSR izgleda kao feministički raj u poređenju sa nekim Boratistanima srednje Azije.

Mnogi Jugosloveni smatraju da je jedan od izvora nostalgije za njihovom bivšom državom, svest o boljem standardu i većim slobodama u odnosu na druge socijalističke države. To je samo delimično tačno. Nesrazmerno više Jugoslovena je imalo dodire sa Zapadom negoli sa Istokom. Slovenci su, na primer, već od pedesetih godina svakodnevno gledali kako privredno zaostaju za svojim austrijskim i italijanskim susedima. Stotine hiljada Srba i Hrvata je glasalo tabanima (izraz Milorada Ekmečića) za zapadni način života, čim su se sredinom šezdesetih otvorile granice.

Postoje slučajevi u kojima je sa socijalizmom nestala i država. Od četiri socijalističke države koje su nestale, stanovnici bivše Čehoslovačke nemaju nikakav problem sa tim. Starije stanovnike bivšeg DDR-a muči utisak da su u ujedinjenoj Nemačkoj građani drugog reda. U bivšem Sovjetskom Savezu, po istraživanju Levada centra, žal za velikom, moćnom državom je često drugi razlog žaljenja za SSSR-om. Prvi je ekonomska sigurnost.

I mimo bivšeg Drugog (socijalističkog) sveta, ljudima je stalo da njihova država bude važna i snažna. Jedan od emotivnih pokretača Bregzita je želja da Britanija ponovo bude velika, samostalna svetska sila. Tu se krije jedan od elemenata Titove posmrtne slave. Znaju Slovenci da im je dežela kao ukrasna torta, mala, bogata i sređena. Ali znaju i to da su samo u okviru velike Jugoslavije mogli da igraju značajnu ulogu u svetu. Otuda tolika popularnost slovenačkog filma “Hjuston, imamo problem!” o tome kako je tobože Tito prodao svemirski program Amerikancima.

Pokušajte da na Vikipediji iz prve pogodite koja je strana slovačka, a koja slovenačka. Jugoslaviju je, međutim, bilo nemoguće pomešati sa bilo kojom drugom zemljom. Svetski značaj te Jugoslavije se u kolektivnim i pojedinačnim sećanjima preklapa sa značajem maršala Tita.

Malo ko može da ostane ravnodušan kada vidi kakav je bio ugled Tita i njegove zemlje. Iznad niskog profila postjugoslovenskih državnika kojima dele packe treći sekretari luksemburških ministarstava, uzdiže se zaista divovska Titova senka. Ima i učitavanja mitova o Titu, od kojih su najvažniji sledeći: nepogrešivi i neustrašivi borac za slobodu koji se suprotstavio svetskim moćnicima i pobedio ih, koji je kao pravedan vladar uspostavio slogu i blagostanje svojih podanika. Propagandisti titoizma bi bili presrećni da vide kako je njegov lik u delu kolektivnog sećanja i masovne kulture prevazišao njegovu stvarnu istorijsku ličnost i postao mitska suprotnost bedi i nevoljama današnjice.

Da li su mu okolnosti išle naruku? Preveliki je broj iskorištenih prilika da bi se njegova karijera pripisala samo sreći ili sudbini. Tito je bio od onih retkih ljudi koji su znali da osete odakle duva vetar sudbine, da se dobro postave i da brod svoje karijere, a bogami i države, usmere i vode na pravu stranu.

Da li mu je srećni slučaj pomogao da preživi čistke jugoslovenskih komunista u Moskvi? Tačno je da je pisao negativne karakteristike za drugove koji su pali u čistkama, ali to su revnosno činili svi saradnici Kominterne. Tri brata Vujović su klevetali pred NKVD-om jedan drugog, pa su sva trojica streljani. Sami tvorci sistema gulaga su uglavnom i sami završavali u logorima. Jagoda je organizovao prve čistke, njega je počistio Ježov, a Ježova Berija.

Kada je Tito poveo komuniste u ustanak, niko nije mogao znati da će jedna od najpropalijih komunističkih partija postati jezgro najuspešnije gerile u Evropi. Zatim je postao jedini vođa revolucije koji je priznanje velikih sila dobio skoro istog dana kada je zasnovao revolucionarnu vladu.

Zasedanje AVNOJ-a u Jajcu je zakazano nekoliko dana pre prve savezničke konferencije u Teheranu. Na iznenađenje samog Staljina, Čerčil i Ruzvelt su se složili da su partizani nosioci otpora u Jugoslaviji. Onda je doživeo da Sovjeti uđu u Jugoslaviju i tako olakšaju put na vlast svom najvernijem učeniku. A potom je usledio neverovatan zaokret, moguć samo u kratkovečnom vremenskom portalu koji se otvorio na samom početku Hladnog rata. Posle komunističkog puča u Čehoslovačkoj i blokade Berlina, Staljin je počeo da uvodi čvrsti red u svoj tabor. Zasmetala mu je prevelika ambicija Tita, za koga je narod pevao “Drug je Tito zaslužio Balkan cio i Evrope jedan dio”. Tito je ne pitajući Moskvu počeo da uključuje Albaniju u svoju državu, a sa Dimitrovom se već dogovorio oko neke vrste bugarsko-jugoslovenske unije.

Tito sebe nije video kao vladara jednog malog satelita, već kao prvog do Staljina. Jedino se u tih nekoliko meseci moglo iščupati iz sovjetskog zagrljaja, a tada je i Amerika bolje plaćala takvu neočekivanu podršku. Tako je prva evropska zemlja koja se usudila da obara američke avione nekoliko godina kasnije dobijala najmodernije vazduhoplove, istovremeno kad i mnoge članice NATO pakta.

Ovaj neočekivani zaplet su zapadnjaci poredili sa Luterovim odvajanjem od Katoličke crkve. Posle sukoba sa Staljinom, Tito i njegovi drugovi (Đilas i Kardelj pre svega) hteli su da dokažu da su drugačija, prava vrsta komunista verna izvornom marksizmu (kao i protestanti u odnosu na Sveto pismo). Možda bi se zbog ličnih ambicija, Titovo osnivanje sopstvene “crkve” moglo porediti i sa anglikanskom crkvom Henrija Osmog. Ludo smela diplomatska partija se isplatila. Tito je verovatno jedini vođa male države koji je doživeo da mu 1955. godine dođe na poklonjenje šef supersile Nikita Hruščov, i izvini se za greške prema Jugoslaviji.

Svi koji su probali da se odvoje kasnije, nisu uspeli. Čaušesku je donekle uspeo da se distancira od Sovjeta, ali nije uspeo da to naplati. Zatim je Tito otkrio izvor neslućene diplomatske snage u nesvrstanima. Bio je komunistički vođa koji je sarađivao sa više američkih predsednika od svakog zapadnog političara, vođa male partije koji je savetovao Hruščova, a možda i Hua Guofenga, državnik male države koja je preko svoje mere uticala na svetsku politiku. Čak je i umro na vreme, baš na samom početku konačne krize koja je uništila njegovu državu i režim. I sahrana mu se pretvorila u veliki diplomatski trijumf njegove zemlje.

Posebnost jugoslovenskog socijalizma je imala neobične posledice na život građana te države. Jugoslovenski komunisti su na kraju rata pobili više svojih protivnika iz građanskog rata i klasnih neprijatelja od svih evropskih komunista zajedno. Naravno, uz izuzetak Sovjetskog Saveza. Nekoliko godina kasnije oni podržavaju slobode u kulturi, medijima, umetnosti, visoki rukovodioci sakupljaju apstraktne slike i slušaju džez. I što je još važnije, vraćaju seljacima zemlju i daju ljudima pasoše. Naravno, kada je Đilas pokrenuo pitanje istinske demokratizacije i političkog pluralizma, opet su pribegli tradicionalnoj boljševičkoj represiji.

Titu se često zamera da nije ostavio nikakvo trajno delo, da nije imao nikakva čvrsta načela, a ni stvarnu viziju, niti kakvu originalnu i duboku misao. Kažu da je bio majstor prevare, pravi čovek svoga vremena, u kome “imidž” zamenjuje suštinu. Možemo se zapitati koliko političara i državnika u istoriji stvarno ustrajava uz svoje vizije i načela, ako ih ima. Koliko ih ima sa dubokim i originalnim mislima? Ili istoričari i razni drugi pisci kasnije učitavaju misaonost, viziju i principijelnost u junake svojih dela?

Sa kim bi se u našoj istoriji Tito mogao uporediti? Recimo da je to Nikola Pašić. Njih dvojica imaju više toga zajedničkog u biografiji. Revolucionari, robijaši, političke izbeglice, ljudi koji uspon na položaj postižu, između ostalog, i nekom vrstom izdaje saboraca, ljudi koji su lako odbacivali načela radi političke probitačnosti.

Oba državnika su imala problema ne samo sa govorom već i sa jezikom, pošto su obojica dolazila sa rubnih jezičkih područja. Obojica su počeli kao ruski (sovjetski) ljudi, da bi ih kasnije prihvatile zapadne sile. Obojici je neko vreme duvao u leđa nezapamćeni vetar blagonaklonosti sila pobednica u svetskim ratovima. A to je za male narode i države retka sreća. Prisetimo se kako na Berlinskom kongresu niko nije hteo ni da sasluša pametnog, rečitog i obrazovanog Jovana Ristića.

I Tito i Pašić su bili mnogo manje uspešni u unutrašnjoj politici. Obojica su stvarali velike države, ali države koje su pravili nisu mnogo nadživele ni jednog ni drugog. Ni Tito ni Pašić nisu mogli da prevaziđu svoja ograničenja – Pašić nacionalno, Tito ideološko. Pašić, kao ni većina srbijanskih političara njegovog naraštaja, nije mogao da prihvati da u složenoj državi SHS ne važe pravila političke igre kao u homogenoj pretkumanovskoj Srbijici. Tito nikada nije mogao da sprovede dosledne reforme koje bi ugrozile njegov lični i partijski monopol.

Ali ima i velikih razlika. Pašić je svoju državničku karijeru gradio u kakvom- takvom demokratskom društvu. Njegove vrline i mane su bile slobodno i javno razmatrane. Njegova ličnost i delo nisu bili predmet kulta. On svakako nije bio svetski državnik Titovog formata, mada ga je italijanski diplomata i publicista Karlo Sforca uvrstio u deset neimara savremene Evrope. Ogroman napor raznih delova državnog aparata pravio je od Tita živog boga. Veliki deo tih napora bio je usmeren na inostranstvo. Međutim, u Titu je bilo materijala od kojeg se grade mitovi. Dokaz za to je međunarodni uspeh i trajanje Titovog kulta.

U 20. veku bilo je više pokušaja da se vladari malih država (uslovno rečeno, u odnosu na velike sile), predstave kao divovi, pa čak i božanstva. Recimo, Hajle Selasije, Enver Hodža i Ataturk. Hajle Selasije je bio velika zvezda svetskog antifašizma, postao je ličnost godine magazina Tajm. Postoji čitava jedna vera, rastafarijanci, koja ga smatra za božanstvo. U njega je verovao i Bob Marli. Bilo bi zanimljivo uporediti njegovu i Titovu međunarodnu slavu u 21. veku.

Enver Hodža se u međunarodnoj javnosti ne vidi od svog pokrovitelja, a potom i arhineprijatelja Tita. Pri čemu je Enver Hodža zaista ujedinio jezički, verski i plemenski razdvojene Albance, a Titova Jugoslavija je propala. Istorijski gledano, on je uspešniji od Tita, kao i Ataturk koji je od ostatka Otomanske carevine na kolenima, napravio moćnu svetsku silu. Njega danas istovremeno veličaju i sadašnji antisekularni režim, doduše prilično formalno, i sekularna intelektualna opozicija, s obzirom na to da je stvorio sekularnu i modernu Tursku. Ne znamo koliko se kupuju njegovi suveniri, mada je njegova slika na svakoj turskoj novčanici.

Jugoslavija i njen vladar Tito nisu nikada bili onakvi kako ih posmatraju jugonostalgičari i titostalgičari. Za njih je Titova Jugoslavija utopijska simulacija i bajkovita zemlja dembelija, alternativa savremenom surovom svetu varvarskog balkanskog i istočnoevropskog kapitalizma. A što se stranaca tiče, njih Titu privlači mit o borcu za prava malih naroda, o Davidu koji je pobedio hitlerovske i staljinističke Golijate. U knjizi utisaka na Titovom grobu česte su antiglobalističke i antikapitalističke ocene posetilaca iz inostranstva.

A šta je sa Pašićem? Između ostalog, on deli sudbinu ljudi svoje epohe. Verovatno ste primetili zanimljivu činjenicu da u svesti, pa i istorijskom pamćenju savremenih ljudi gospodare vizuelni sadržaji. Ako bismo brojali prepoznatljive istorijske likove i prizore, oni pre ere pokretnih slika čine manjinu. Još jedna prednost za fotogeničnog i kamerogeničnog Tita. Ako zanemarimo tu razliku u opažanju, ostaje pitanje o veličini, viziji, doslednosti. Na početku teksta izrazili smo sumnju u to da su ovo česte pojave među državnicima.

Sada moramo da izrazimo i sledeću sumnju: kome su uopšte potrebni “veliki” državnici? Tačnije rečeno, da li su uspešnije one zemlje koje predvode stvarni ili nabeđeni velikani i vizionari? Niko u svetu ne zna tvorce japanskog, južnokorejskog, ili skorašnjeg indijskog privrednog čuda. Zna se za kineskog Denga, ali manje za njegove naslednike. U Evropi imamo uspon Francuske pod snažnim pečatom De Gola, ali i uspon skandinavskih zemalja sa manje-više činovničkim vladama. Tu negde leži i objašnjenje uspeha i neuspeha. Nikakva diplomatska virtuoznost, nikakva strategija imidža, nikakav veliki vođa ne mogu da nadomeste dobru državnu administraciju, dobre škole i dovoljan broj pravih preduzetnika. I Tito i Pašić su stvorili (ili makar prisvojili stvaranje) država koje su čak u početku uživale veliki međunarodni ugled. Međutim, ni jedan ni drugi nisu uspeli da stvore održivu političku zajednicu i privredu. Dakle, da li su Tito i Pašić velikani? Možda, ali to nije bitno.

Kakvu ulogu imaju nostalgija za socijalizmom i titostalgija u današnjem i budućem životu? Slažem se sa Velikonjom da nostalgija može biti neproduktivan, ako ne i opasan izbor. Ona je lažno utočište i infantilna regresija. Deo ljudi doživljava maršala Tita kao simboličnog oca, a Partiju – Državu kao simboličku majku. Ljudi se zavaravaju sanarenjem o boljoj prošlosti umesto da se suoče sa stvarnošću sadašnjice. Sa takvim stavom, lakše postaju žrtve megalomanije, preteranih obećanja i neracionalnih demagoških parola.

Vera u mogućnost da neko strog ali pravedan, oštar i na ravnoj nozi sa svetskim moćnicima, ali blag prema sirotinji – kako Tito izgleda u najnaivnijoj verziji svog mita – reši sve probleme, može da ima opasne posledice. Takva vera je u stvari iznedrila mnoge pogrešne izbore devedesetih godina. Na primer, Milošević, a i njegovi sledbenici, čvrsto su verovali u ovakvo, mitološki shvaćeno “titovsko” ponašanje u politici.

Da li ima stvarnog pozitivnog Titovog nasleđa, osim sna o svetskom značaju zemlje i mudrom i dobrom vladaru koji rešava sve probleme? Možda je najbolji deo Titovog delovanja bio njegov osećaj za tokove svetske politike. Sem par manjih grešaka, uspevao je, kao dobar šahista, da na “velikoj šahovskoj tabli” svetske politike (kako bi je nazvao Zbignjev Bžežinski) predvidi nekoliko poteza unapred, da predupredi skoro svaki potez svojih suparnika. U svetu Hladnog rata, u kome je veći deo diplomatije bio vešta manipulacija i obmana, ovaj naš Feliks Krul obmanjivao je bolje od drugih.

Ne mogu da odgovorim zašto nije imao takav nepogrešivi osećaj u unutrašnjoj politici. Mnogi gambit u unutrašnjoj politici, na kraju partije se pokazao kao uzaludno žrtvovana figura. A možda je u pitanju bila i sasvim druga vrsta igre sa drugačijim ciljem i pravilima.

Moja ćerka Miona je kao mala devojčica volela da pita je li neka istorijska ili književna ličnost dobra ili loša. Sada je već prevazišla takav crno-beli pogled. Pola ljudi koje srećem, imaju jasan i nepokolebljiv crno-beli stav prema svetu, istoriji, a pogotovo prema Titu, komunizmu, Srbima i ostalima. Takvi ljudi kreću u razgovor sa mnom rečenicom “da vam ja kažem kakav je bio Tito” (šta su Srbi, šta su hteli Englezi, itd.)

Na kraju ovog eseja, ne mogu da vam tako odlučno kažem ko je i kakav je bio Josip Broz Tito. On kao da je sastavio više sudbina i više ljudi u svom pustolovnom životu. A njegov vek je bio sastavljen od različitih doba, tako burnih, tako različitih. Ako sam u nešto siguran, to je da je njegov istorijski lik jedinstven i neponovljiv, kao i njegovo vreme.