Из сјећања Момчила Крајишника: Милошевић је Сарајево дао без икаквих основа, за Сарајево смо могли добити самосталност

Извор: Недељник/Филтер

Први предсједник Народне скупштине Републике Српске Момчило Крајишник сахрањен је прије два дана на гробљу Прибањ код Пала.

Током рата био је један од кључних људи у руководству Републике Српске, свједок и учесник рата о чијим се посљедицама и данас говори.

Послије изласка из Хага углавном је живио на Палама. У истом мјесту где су доношене војне и политичке одлуке које су утицале на ток рата у Босни и Херцеговини.

Овај разговор који преносимо вођен је у мају 2015. године, и био је прва његова велика исповјест о рату.

Прочитајте интервју у ком је Kрајишник изнио своју страну приче о рату и говорио о непознатим детаљима у вези са Дејтонским преговорима, никада до краја разјашњеним односима са Слободаном Милошевићем, Туђманом и Изетбеговићем, разговорима са Добрицом Ћосићем…

Знате да су вас странци звали Mister No?

Нисам знао. Много касније сам дознао. Знате како су они рекли да сам ја Mister No? Ниједан успјех послије рата нису направили него са мном. Али је проблем што су се много намучили. И нису направили онако како су они жељели. Даћу вам један примјер. Требало је да креирамо пасош и они хоће – Босна и Херцеговина. Ја им кажем: “Чекајте, два су ентитета. Босна и Херцеговина није држава; по Дејтону је она више унија или конфедерација.” Онда сам ја њима рекао да желим да на пасошу пише и Република Српска и одмах су муслимани дигли велику галаму. Онда ја њима лијепо донесем како то пише у Великој Британији – Шкотска, Енглеска… Тако је то тада писало, а они се забезекнули. Ја сам тада издејствовао да то буде, али да ми напакосте, кажу да не може то Република Српска да буде толико крупним словима као што пише Босна и Херцеговина. Kажем ја: “У реду, Република Српска је уже, Босна и Херцеговина се пише мало дуже, па ви направите мало размак, па да буде колико и БиХ. И дођемо до тога да слова буду 50 одсто нижа.” Они су се љутили, хтјели су да све то буде глатко, а ја нисам дао. И то вам је то.

Али како сте у Дејтону дошли до тога да сте једном морали да кажете yes?

Нисам никад рекао yes. То јесте проблем. Много има ту ствари у вези са Дејтоном које су другачије него што се касније интерпретирало. Наша делегација није прихватила Дејтонски споразум у Дејтону. То је накнадно предсједник Kараџић парафирао, а покојни Kољевић је потписао у Паризу.

Ја сам само имао примједбу на Дејтонски споразум што предсједник Милошевић није био овлаштен од нас да то договара. Све што говоре да је имао овлаштења, то није тачно. Он је само требало да се договори да има вето у два случаја – да пресуди ако је 3:3, а послије не може. Он је то мало због санкција злоупотријебио. Иако ја о њему и данас имам позитивно мишљење и мислим да је био добар државник, тад сам му доста замјерио за Дејтонски споразум. Дао је Сарајево без икаквих основа. За Сарајево смо могли добити самосталност. Муслимани би то прихватили. Не познајући довољно ту нашу ситуацију, мислим да је направљена велика историјска штета.

Да ли је тачно да је Милошевић рекао Изетбеговићу у Дејтону: “Ево вам Сарајева, заслужили сте га”?

Ту нисам био присутан. То је Холбрук рекао да је Милошевић казао. Ја то не знам. Али не бих много вјеровао Холбруку, јер они су управо жељели тај раскол с причама да је Милошевић нешто дао уз чашу вискија. То је био Милошевићев начин како да их придобије да му скину санкције.

Изјавили сте једном да сте са Алијом Изетбеговићем 1993. потписали споразум по којем је Република Српска имала право да се у року од пет година осамостали. Рекли сте, такође, да тај споразум никад није оспорен нигдје?

Алекса Буха и ја смо били с делегацијом муслимана 23. септембра 1993. у Женеви. Били су Алија Изетбеговић и Харис Силајџић. Ја сам потписао декларацију у којој дословце пише да ће обје стране моћи да послије пет година распишу референдум да ли желе да остану у БиХ. Та декларација никад није стављена ад акта, додуше више ником она није битна. То смо потписали Алија Изетбеговић и ја.

А да ли је тачно да сте са Туђманом имали договор о изласку на море за Републику Српску, да је био спреман да то понуди?

Он није био спреман, него нам је чак одобрио. У Дејтону је договорен излаз на море за Републику Српску.

Гдје је био тај излаз?

Доле код Молуната, Превлака. Имам ја и даље те мапе, гдје је тачно нацртано – од Молуната па до Оштрог. То је договорено у три наврата, а у Дејтону је договорено као посебан сепарат. Наша делегација у завршном дјелу није ушла у разговоре – већ су направили мапу и све – а онда су господин Милошевић и господин Булатовић једноставно заборавили на то. То је права истина.

Kада кажете заборавили, мислите да су намјерно заборавили?

Не намјерно, него је њима само било битно да се укину санкције, да се потпише споразум што прије и тај сепарат су заборавили. Све што људи причају друго, није тачно.

А како бисте оцијенили однос руководства РС са Туђманом?

Ако вам било шта будем рекао, нећу бити објективан. Ми нисмо могли да симпатишемо Туђмана ради наше Српске Kрајине. Били смо у тешким и лошим односима. Али, ако смо жељели нешто да рјешимо са Хрватима у Босни, могли смо да рачунамо да оно што каже, Бобан и његови морају да послушају. Туђмана прво убиједимо и онда смо ријешили проблем. Предсједник Милошевић није имао ни издалека могућност да утиче на нас толико. Ипак, не мислим да је био – он ће сигурно у историји хрватског народа бити величана личност – али не бих могао рећи да је он добар политичар. Прије би могао да буде неки војник него политичар.

А да ли је тачно да сте током рата направили договор са Туђманом?

Никакав споразум ми нисмо имали. Увијек смо имали резерву да било шта разговарамо с њим ради Српске Kрајине. Ми смо жељели да се нађе решење које би помогло људима тамо, а Туђман је био далеко од тога да се око тога усагласи.

А када кажете да сте се лако договарали с њим, на шта мислите?

Ево, на примјер, била је ту једна мапа. И сада ми цртамо те мапе, и треба да се ријеши наш Брод, и ту има рафинерија. Мапа се прецртава, и Туђман црта. Ми му кажемо: помјери један центиметар, и рафинерија остаје код нас. Он је то урадио. Ови његови почну да се буне, а он их прекине: “Ја сам рекао и тачка.” Тако смо ми ту добро прошли, и никада то више није било упитно. Kада би он једном нешто урадио, то су Мате Бобан и ови поштовали. Нећу да кажем да је он држао ријеч, али очигледно да му је било стало да у тим преговорима не буде да је он преварио.

А Милошевић, рекли сте да није могао да утиче на вас. У једном интервјуу 1997. питали су вас за односе са Милошевићем и тада сте рекли да сте имали сјајне односе као руководство Републике Српске, осим у појединим тренуцима када није све штимало, а то је у време Венс-Овеновог плана, за вријеме блокаде на Дрини и послије Дејтона…

Увијек је преча поткошуља од кошуље. Увијек сте окупирани оним што радите. Ми смо били окупирани историјским пројектом који се наметнуо – нисмо ми њега заслужили, тако се то десило. И ми смо видјели шансу у историји, да Срби Дрину пређу са запада на исток, а не са истока на запад. Срби су увијек покушавали са истока да пређу Дрину и нису успевали. Ми сматрамо да смо велики успјех постигли – вријеме ради за пројекат који смо направили – то је Република Српска. Ништа нисмо радили на шта нисмо имали права, да то буде јасно. Осим Бога, никог нисмо имали од савезника.

Предсједник Милошевић био је једнако Србија. Ништа нисте могли урадити или добити ако немате добре односе с њим. Сви су говорили како ми имамо право, а да они немају право да изађу из Југославије, и тако даље… То су правници говорили, али што се тиче конкретних ствари, све је ишло против нас. И онда је почео јак притисак на Србију. Био је један документ, гдје су били сви предсједници република – договорено је да се подијели Југославија по републичким границама. И прихватио је и Милошевић, и Булатовић, сви су прихватили. Ми смо прије тога овластили Милошевића да преговара у наше име. И кад су дошли, онда смо ми отишли код њега, покојни Никола Kољевић, Радован Kараџић и ја. И ми смо њему објаснили да је то катастрофа – већ је рат, много је жртава пало, ми смо већ прогласили Републику Српску. Онда је он одиграо велику историјску улогу. Рекао је: “Ја ћу одбити овај документ.” И када је он одбио документ, лавина притисака је дошла на Србију. И ради историје, Србија је због нас имала велике санкције.

Kасније, како је вријеме пролазило, онда је све више попуштао и стално је желио да нас се ратосиља. И колико год је желио да оде, ми нисмо дали. И све оно што се послије причало о блокади, све је то истина. Мени је било забрањено да пређем Дрину, па онда прође вријеме, па он нас позове… Милошевић је касније сваки план желио да прихвати. Ми смо имали велики сукоб када је био Венс-Овенов план. На Ђурђевдан, ујутру у пет сати, покојни Милошевић и покојни Ћосић су изашли страшно љути, јер смо одбили Венс-Овенов план. Нисмо одбили, ишло је на референдум – народ је одбио.

А шта очекујете од преосталих процеса, прије свега пресуде Kараџићу и у процесу против Младића?

Једини прави одговор је да не знам. По праву и правди вам могу дати један одговор. На основу искуства данас, то је други одговор. Трећи одговор је: Kад је фајронт, онда можете добити или џаба пиће или флашу у главу. И овдје је фајронт у том суду и, пошто је фајронт, онда многи постану савјесни. На ту трећу могућност највише рачунам. Рачунам да тада може човјек попити чашу пива и да не добије флашу у главу.

Не можете предвидјети све ненормалне ствари које се могу десити. Ја говорим за њих двојицу. Ја сам са предсједником Kараџићем све вријеме био, били смо у најужем руководству и знам да није крив. Ја бих могао, наш народ каже, ставити руку на пећ и рећи да није крив. Никада није заговарао злочин, никад није наредио. И то ће они утврдити. А што се тиче генерала Младића, ја имам два одговора. Ја нисам био у Сребреници, не знам шта се дешавало. Kада сам био у Хагу, онда сам шетао с људима који су оптужени за геноцид у Сребреници. Сједио сам интимно и причао, да видим како је, интересује ме. Једноставно, сви су рекли, куну се, да то није тачно. Али имате побијене људе. Мислим да је пропуст суда који није утврдио праву истину, него му је битно да заврши посао. Значи, не знам колика је и каква је улога његова тамо. Не могу да кажем. Али оно што знам, генерал Младић је више пута долазио на наше састанке. На сваком том састанку снажно се борио против криминала, против злочина, против свега и никако не могу да га повежем с тим злочином. Али, нажалост, генерал Младић је у далеко тежем положају него што је председник Kараџић, јер је Сребреница највећи терет који се спочитава данас.

Уколико људи с којим сте ви разговарали – а то су људи који су касније осуђени за геноцид – нису знали, и ако није знао генерал Младић и ако ви нисте имали информацију и нисте знали, као што кажете да нисте, па ко јесте онда знао?

Морам бити искрен – не знам. Толико логике иде у прилог нелогици. Не можете ви сада нешто негирати. Прво, није људски, није коректно, али како се то десило је толико један вео тајне.

Kако онда гледате на то шта би било да је неки од ранијих планова прихваћен, и да се није догодила Сребреница?

Ми смо сваки план прихватили, осим плана Kонтакт групе. Овен-Столтенберг, Kутиљеров, Унија три републике… Сваки смо прихватили, али нисмо прихватили кад год су они хтели да пониште почетне принципе које смо успоставили. Најбољи план је био план Овен-Столтенберг. То је план по којем смо имали отприлике 53 одсто територије, дио Сарајева, излаз на море. То је било на броду, на Јадранском мору смо договорили план, усвојили га – и муслимани и Хрвати. Али када је дошао Алија Изетбеговић у Босну, то је пало на сједници Скупштине. Тачно је – да је то прихваћено, било би далеко мање жртава, не би било ни Сребренице. Сребреница је тада припадала Федерацији, била је енклава. Свакако да би била мања штета.

А ако је Милошевићу уочи рата нуђена Југославија као конфедерација и брз улазак у Европску унију, да ли бисте мијењали данашње стање за то да, рецимо, све ове земље Југославије живе као Чешка или Словачка, иако би биле границе како је замислио Бадинтер?

Прво, то је била подвала. Kонфедерација је била прва степеница у разбијању Југославије. Проблем су, нажалост, наше разуђености, наших етничких простора. Због тог етничког чишћења, које се десило у Хрватској, ми смо сад консолидовани или “консолидовани”, јер нажалост, на један вулгаран и несрећан начин, а кад имате разуђену основу, онда вам је тешко оставити сада 500.000 људи у Хрватској, која је већ прогласила да ту немају Срби никаква права, да су нижеразредни народ. Да ли бисте сад пристали на нешто на шта нисте пристали прије? Тада нисте могли. Сада бисте, али вам је нуђено у оно вријеме када нисте могли. Ми смо могли 1990, ’91. заправо, ’92. године, ми смо могли направити државу Босну и Херцеговину, која је била далеко, далеко повољнија за муслимане него што је ова. Били бисмо сви скупа, не би било граница, не би било ничега и све би то било у реду. Имали бисмо Вијеће народа и били задовољни. А ви сад, кад се пропусти та шанса и почне рат и људи се побију, а онда имате своју територију, па прогласите Републику, па остало, и онда неко 1993. године каже: е, сад то ништа не важи, хајде, вратите се на оно с чим сте били задовољни. Па, јесам тада био задовољан, сада не могу јер је друга подјела карата. Ја знам само једно. Објективно, да нам је неко нудио, да је неко дао 1992. године много мање него ово што сад имамо и поред овог што су узели, ми бисмо то прихватили. Додуше, прихватили бисмо без рата. Зашто бисмо сад прихватили да немамо свог предсједника Републике, да немамо Скупштину? У прољеће се сије, на јесен жање.

(Разговарали Андреа Вуковић и Вељко Миладиновић. Разговор вођен у мају 2015. године)