Шта смо доживјели и научили у протеклих 365 дана: Година прође, двије седмице никада

Извор: Глас Српске/М.Латиновић

Имагинарне слике из далеке Кине, одакле је кренула пандемија вируса корона одједном су постале и дио наше стварности. Морали смо се суочити са страхом и неизвјесношћу, скупити довољно храбрости и не дозволити да нас “ковид 19” паралише. Учили смо у ходу, понекад на најтежи начин, али смо у години иза нас показали огромну солидарност и то је највредније искуство у борби која још траје.

Тим ријечима саговорници “Гласа Српске” описују годину борбе против вируса корона који је точак живота окренуо у неком новом смјеру.

И док се кинески градић Вухан, из којег је почетком прошле године кренуо смртоносни вирус, затварао, а становници на улице излазили искључиво са маскама на лицу, чинило се да су ти призори нестварни, миљама далеко од нас и да нема разлога да бринемо. Ипак, појавом короне у Европи, а потом и у региону било је јасно да је само питање дана када ће и Република Српска постати дио свјетске статистике. Јутро, 5. март 2020. године донијело је страх и неизвјесност. Тога дана у Српској су потврђена прва два случаја заразе вирусом о којем нико ништа није знао.

Нулти пацијент

Први случај вируса корона забиљежен је код Бањалучанина који се крајем фебруара прошле године вратио из Италије, гдје је радио. У складу са раније издатим препорукама, јавио се у надлежну здравствену установу а потом је потврђено да је заражен. Тестирани су његови контакти, чланови породице, и потврђено је да је и његово малољетно дијете заражено.

Од тога дана ријечи контакт, тестирање, кластер, вирус, зараза и дезинфекција постају наша свакодневица.

А неизвјесност је осим породице заражених тога дана оковала и бањалучку Основу школу “Бранко Ћопић” у којој је дијете позитивно на корону похађало осми разред. Директорица школе Бранислава Пејашиновић каже да никада неће заборавити то јутро када ју је инспектор обавијестио да је код ученика из њихове школе потврђен вирус корона и да је неопходно одмах обуставити наставу.

– Био је то велики изазов за све, нешто ново, о чему нико ништа није знао. Ученици су послати кући, а школа је дезинфикована. Услиједили су позиви забринутих родитеља. Мноштво медија је тога дана било у нашој школи. Стизало је безброј питања на која нисмо знали одговор – присјећа се Пејашиновићева.

У школи владала забринутост, али није било панике.

– Након тог првог шока, ђаци и наставници који су били у контакту са зараженим учеником упућени су на тестирање. Крајем дана сазнали смо да су сви здрави и то је било велико олакшање. Школа је била затворена на два дана. Договорено је да да се у понедјељак вратимо у клупе, а онда је услиједио изазов како да све организујемо јер је десет наставника било у изолацији – прича Пејашиновићева.

Основци су се вратили су се у клупе, али након два дана настава је обустављена у свим школама.

– Тада је било мало лакше јер смо знали да нисмо сами. Могу да кажем да смо након тог првог случаја заразе изашли као побједници. Ученици, родитељи и наставници били су веома дисциплиновани, поштовали су мјеру изолације и након поновљеног тестирања сви су били здрави чиме је и тај нулти кластер којем смо припадали био угашен – рекла је Пејашиновићева.

Пред наставницима и ђацима ове, као и осталих школа у Републици био је период потпуно другачијег учења. Лекције су савладаване на разним онлајн платформама и испред малих екрана.

Први међу једнакима

Долазак новог вируса значио је потпуну реорганизацију и прилагођавање здравственог система у Српској, а бити први међу једнакима, сигурно да није било нимало лако. У данима када се цијели свијет грчевито борио за сваку маску, респиратор, лијекове и средства за дезинфекцију не би ли што брже стали у крај пошасти која је овладала свијетом, Српској су завидјели многи јер на челу здравственог система у вријеме пандемије има епидемиолога. Након прве конференције на којој је саопштио да је вирус потврђен код двоје становника, министар здравља и социјалне заштите РС Ален Шеранић, епидемиолог, свакога јутра саопштавао је податке о броју тестираних, заражених, а касније и преминулих.

Говорећи смиреним гласом, уливао је повјерење и онда када је саопштавао податке које нико није желио да чује. Тако је морало. И прије него је вирус стигао, здравствени систем Српске спремао се за тај сценарио. А спремност су показали сви до једног, од министра, руководилаца здравствених установа, до љекара и сестара и свих запослених у “ковид” амбулантама и инфективним клиникама.

– Дан када смо саопштили информације о првозараженим био је посебно искуство за све, посебно за родитеље дјеце из бањалучке школе који су тога јутра враћени кући. Није било лако суочити се са страхом и питањима – сјећа се Шеранић.

Након што је стигао резултат теста остале дјеце из те школе који је био негативан, додао је, сви су одахнули.

– Било је јасно шта нас чека. Све оно што је до тада било имагинарно и далеко веома брзо постало је и наша стварност. Морали смо да се прилагодимо. Цијели систем је прошао кроз много промјена. Услиједила је реорганизација здравствених установа и успостављање карантина. Прошли смо пут од набавке заштитне опреме, медицинских средстава, координације и прихвата донација, рада са људима на терену, ПЦР тестирања до сада већ четири потпуно оспособљене лабораторије. Све се морало рјешавати у ходу – истиче Шеранић.

С поносом додаје да за годишњицу од појаве првог случаја вируса Српска има више од 3.500 вакцинисаних становника, махом медицинара који су од првог дана на првој линији одбране. Осврћући се на све оно што смо прошли у протеклој години, Шеранић каже да је свјестан да су многи изгубили најмилије и вирус спознали на најтежи начин.

– Знам кроз шта су људи пролазили јер сам и сам био дио тих тужних прича када нисам био у прилици да помогнем јер је болест узимала маха. Стално смо у здравственом систему имали на уму да морамо радити да буде што мање људи који ће изгубити живот због короне – каже Шеранић и са посебним поштовањем присјећа се се колега љекара, медицинских сестара и техничара који су изгубили живот у овој борби.

Годину пандемије, наглашава Шеранић, засигурно је обиљежила бескрајна солидарност, која ће нам бити потребна и у наредном периоду.

Страх у очима

Спас у вакцини виде и медицинари широм Српске који 365 дана без предаха брину о пацијентима зараженим вирусом корона. Звук респиратора, заштитни скафандери, маске, визири и страх у очима обољелих од “ковида 19” обиљежили су годину у којој нико од оних који су положили Хипократову заклетву није ни помислио да одустане, јер одустајање у борби за живот није и никада неће бити опција. Најтеже битке вођене су иза врата инфективних клиника, те одјељења која су силом прилика постала “ковид” одјељења, а највише заражених прошло је кроз “црвену зону” највеће здравствене установе, Универзитетски клинички центар (УКЦ) РС. Начелница Клинике за инфективне болести у УКЦ-у Антонија Верхаз истиче да су и прије појаве првог случаја заразе у РС љекари очекивали да ће корона стићи и код нас, али да нико није могао ни да наслути размјере пандемије која је обиљежила протеклу годину.

– Пандемија је поприлично измијенила наше животе. Сусрели смо се са разним ограничењима, а здравствени систем претрпио је велике промјене. Сви ми који радимо у “ковид” одјељењима морали смо да се прилагодимо новонасталој ситуацији. Година иза нас била је тешка јер је пред нама било много нових задатака које смо морали ријешити, али и веома изазовна. Учили смо из свих тих ситуација и извлачили одређене поуке и могу да кажем да смо у професионалном смислу богатији за једно велико искуство – додаје Верхазова.

На почетку је владао велики страх јер нико није знао о каквој се болести ради. Пацијенти су лијечени на основу искуства љекара у Италији и у првим данима користили су се њиховим протоколима и смјерницама. Већ данас Српска има четврту ревизију протокола за лијечење обољелих од “ковида”.

– Ствари се веома брзо мијењају, препознајемо нове сегменте у лијечењу обољелих и трудећи се да дамо све од себе да њима помогнемо и ми надограђујемо своја знања – рекла је Верхазова.

И у овој причи постоје двије стране медаље.

– Оно што је лијепо у свему овоме јесте чињеница да смо добили нове љекаре, наше млађе колеге који су показали велику пожртвованост, преданост своме послу и спремност да се без имало страха хватају у коштац са болешћу. Солидарност међу здравственим радницима била је јача него икада. Колеге се нуде да помогну, да вас одмијене када виде да сте посустали и то заиста нема цијену –  додаје Верхазова.

Са друге стране, у овој великој борби било је и тешких ситуација у којима је, додала је, најтеже било задржати емоције и остати професионалац.

– Тешко је када се догоде смртни случајеви. Нажалост, имали смо ситуацију да су три члана једне породице у Бањалуци преминула. Посебно тешко је гледати младу особу како губи битку с болешћу, видите страх у њеним очима, учинили сте све а не можете да је спасите – каже Верхазова и наглашава да су посебно тешки тренуци у раду биле хоспитализације и лијечење њихових колега здравствених радника.

Неки од њих, додаје, имали су тешке клиничке форме болести, а неки су и изгубили животну битку. Верхазова истиче да су племенити гестови “обичних” људи били охрабрење и давали снагу медицинарима да не устукну пред короном, од умјетника који су сликали за љекаре, до аплауза подршке који је свако вече у 20 часова одјекивао с прозора и балкона.

– Од неколико познатих привредника из Бањалуке добили смо и значајне донације које су нас посебно обрадовале уз њихове жеље да издржимо у овој борби – поручује Верхаз.

Вакцина је улила нову наду и за корак нас приближила побједи.

– Вакцинација може да промијени ток пандемије и само вакцинацијом штитимо и себе и људе око себе. Што више људи буде вакцинисано веће су шансе да се тај ланац преношења вируса што прије прекине – сматра Верхазова.

Пребољела је корону у децембру прошле године, а ускоро ће се вакцинисати.

– И ова година вјероватно ће бити у знаку пандемије, надамо се њеног пада, силазне путање  – истакла је Верхаз.

Лидер у здравству

Пуне руке посла у години пандемије имали су и запослени у Институту за јавно здравство РС, а први човјек Института Бранислав Зељковић каже да за све оно што је постигнуто највећу захвалност дугује својим колегама, медицинском и немедицинском кадру, који су од почетка сав терет борбе носили на својим леђима.

– Од појаве првог случаја вируса у свијету, запослени у Институту били су ангажовани на припремању докумената, одређених сценарија, препорука и свега што улази у свакодневни рад у овој борби. Српска је показала да може успјешно да се бори иако се по много чему не може мјерити ни са земљама у окружењу, а камоли у свијету – тврди Зељковић.

Институт се показао као лидер у јавном здравству у БиХ.

– Највећи изазов био је како се поставити према вирусу и донијети исправне одлуке. Ова борба показала је какве професионалце међу здравственим радницима имамо – вели Зељковић.

Подршка међу колегама била је на завидном нивоу. То је рецепт за будућност. Иако је било изазовно доносити одређене рестриктивне мјере и објашњавати грађанима да је то једини начин да изађемо као побједници из ове битке те одлуке биле су неминовне. То што се већина придржава прописаних мјера подстрек је за још снажнију борбу.

– Корона је међу нама пробудила оно најбоље, што се показало у безброј ситуација када смо били солидарни једни према другима, али и најгоре, страх који је највећи непријатељ у свакој борби – истакао је Зељковић.

Усамљеност

Пандемија вируса корона је утицала и на ментално здравље становника Српске што потврђују и бројни позиви на бесплатне бројеве за психолошку помоћ. Психолог и психотерапеут под супервизијом Мирјана Лукић истиче да су изненадна изолација, полицијски час и све остало што се дешавало покренули анксиозност као кључну емоцију у вријеме пандемије.

– Многи су били и ожалошћени, губили приходе, били изоловани и на све то јављао се страх од неизвјесности. Људи су на разне начине покушавали да укључе одбрамбене механизме. Примијећена је повећана употреба алкохола и цигарета. Некоме ко живи сам изолација је веома тешко падала, а усамљеност утиче и на имуни систем и ментално здравље, јер повезаност с другима кључна је да бисмо били психички здрави. Био је повећан број позива и долазака грађана на сеансе – прича Лукићева.

Многи су себи приписивали кривицу због неиспуњених циљева.

– Требало је пуно снаге да изађемо живи и здрави и добри из свега овога. И то је успјех. У времену испред нас треба да будемо самоњегујући, да обављамо активности у којима уживамо и да се не тјерамо на ствари које не можемо радити. Под број један је да будемо добро, а циљеви које постигнемо додатни су успјех – истакла је Лукићева.

На почетку пандемије слушали смо процјене љекара који су тврдили да су “наредне двије седмице кључне”. Тај период није бадава одређен јер све се у протеклој години вртило око тих 14 дана, и инкубација, и изолација, и опоравак. Временом смо на поруке о кључне двије седмице огуглали. Утом је прошла и година.

Медији

Ален Шеранић каже да су од почетка епидемије у Српској медији били велики партнери и такође су поднијели велику жртву у свему овоме.

– Све поруке и информације су у већини случајева биле на одговарајући начин презентоване и долазиле су до грађана. Све то било је примјер узајамног поштовања и нас који смо давали информације и медија који су их преносили. Годину дана били смо на истом – истиче Шеранић.

Ријечи хвале за седму силу има и Антонија Верхаз која каже да су новинари са којима је сарађивала били одлични.

Хронологија

5. март – потврђен први случај заразе вирусом корона у Српској

11. март – школе и факултети затворени, забрањена сва јавна окупљања

19. март – затворени угоститељски објекти, фитнес-центри, играонице, пијаце и кладионице, а радно вријеме трговина прехране скраћено од 7 до 18 часова

16. март – Влада РС увела ванредну ситуацију

21. март – уведен полицијски час од 20 до пет часова

25. март – забрањен улазак странцима у БиХ

28. март – Народна скупштина РС усвојила Одлуку о проглашењу ванредног стања, забиљежен први смртни случај у Српској

8. април – постављени шаторски карантини на граничним прелазима у БиХ

10. април – прописано обавезно коришћење заштитне маске и рукавица на отвореном

11. мај – почели са радом угоститељски објекти 

21. мај – укинуто ванредно стање у Српској

22. мај – укинут полицијски час

Бројке

202.989 укупан број ПЦР тестирања

144.212 особа било под здравственим надзором

43.787 заражених

36.448 опорављених

2.264 преминулих

3.500 и више вакцинисаних

*Подаци закључно са 3. мартом 2021. године