Обичаји за Савиндан: Вјерује се да овај светитељ може умирити олује

Извор: B92

Српска православна црква, вјерници, али и читав српски род гдје год живио 27. јануара слави Светог Саву, празник посвећен оцу српске духовности, културе, оснивачу српске цркве и просветитељу.

На Светог Саву пост је обавезан. Иако је у календару СПЦ уписан црвеним словом, Свети Сава може и мрсно да се слави ако не пада у сриједу или петак. Вјерује се да овај светитељ може да умири море и олује као и да створи воду из камена.

Постоји и вјеровање да на данашњи дан не треба носити црвено, као ни оштрити ножеве, бритве и друге алате.

Ово вјеровање потиче из старих времена, док су сељаци страховали да им вукови не поједу стоку. Свети Сава се сматрао пастиром и заштитником стоке, те се она на Савиндан по обичају сама пуштала на испашу. Међутим, црвено се није носило јер се вјеровало да боја крви привлачи вукове. Исто тако на данашњи дан не ваља отварати бритву и оштрити ножеве или било који алат како би вуковима чељусти остале склопљене.

Постоји и вјеровање да је лош знак ако на Светог Саву грми и да ће се сигурно нешто рђаво десити, пошто су удари громова изузетно ријетка појава зими. О грмљавини на Светог Саву говори се и у народној песми “Почетак буне на дахије”. Исто тако постоји и вјеровање да сунчан дан на Светог Саву доноси благостање и срећну и родну годину.

Иако је данашњи дан црвено слово, на Светог Саву за кућне послове углавном важи супротно од онога што је уобичајено на велике празнике. Баш зато што се стока у старо вријеме пуштала сама на испашу, сматрало се да домаћин Савиндан треба да искористи за све битне кућне послове.

Жене данас смију да раде кућне послове, а чак је пожељно да се обави велико спремање. Сматра се и да дјеца на Светог Саву треба да науче нешто ново, макар неку нову пјесму, јер ће се у супротном улијенити и неће довољно напредовати цијеле године.

Химна Светом Сави

Свечана пјесма испјевана током 18. вијека у славу Светом Сави, најстарија је химна у Срба. Написана је на црквенословенском језику и имала је четири строфе. Јавно је изведена 1839. године у Сегедину, а послије тога је често извођена у Србији. Први нотни запис оставио је Kорнелије Станковић, послије светосавске прославе у Бечу 1858. године.