Дан примирја у Првом свјетском рату

Аутор: Филтер

Када се српска војска размjестила на линији Солунског фронта између 12. априла и 21. маја 1916. године, и наредне године извојевала побjеде код Горничева, освојила Кајмакчалан,највиши врх планине Ниџе, и ослободила Битољ, тешко је било претпоставити да ће услиједити њен невјероватан војни подвиг, право војно чудо и да ће пробити Солунски фронт, пошто су савезничке силе, тек у јуну 1918. године, напокон схватиле да Аустро-Угарска више нема будућност.

Трбух до тада моћне империје пробијен је баш са Солунског фронта, а операција је под командом генерала Франше д’Епереа започета 14. септембра 1918. да би већ у зору сутрашњег дана српска Друга армија у пјешадијском нападу сломила бугарски отпор на главном дијелу фронта и отворила простор за продор у Тиквешку котлину и даље у долину Вардара, без заштићених бокова.

Овладавши долином ове ријеке, српска војска је раздвојила моћније снаге непријатеља на широком фронту, а Бугарска је капитулирала у ноћи између 29. и 30. септембра. По оцјени Лојда Џорџа, то је „убрзало предају Њемаца и скратило ратовање за једну годину”, али је можда важније оно што је рекао њемачки цар Вилхелм II, када је обавјештен да је Бугарска пред силовитим налетом српске војске капитулирала.У једном телеграму, њемачки цар се није либио да искаже бијес због таквог развоја догађаја: ,,62.000 Срба одлучило је исход рата. Срамота!”

После само мјесец и по дана, 11. новембра, капитулирала је Њемачка, потписано је примирје, а тај датум се  обиљежава као државни празник  у Србији.

Примирје у Првом свјетском рату потписано је на данашњи дан 1918. године у шуми код француског града Компјења, у специјалном вагону маршала Фердинанда Фоша, и било је на снази све до закључивања коначног мировног споразума у Версају, 28. јуна 1919. године.

Дан примирја се обиљежава у исто вријеме у свим главним градовима држава побједница.

У до тада најстрашнијем сукобу који је свијет видио, према подацима Конференције мира у Паризу 1919, Србија је изгубила 1.247.435 људи, односно 28 одсто цјелокупног становништва које је имала по попису из 1914. године. Од тог броја погинуло је или умрло од рана и епидемије 402.435 војника. 

Први светски рат је веома важан период за историју Србије и било је прикладно да се Дан примирја обиљежи на видљивији и упечатљивији начин тако што би грађани, државни функционери, представници медија носили нешто што указује на тај празник.

Дан примирја у Првом свјетском рату обиљежава се широм свијета, а као главни мотив за амблем тог празника у Србији користи се цвијет Наталијина рамонда, који има вишеструку симболику и говори о нашем народу и искушењима кроз која је прошао током и после тог рата.

Наталијину рамонду (Ramonda nathaliае) је у околини Ниша 1884. године открио доктор Сава Петровић, а описао је Јосиф Панчић. Овај цвијет је ендемска врста западног Балкана, расте у Србији, Сјеверној Македонији и Грчкој. Налази се на списку ријетких, угрожених и ендемичних биљака Европе, а у Србији је строго заштићена врста. Чува се и у Ботаничкој башти „Јевремовац” у Београду. Позадина амблема Наталијина рамонда је зелена и црна, што су боје Албанске споменице, медаље која се додјељивала у спомен на повлачење српске војске преко Албаније.

У питању је угрожена врста која расте на истоку Србије и планини Ниџе на највишем врху Кајмакчалана на којој је српска војска, под командом војводе Живојина Мишића водила жестоке борбе током стварања предуслова за пробој Солунског фронта.

Цвет је назван по краљици Наталији Обреновић, а познат је као “цвијет феникс”, јер чак и када се потпуно осуши, ако се залије, може да оживи.

Управо зато је Наталијина рамонда и изабрана за симбол обиљежавања тог важног датума – да указује на васкрс српске државе из пепела после Првог свјетског рата.