Шетња околином Пала 1895.

Аутор: ФИЛТЕР/А.К.

Њемачки сликар, Евалд Арндт Чеплин, један је од оснивача “Сарајевског сликарског клуба”. Од Земаљске владе био је задужен да кроз ликовне прилоге у часопису “Нада” прикаже све различитости Босне и Херцеговине и њен културни развој.

У “Сликама и успоменама” Е.А. Чеплина налазимо податке о обиласку околине Пала из 1895. године. Кроз занимљиву причу о сусрету са ловцима (ловачке приче су и тада биле неизбјежне) води нас од Равне планине до Врела Миљацке одакле се диви Градини проклете Јерине. Да ли је био успјешан ловац као што је сликар и како је гледао на прагматичност паљанских сељака крајем 19. вијека, сазнајте у његовом тексту писаном архаичним стилом тог времена.

“Слике и успомене” 1895.

“Радо освјежујем своје успомене у природи, радо полазим у она мила мјештанца у околини убавог сеоцета Пале. Два три дана која онде проборавим, годе ми; онамо сам сасвим сам, нема ондје прометне везе, намјерице измакнем културној удобности и посматрам и роним у природу, која ме обухвата.

Ако величанствено шуми слап на Пливи, величанствено је и поворје Јахорине. Сједећи под Равном планином, пред својим чадором, кад се спушта прво вечерње сумрачје, а магла, вукући се из долине, застире равницу и једино силни потези Романије планине затварају обзор испремијешаним силуткама, уз све то још и онај мртви мир наоколо, што притисну брда и брежуљке, ко у царству духова, онда ми будне ко да осјећам виле у близини које шапућу: Науживај се тих љепота.

С оваквим чуствима долазим у природу, гледам је и у мислима-цртам на папиру.

Шетам се шумама и долинама, сједам којекуд, мотрим марљиве сељаке, како купе траву по ћаирима Равне планине и-цртам по папиру. Дођу људи ловци. Познају ме, поздрављају и дају ми с важним увјерењем пушку, дивно израђену пушку, у руке. А ја стојим на дочеку и у мислима-цртам по папиру.

Тако неком згодом, умјесто да стојим на дочеку, сједох у прикрајак, наоружан на ловачки, штоно веле-до зуба. Крај мене сједи шумски чувар, савија цигаретку и мудрује:

–Право да ти кажем господине, бијаше теби убити оног срндаћа. Не ваља чекати док се њему прохтједне. Тако ти и мени би са оним међедом. Сједим ти ја онамо гдје се проредила шума, гледај ти, тамо горе. Све мислим, купио бих оно земље кад би ага хтио да попусти, ама неће. А није то баш Бог зна каква земља, него примакле се године,  а мени иде мјесечно од владе 25 банки за то што чувам царску шуму, па тако мислим дало би се некако…кад оно нешто шушну, пуца грана. Какав ти је то белај, помислим, кад оно међед. Право на мене. Ништа ја-већ дочекам и сложим. Тако ти добијем 8 банки награде и још чибук од шумара.

Знам ја то и причао си ми-говорим ја њему-него у мене је такво срце да ја радије гледам дивљач по шумама, а и зашто да је бијем?

–Ја, ја-премишља онај-ко жао ти је…И оде.

Остадох сам. Са лијеве стране пукла чистина, подаље леже силни оборени пањеви што труну по старим шумама, а по њима ухватила се плијесан. Негдје кљује жуна, неко шуштање допире из шуме, човјека подилази дрхтавица и рука скоро бесвијесно ставља патрону у цијев.

Издалека чује се штектање керова. Придигнем пушку, кад опет се све утиша. Мени је најзад био свеједно хоће ли окле шта избити: вук , медвјед или срндаћ и сви ти створови ловачких сањарија-стајао сам посве задовољан у светој тишини природе и…можда баш зато, што ми би свеједно, зачу се, како нешто хода шикаром и ну: велика рогата глава избије из шумице, па остаде тако ко исклесана слушајући.

Лијепо је бијеше погледати, баш ко да је неко приковао као трофеј у грање, на осам корачаја испред мене-ловца! У руци ми пушка, у глави сликарија и-сликар савлада ловца! Упрох очи у ту изнендадну појаву шумског живота: Како се то само смјело и крјепко испопријечила поносита звјерка, ни длачица да јој дрхтне на кожи-одиста призор, да га намах таквог пренесеш на папир, као подлогу за ширу композицију. Гледајући прену ме нагао шуштај, паде ваљда какав жир из капице и тресну, а срндаћ се, док би оком тренуо, трзну, узбаци главом и заграбивши двапут, ишчезну.

Мало постојало, кад пукоше два метка и зачује се ловачки звиждук, којим се ловци позивају на окуп. Велики лијепи срндаћ лежао је мртав, опружен на земљи. Крепке тетиве попустиле и не бијаху више онако пркосно напете. Још двије хајке и пођосмо. Што стрму, што брду стигосмо на западне повијарке Равне планине, гдје извире Паљанска Миљацка.

Посједавши по камењу, обрасло маховином, стадосмо залагати свак из своје торбе и залијевасмо то бистром водом са извора. Ту је Миљацка малена, стежу је одасвуд камење и окуке. Овакав горски поток баш је ко роб у веригама. Истом 50 метара, откако изби из земље и већ је сапињу у тијесно корито.

Имаде тамо и млин и прва черхана (пила за дрво), па друга, па трећа и све јој тако ваља радити људима у корист.

Преко воде, диже се на неком врхунцу стара градина проклете Јерине, а веле јој такође Стари град.

–Видиш ли ону градину?-питам сељака кији је гледао како ја те старе рушевине прецртавам на папир.

–А што не бих видио-ушчуди се.

–Па што мислиш, гледајући овако стару градину?

–Што мислим?-погледа ме сељак-А што бих мислио? Него већ сам се ја попео горе и баш је оно добар камен и нема га таква близу моје куће, а ваљало би градити за..

Тако вам је то! Имаде у свијету занесењака и практичара, правих и кривих судова. Какав ли је ово суд о важности Градине проклете Јерине у Равној планини? “