Мркајић: Жеља за слободом главни мотив за преживљавање у логорима смрти

Извор: Срна

Слободан Мркајић је током више од три године у протеклом рату преживио голготу озлоглашених логора за Србе на Бјелашници, Игману, Тарчину, Челебићима, Мусали и Сарајеву.

Мркајић је рекао Срни да је почетак рата 1992. године у БиХ доживио као понављање историје у којој су Срби, по ко зна који пут, морали бранити своје породице, куће, дједовину. Због страха за живот своје породице, супругу и дјецу из Сарајева пребацује на сигурну територију, а он одлази у Брадину гдје постаје припадник Територијалне одбране.

– Имао сам могућност да одем гдје хоћу, али када сам на самом почетку протеклог рата видио одсјечену главу, знао сам шта чека мене, моју дјецу и српски народ. Остао сам како бих бранио своју породицу, кућни праг и све што је вијековима било српско. И данас, у овим годинама, исто бих урадио-  навео је Мркајић.

Нажалост, његов ратни пут није дуго трајао јер је убрзо заробљен, а пробуђени инат и жеља за животом на слободној српској земљи били су снажан мотив да током више од три године преживи голготу кроз коју је прошао кроз озлоглашене логоре за Србе на Бјелашници, Игману, Тарчину, Челебићима, Мусали и Сарајеву.

Мркајић је истакао да је све почело 25. маја 1992. године жестоким нападом на Брадину из правца села Реповац и Иван Седла, гдје је као припадник тадашње Територијалне одбране био на линији. Током петодневне борбе против муслиманске и регуларне хрватске војске сазнао је да је његов рођак Душан Лаловчић убијен на путу према Рашталици, гдје је живио, јер се није хтио предати.

Он је додао да је рођака убио комшија муслиман чијег имена се не сјећа, и да до данас нису пронашли његове посмртне остатке.

– На нас 180 кренуло је 3.000 непријатељских војника. Били смо у окружењу, неки су погинули, а неки, међу којима смо били мој млађи брат Реља и ја, се извукли. Са 12 сабораца пет дана сам ишао према Бјелашници, на Мразиште, успут једући црвав снијег, не знајући да се наша војска одатле повукла. И ту смо пали – испричао је Мркајић.

Његова голгота почиње испитивањем и тучом у хотелу “Мразиште” на Бјелашници, у којем је већ било 10 Срба из Брадине. Жицом везаних руку и са повезом преко очију, са својим саборцима трпио је тортуру непријатеља, међу којима је, када му је мало спао повез, видио некадашњег домара из Сарајева, гдје је Мркајић живио и радио прије рата.

– Цијелу ноћ смо били на улазу, испред врата, и ко год је улазио или излазио, шутао нас ногама по глави и ребрима. Ујутро, када су нам одвезали очи, пришла нам је млада дјевојка са тацном у којој је био велики нож. Један војник рече да ће нас сунетити, а послије заклати. Међутим, десило се најгоре, он хвата мог брата за косу, гурну га преко кољена и ножем преко грла. Ја сам тад претрнуо, нити видим, нити чујем, само сам пожелио да ме Бог узме да то не гледам. Он га баца на земљу, видим крв, а онда хвата мене и мислим да ће ме заклати. Али не, брату и мени је засјекао кожу испод браде од чега и данас имамо ожиљке –  испричао је Мркајић.

Међу затвореницима био је Перо Мркајић, којег су према ријечима саговорника, толико претукли да је, након пребацивања у Челебиће, послије неколико дана преминуо.

Послије два, три дана, Мркајић је испричао да су њих четворицу одвели на Мразиште да товаре жито. Због поломљених ребара од батина, рекао је да су заједно једну врећу једва утоварили.

Након ових, првих тешких искушења, услиједила су нова, још тежа. Мркајић је навео да су послије неколико дана проведених на Бјелашници, “тамићем” макадамом преко Игмана, везаних руку и очију, кренули у непознато. На пола пута их је зауставила паљба српске војске, због чега су возач и сувозач искочили напоље и сакрили, а они нису могли побјећи јер су били везани и пребијени. Када се све стишало, пут их је одвео до Тарчина у злогласни логор за Србе “Силос”.

– Тамо нас је дочекао шпалир “добродошлице”, уз неизбјежне батине и испитивање о нашим војним формацијама и њиховом кретању. Мене је испитивао школски друг који је, морам рећи, мало имао и разумијевање. Послије два дана, аутобусом нас преко Брадине довозе у Челебиће-  испричао је Мркајић.

И ту их дочекује шпалир од по 15 непријатељских војника са обје стране, који су их у пролазу ударали палицама, цијевима, дрвеним држалицама и ланцима, због чега им је његов брат на улазу у логор опсовао.

– Ја тај шпалир нисам осјетио, само ми је пред очима био брат, јер сам знао шта им је рекао и мислио сам да је готово. Увели су нас у влажни хангар прекривен лимом у којој је већ било више од 200 мушкараца и 40-50 жена из Брадине и околних села. Видио сам Рељу, очи му се нису видјеле од отеклина и ја сам се од шока два пута онесвијестио. Ту је био и мој брат Недељко –  навео је Мркајић.

У логор, који су тада заједно држали Муслимани и Хрвати, доведени су нови заробљеници, међу којима су били његов отац Миленко и стриц Петко који је преживио праву голготу након што је изгубио, сина, три кћерке и зета.

– Стриц је са осталим затвореницима био у посебној просторији. Они су били одређени за мучење и стријељање јер су ухваћени код магацина гдје су чували оружје. Сликали су их као примјер четника те, поред физичке тортуре, тјерали их да једу свој измет и пију мокраћу –  испричао је Мркајић.

И остали заробљени Срби нису поштеђени мука и понижења. Након вишедневних саслушања, услиједили су различити облици тортура и понижења што многи нису преживјели.

– Ту су била убијања, клања, малтретирања дјеце, силовања малољетница, а морали смо гледати и нашег психички нестабилног човјека како силује Српкињу. Тјерали су нас да стојимо током цијелог дана дигнутих руку, а како ко дође ударао нас је чим стигну, нарочито у доњи дио стомака да, ко преживи, не би имао порода. Пржили су нас усијаним бајонетима, гурали жицу у уши, а једног су натјерали на полни однос са братом – рекао је Мркајић.

Он је навео да је њих 200 добијало три-четири литре воде, а да су јели по двије кашике пасуља у којем је била земља и у који су стражари мокрили, док су једну паштету дијелили на четири-пет дијелова, па су многи од глади губили свијест.

Мркајић је навео да су их током мјесец дана константно пребијали након убиства 15 муслиманских припадника војне полиције према Реповцима изнад Брадине, за шта су оптужени Срби. Касније су чули стражаре када су између себе причали да су се они међусобно поубијали.

Након шест мјесеци пакла у Челебићима, пребачен је у логор “Мусала”, који су држали Муслимани, гдје је било стотињак затвореника, међу којима су били Хрвати.

– И “Мусали” сам мало радио око аута, па су ме једног дана послали у Челебиће да нешто поправим. Тамо сам видио брата којем се нисам смио јавити док ми то командир логора Азем Делић, није дозволио. По повратку у “Мусалу” наставио сам поправљати аутомобиле због чега ме нико није дирао, али сам чуо лом који се унутра дешавао. Давали су ми да једем, што сам кријући дијелио другима. Када је ту дошао мој брат, када сам видио да је жив, нико срећнији од мене није био – испричао је Мркајић.

Братов бијег

Након 18 мјесеци, истакао је Мркајић, његов брат и још четири затвореника одлучили су да побјегну.

– Само сам му рекао да иде, али да се овде не враћа жив да га не убију пред мојим очима. Рекао сам му да је боље да сви погину, а ако изађе да испали три ракете да знам да је жив и да води рачуна о мојој дјеци. И сутрадан је отишао, нисмо се успјели ни пољубити. До линије разграничења са Хрватима успјели су стићи када су одведени на принудни рад. Прешли су код хрватских војника у једном засеоку, које су наши спасили, а предвече су прелетјеле свијетлеће ракете које су ми потврдиле да су на сигурном. Одатле су отишли на Борике на нашу линију – испричао Мркајић.

Послије тог догађаја, навео је Мркајић, више није било излазака из логора, све је било опасано жицом, али није било већег малтретирања. Он је и даље поправљао аутомобиле, јели су једном дневно, а пакете хране које су добијали од Црвеног крста морали су без поговора предавати стражарима.

– Касније је организована размјена 81 српског логораша у Сарајеву. Стражари који су нас водили нису дозволили муслиманима у Храсници да нас избаце из аутобуса и туку, а навече, када смо стигли у Сарајево, размјена није успјела. Одвели су нас у Титову касарну гдје нас тукли и одузели све што су нашли – рекао је Мркајић.

Коначно размјена извршена је 6. октобра 1994. године на мосту “Српских јунака” на Грбавици.

Мркајић, који је предсједник Удружења логораша сарајевско-романијске регије и предсједник Скупштине Удружења логораша Републике Српске, рекао је да је током разговора изоставио много детаља о страхотама које су преживјели српски логораши, а које бројни нису издржали.

О злостављањима које је претрпио и преживио свједоче и данас видљиви ожиљци који су зарасли, за разлику од душе која још крвари при помисли на његову и голготу бројних српских паћеника, што му измами и сузе.

Младим нараштајима је поручио да буду поносни на храбре српске јунаке који су одбранили вјековна огњишта и да љубоморно чувају сваку стопу српске земље за коју су многи дали своје животе.