Ненаду Милкићу годишња награда УКРС за најбољу књигу у 2020 години
Извор: Удружење књижевника Републике Српске
Годишња награду Удружења књижевника Републике Српске за 2020. годину додијелиће се Ненаду Милкићу за роман „Кости“, прву књигу замишљеног четворокњижја под насловом Погром, у ауторском издању.
Ненад Милкић у роману Кости приповједачки увјерљиво, умјетнички сугестивно и снажно приказује сложене ратне прилике у Сарајеву, у периоду 1992–1995 године. Аутор храбро обрађује тематику којој у савременој српској књижевности још увијек није посвећена неопходна пажња. Ратне страхоте града, који изнутра разара сопствено биће носећи тако у себи особине проклетога града Вавилона, Милкић доминатно приказује из национално неоптерећених, приповједачки неутралних перспектива, стављајући у наративни фокус судбину несрећних појединаца чији животи су нестали у вихору непредвидиве балканске историје. Ово је роман који на умјетнички репрезентативан начин приказује сву узвишеност и биједу људскости па, иако претежно обиљежена непојамним страхотама, Милкићева приповједачка естетика могла би се сажети у максиму једног од споредних а упечатљивих јунака његовог романа: Зло је пролазно, доброта је вјечна. Роман је приповједачки заснован на више наративних планова, чија преплитања доприносе његовој драматици. Занимљиви дијалози ликова, који од породичних и најинтимних ломова у карактерима прерастају у полемичке и пријетеће тонове, смјењују се са мноштвом призора остварених техником кадрирања. Сценичност, као једно од најчешће коришћених приповједних средстава овога аутора, има функцију усредсређења на кључне предмете и моменте којима се вјерно дочаравају хаотичне слике Сарајева, али и да, истовремено, непосредно назначи узроке и посљедице трауматичних и трагичних догађаја. Иако романескно остварење, ово дјело може допринијети меморијалној култури српског народа, на начин да емотивни однос појединца према прошлости коначно прерасте у обликован систем колективног памћења о страдању Срба у Сарајеву током посљедњег рата.
Жири у саставу:
Тихомир Левајац,
Душко Певуља и
Жељка Пржуљ