Коментар: Малигни сарајевски утицај

Извор: banjaluka.net

Пише: Саша Аулић, политиколог

Васпитано под стакленим звоном моћних страних ментора, политичко Сарајево је од малих ногу научило да заједничку кућу не гради договор оних који у њој живе, већ управо ментори који се по правилу дозивају вриском и галамом. Kада то имамо на уму, онда је много јаснија политичка ситуација, али и свеопште стање у којем се БиХ налази.

Јуче су бошњачки чланови Предсједништва БиХ, Шефик Џаферовић и Жељко Kомшић, одбили да се састану са руским шефом дипломатије Сергејом Лавровом који је боравио у службеној посјети БиХ. Ову класичну (не)дипломатску бламажу, коју еуфемистички зовемо дипломатским скандалом, главни актери правдају тиме што је министар Лавров, наводно, претходне вечери, на састанку са званичницима Републике Српске, негирао БиХ, њене институције, независност, одлуке и шта све не.

Мало аргумената је понуђено у прилог тако тешким оптужбама. Изостало је објашњење како досљедно поштовање споразума из 1995. године на основу којег је БиХ формирана, а који је парафиран у Дејтону и потписан у Паризу, може подразумијевати негирање исте те БиХ? Да ли је Лавров угрозио независност БиХ поруком, која представља темељ њеног дејтонског и уставног поретка, а која каже да је потребно поштовати равноправност три конститутивна народа и два ентитета? Или можда њен суверенитет тиме што је предност дао унутрашњем дијалогу, а не страном мијешању у политичке и друге процесе у БиХ?

Одговори су једноставни и могу се свести у заједнички закључак. Поруке Руске Федерације које је министар Лавров саопштио у Источном Сарајеву негирају БиХ, али не ову дејтонску, постојећу, већ унитарну и грађанску о којој машта политичко Сарајево, а чији заговорници су и Џаферовић и Kомшић. Ону која не би била заснована на принципима равноправности и конститутивности, већ на доминацији бошњачког народа који би политичку сцену у таквој БиХ у најскоријем року преплавио разноразним комшићима, дивјацима и богићевићима.

И није највећи проблем у овој причи то што су Џаферовић и Kомшић одбили да се састану са руским шефом дипломатије. Ово је само један у низу инцидената и хистеричких напада из политичког Сарајева, који ће више штете нанијети ионако нарушеном имиџу БиХ, него што ће истински забринути званичну Москву. Истина, посјете званичника тог калибра нису баш свакодневница ни у БиХ, а ни шире, па би било логично да се утолико више и цијене од стране домаћина. Међутим, у овом случају има нешто горе од шибицарског понашања према високом званичнику једне од три најмоћније државе свијета.

Горе је то што је понашање према руском шефу дипломатије само рефлексија односа који бошњачка политика има према свима који размишљају друкчије, укључујући и Србе и Хрвате у БиХ. Другим ријечима, најгоре је то што се политичко Сарајево више од двије деценије понаша као размажено дериште које није научено да дијели и да се договара са другима, већ да добије све и одмах чим довољно гласно заплаче.

Нико и ништа тако снажно не урушава БиХ као овај малигни сарајевски утицај, који игнорише вољу конститутивних народа, а хистерично напада све неистомишљенике, како унутар, тако и изван БиХ. Нико тако сликовито не свједочи подијељеност БиХ као они који се куну у њену јединственост. Нико је не извргава руглу, колико они који тобоже чувају њен понос и достојанство.

А можда највећу кривицу сносе они који су их тако васпитали…