Горан Врачар: Надам се бољем развоју културе у Источном Сарајеву

Извор: Филтер

Српски књижевник Горан Врачар говори о стању у култури данас у Источном Сарајеву, о очекивањима на том пољу у наредном периоду. 

Врачар се осврће и на утицај медија на развој и промоцију културе, те истиче да очекује да ће се ствари по питању развоја културе одвијати боље него што је то случај био до сада. 

Да ли су се у Вама, због опште ситуације у друштву, култури посебно, охладила сјећања на 2019. годину, када сте за збирку пјесама „Исповест лудака“ добили награду „Растко Петровић“?

Горан Врачар: Човјек се увијек радо сјећа својих успјеха јер, кад године мину а минуће свакако, чиме малтретирати потомство и друштво ако не са „кад сам ја оно добио награду…“ Година 2019. је и иначе била веома успјешна у мом случају јер сам добио још награда, а из штампе је изашао мој роман првенац „Седми дан“ у издању Матичне библиотеке Источно Сарајево. Насловну страну, као и за „Исповест лудака“, радио је Борко Мочевић, засигурно најбољи сликар у Босни и Херцеговини и мој велики пријатељ. Што се поезије тиче, нећe ту бити ни пожара ни експлозије јер тренуно истражујем и играм се формама покушавајући да пјесмама удахнем другачији ритам. Овако то изгледа као да компонујем, али вјерујте – није лако писати поезију, а да се не пређе у досаду. Потребно је унијети нешто ново и другачије да бисте били интересантни. Осим тога, не волим ни хипер-продукцију. Ко пуно прича, будите сигурни, врло мало вриједнога има да каже.

Каква је будућност, конкретно, књижевног стваралаштва у Источном Сарајеву и да ли очекујете значајније промјене на боље по том питању?

Горан Врачар: Од нове Градске управе очекујем прво да заузме позиције како бисмо уопште могли разговарати, јер су политичка дешавања у нашем граду прерасла у Аланфордовске ситуације које би, да нису жалосне, биле веома смијешне. А како нова власт још и није власт, тако и људи који се баве било чим, а поготово културом, немају саговорника. О каквом онда плану или пројектима можемо уопште размишљати, а камоли разговарати? Ја се искрено надам да ће се ствари одвијати у правцу развоја културе што је до сада било спорадично и углавном испровоцирано нашим пријатељским везама са начелницима општина који су уважавали и поштовали оно што смо створили и урадили у претходном периоду. Ако узмете у обзир моје награде из 2019. и 2020. године, Жељкову тријумфалну побједу на конкурсу у Санкт Петерсбургу, гдје је 25 земаља послало најбоље што је имало, феноменалну изложбу Борка Мочевића у Галерији „Романов“ у Сарајеву, доћи ћете до закључка да смо ми своје вриједности доказали. А да ли то ико види питање је за власт, а не за мене.

Како је Вама 2020. година изгледала и шта то планирате у 2021. години? 

Горан Врачар: Прошлу, 2020. годину сам искористио за неке нове радове па сам тако поезију ставио мало по страни, за сада, и написао још један роман који је прошао на конкурсу за суфинансирање Министарства културе Републике Српске. Дакле, 2021. година ће започети мојим новим романом „Метастаза“, а у издавачкој кући „Филип Вишњић“ из Београда остало је још да изаберем насловну страну моје збирке поезије, уједно моје прве књиге која ће бити објављена у Србији. Такође сам написао позоришну представу и сада сам у свакодневним контактима са глумцима Јелицом Ковачевић и Александром Лазићем. Представа би, по нашим плановима, требала бити спремна за премијеру до краја марта ове године.

Колико медији, према Вашем мишљењу, доприносе развоју и популаризацији културе у Републици Српској? 

Горан Врачар: Медији су наши највећи непријатељи. Ма колико допринијели појединачној афирмацији толико и срозавају културу уопште. Није се једном десило да, попуњавајући простор по сваку цијену, у госте позову некога ко је, осим што је продао двије овце и сам себи штампао књигу, у корице смјести гомилу глупости које су у рангу ”жали боже папира”, али то нипошто не представља препреку да га уредник програма потпише као пјесника или књижевника. Исти је случај и са сликарством гдје чим учествујете у некој сеоској колонији за коју учеснике бира наставник ликовног и предсједник мјесне заједнице и нацртате лимун на карираном столњаку или брдо изнад кога је плаво небо и сиви облак, аутоматски постајете сликар. Мало се људи у медијима разумије у културу, али су зато политичарима пуна уста културе у септембру сваке друге године. Па можда једном и постанемо културни, ко зна.

Колику подршку књижевне публике имате у свом раду?

Горан Врачар: Да је до публике Борко, Жељко и ја бисмо били овјенчани славом, сједили бисмо у некој културној институцији и од државе примали позамашне плате само у циљу да стварамо и даље. Тако је радила Југославија, да не кажем Титова држава, коју данас сви пљују, па су књижевници били уредници којекаквих едиција у „Свјетлост“ и „Веселину Маслеши“, а у ствари су били плаћени да пишу. Но, данас, ако нађете писца у, нпр. „Заводу за уџбенике“, зовите ме да се фотографишем са њим.

Како оцјењујете тренутно стање књижевне критике у нашем окружењу?

Горан Врачар: Ми немамо књижевну критику него пљуваче и тапшаче. Или вас не воле па попљују све што сте написали и урадили или вас воле због разних односа, родбинских, кумовских или пријатељских, па вас хвале да би се и Дучић и Андрић постидјели. За критику је потребно огромно знање, а ми смо направили дистанцу између књижевника и професора књижевности који једини могу да сагледају и анализирају дјело и дају аналитички и критички осврт на објављено дјело. Но, вјероватно из страха књижевника на шта ће то да личи и изостанка жеље државе да уреди сегмент културе (као и многе друге сегменте), такве критике људи пишу само из чистог задовљства. А критиком се не може платити рачун у продавници. Тамо ипак треба понијети новац.