ЖИВОТНА ПРИЧА ЖАРКА ПАСПАЉА: Бог ме је казнио, сваки пут кад узмем лопту у руке завршим у болници

Извор: Политика-експрес

Седим овде у овом нашем комшијском дворишту, ево и предивног терена ту. Поносим се што сам направио ову оазу, ту су две године одрицања. Али, ја нећу да узмем лопту у руку, а нисам је узео једно 14 година. Јер, кад год сам је ухватио, узбудио сам се и узнемирио. Желим да објасним шта ми је одузето.

Безбрижно детињство и Титов пионир

Мој отац је у потрази за послом из Босне, односно Бањалуке, дошао у Пљевља, што у то време није било уобичајено. Пљевља су за оно време била леп, живахан градић. Тако смо се ту родили брат и ја. И кад помислим на тај део детињства, увек ми прво на памет падне безбрижност. То што смо добили од наших родитеља, васпитање, поштовање старијих, других, заиста је непроцењиво… А спорт је била незаобилазна активност, као што данас лупају по овим телефонима. Све до одласка у Подгорицу нисам знао да ли ћу се бавити спортом.

Отац и мајка су, као и обе њихове фамилије, били благи људи. Отац је одувек радио у дрвној индустрији, па је доста путовао. Све је било уобичајено, осим неких детаља, као кад ти неко окачи мараму, стави капу и ти си Титов пионир. Свима нам је то било фасцинантно. Ништа није указивало да ће једна ствар да постане део тебе, да ти одузме део живота, а то је политика, нажалост.

Сећам се, био сам трећи разред, оболео сам од жутице и одвели су ме у болницу на месец дана. То је био период тешке зиме, а Пљевља су позната по суровим хладноћама. И мени падне на памет да у пиџами и папучама по великом снегу запалим кући. Мислио сам да је то супер и очекивао да ми се родитељи обрадују, али није баш било тако. То су били ситни несташлуци и опет се враћамо на ту безбрижност у граду где се поштовао човек поред тебе, комшија, сви су били на неки начин пријатељи. Негде су пазили једни на друге.

Какав стони тенис, бићу кошаркаш!

Ћале је 1976. године добио посао у Подгорици, што се није често дешавало. Обично су православци ишли за Београд, а муслимани у Сарајево. И то је био вероватно најзначајнији период за мене јер сам улазио у нове сфере. И спорт нам је био огромна ставка у одрастању ван школе, а и у школи смо били добри, био сам изврстан ђак. Увек је ту било друштво, а играо сам кошарку, фудбал, одбојку, стони тенис, све где су се сакупљали другари. Било је мало терена, али увек смо проналазили начин да нам буде супер. И водило се рачуна о физичком васпитању, професори су обраћали пажњу, запажали таленте. Фасцинантно је колико је та мрежа у спорту, спрега школа и клубова, била добро постављена. Нисам сигуран да је то намерно тако направљено, али било је логично и функционисало је.

Ја сам заправо по цео дан играо стони тенис, али и кошарку. Негде са 14 година баш сам израстао, а сећам се баш те године кад сам био на радној акцији, заправо сам одлучио да стони тенис неће бити мој примарни спорт. И тада сам већ био окорели баскеташ, дружио сам се са старијим момцима који су већ тренирали. За мене су тада причали да сам озбиљан таленат, шта год то значило. И играо сам сва жива такмичења, школска, градска, ма све. Страшно сам то волео и ништа ми није сметало, да ли на бетону, у хали, било ми је важно само да се игра. Како су ишле године, долазило је више тренинга и обавеза, па школа више није била приоритет. Два тренинга дневно и школа, то баш и не иде.

Мој отац није ни био свестан да сам ја таленат, да играм нешто. Наши очеви се нама и нису посебно бавили у та времена. Можда не звучи добро ово што ћу да кажем, али важан део васпитања, поред породице, имала је и улица или боље речено друштво. Мислим да је тада за родитеље било лакше да усмере дете. Постојао је неки патерн понашања и ако си искочио из тога, одмах би био препознат, можда не изопштен, али другачији. Тако и ћале до моје 18. године није био свестан да сам неки кошаркаш. А био сам већ јуниорски репрезентативац оне Југославије, три године члан Будућности, и то охо-хо у првом тиму. Тако да је ћале мученик остао у оном филму „Ðе је син?“ „Ено га на пингпонгу или кошарци…“. Јер у фамилијама мајке и оца никад никог лопта у колено није ударила, а камоли да су имали нека већа искуства са спортом. Отац је био боем, у смислу кафане, ракијице… Па му пријатељ каже: „Није лош онај твој мали“, а ћале у фазону: „Није лош, а у чему?“ Интересантно, а за ово време непојмљиво.

Ми клинци умало из незнања да ојадимо Цибону

И тако сам постао запажен играјући за Будућност и јуниорску репрезентацију, тражили су ме сви, највише Цибона и Босна. Тада је лига била врло интересантна, све екипе које су се бориле за опстанак код куће су биле лавови, а у гостима озбиљни туристи. И ови што су се борили за титулу, губили су код нас у Подгорици, у Чачку, Задру… Тако првак заврши са пет, шест пораза и то говори какво је првенство било. Тако, дође нам Цибона, с којом смо увек имали добре односе. Нама није требала победа, а њима јесте у борби за титулу. Да се не би они мучили, одлучено је да се ту не запиње, али ми млађи за то нисмо знали. Имао сам 16 година, и почне утакмица, а ја и ови моји што су имали по 17, 18… напросто их ојадимо. И било је готово да изгубе, а онда старији, који су били упознати с договором, то изнивелишу и Цибона победи. Хоћу да кажем да су односи клубова били одлични и било који клинац из Будућности био је наговаран и предодређен да иде првенствено у Загреб, а у Београд значајно мање.

Чуо сам за причу да су из Цибоне дошли да гледају тренинг Будућности и да изаберу једног младог играча, а да су мене тада склонили да ме не узму. Међутим, не знам да ли је то истина, ја бар нисам знао за то. Са 18 година отишао сам у Босну, али тамо ми се није свидело. Не град или промена средине, већ неке кошаркашке ствари и вратио сам се у Подгорицу.

Случајно сам дошао у Партизан

То с Партизаном десило се случајно, сезона 1985/1986. била је добра за Будућност. Тамо где су нас сви отписивали, ми направимо историјски успех. Завршимо као трећи у лиги, што је било огромно достигнуће за клуб. Било је јасно да смо велики допринос дали и ми, млађи играчи. Неки нови клинци, Лука Павићевић, ја… Нисам хтео да идем из Будућности, што би ми вероватно била највећа грешка. Али, то је био максимум тог клуба, нису испоштовали оно што смо се договорили и ја на крају одем у Партизан. Судбина ми је тако наместила, било је логично да се склоним и наставим каријеру у великом тиму. И потрефило се да дођу и Дивац, Пецарски, Накић, у екипи су већ били Ðорђевић, Обрадовић, Грбовић, Савовић… Мешавина искуства и младости.

Београд ме није оптерећивао својом величином јер је цео мој свет био сведен на део око Хале спортова. Живео сам код сквера на Новом Београду, хранили смо се у Путнику, а хала ми је била на 200 метара од стана. Тако да све вртиш ту. Било је носталгије, није да није, чак сам и кренуо да испипавам да ли да се вратим у Будућност. И тако, хајде, одлучим да чујем шта отац мисли.

„Немаш ђе да се вратиш“, био је његов одговор, и то је реченица која ми је можда променила живот. Не знам да ли је он тада разумео шта се дешавало, али ми је то остало упечатљиво.

Све се променило када сам постао кандидат за сениорску репрезентацију, а то је био продукт оног што зовемо југословенска школа кошарке. Та генерација 1966/1967. избацила је групу сјајних момака, њих 12, а вероватно имаш још 30 одличних кошаркаша, али не могу сви да уђу у избор. Тако да сам кроз јаке утакмице те лиге надоградио себе. А кад гледаш ово данас, неразуно је причати, али не може да се схвати. Посебно што су тада све били наши клинци, тако је функционисао систем.

Другари за сва времена

Ту смо Дивац и ја послали велики пријатељи, хиљаду пута причам с њим о томе како смо одрастали у сличним срединама, у мањој и озбиљној недођији. Пријепоље и Пљевља су на тридесет километара. Ми смо били истог или врло сличног васпитања. Различитих карактера, али идентичних животних постулата. То тек у овим годинама видиш, па помислиш: „Јеботе, да ли су сви били такви?“ Нису. Нас је издвајала ширина, а то је комплексна прича.

Постоји низ анегдота које нас чине таквима. Ту је и она чувена када смо из Загреба са припрема репрезентације збрисали за Београд због тадашњих девојака, а садашњих супруга. Ћосић је био диван тренер и педагог и сакупио нас је у Загребу, био је зимски период. Требало је да идемо у Мадрид и Париз. И буквално ноћ пред пут за Шпанију направимо паклени план, а у ствари је била кретенска идеја. Дошао човек из Београда колима, остао да спава код нас у хотелу, а ми узмемо тај његов ауто и после вечере у десет сати увече Сале, Дики и ја седнемо у кола, а нико ни возачку није имао. Тад је био стари пут за Београд, чувена „коцка“. И некако стигнемо, Сале и ја одемо кућама, а Владе за Нови Сад, јер му је тадашња девојка, а сада жена, била тамо. И замисли, имали смо само два сата да проведемо с њима, Дивац и мање. И одмах смо морали назад. Јер, требало је да се појавимо на доручку. И, хвала богу, ништа нам се није десило.

Како смо Дивац и ја у кожним јакнама упали код краља

А на том Мекдоналдс турниру у Шпанији играли смо против Бостон Селтикса, које смо гледали само на касетама: Бирд, Периш, Мекхејл, ма лудило… И нама неко каже да у Мадриду могу да се купе супер кожне јакне, велики бројеви. Дивац и ја имамо у џепу по 500 марака и мислимо да смо најбогатији на свету. Купимо исте јакне, ма ми смо најлепши Југословени! Након турнира, краљ Шпаније Хуан Карлос организује пријем за све екипе, а нас двојица дошли у тим кожним јакнама. И тамо одмах налетимо на чувеног Џулијуса Ирвинга, а он у смокингу, има машну. До тог тренутка били смо уверени да смо најбоље одевени ликови. Онда дечачки схватиш да ниси тај ниво. Рекох:“ ‘Ајмо, Дики, ено га паркић иза, да запалимо по једну“. Тад нисам ни сањао да ћу за годину дана постати део те НБА лиге, ма какви… Па одлазак Дражена у Реал те године за нас је био – вау!

И убрзо се неке ствари отворе и ето мене у Америци. Веруј, била је то научна фантастика. Али опет долазимо до тога да ти неке ситнице жигошу живот. Грег Поповић је тада био помоћни тренер у Сан Антонију и он је увек имао ту ширину. Они су тада чули за неког Дражена, неког Дивца, за наш талентовани тим Југославије. Тако нас је гледао на неком турниру у Минхену и из неког разлога ја му се свидим. А ја енглески – нич! Он набада руски и цела прича око одласка у Сан Антонио десила се у наредна два месеца. Он мене пита преко неког да ли би дошао, а ја не могу да бекнем, ма какав одлазак, куда, шта… Међутим, за два месеца са плаже у Бечићима, буквално са баскета са Луком Павићевићем одем на авион за Сан Антонио. Слетим тамо и да није дошао по мене, могао сам ладно да останем на аеродрому. Прими ме Грег у своју кућу, више од месец дана сам био код њих. Он је преузео обавезу према неком детету, а не према кошаркашу. Грег је суперпозитиван даса. После три дана потпишем уговор и одмах у Лос Анђелес, тамо се играла летња лига. И тад укапирам где сам, у три лепе… Ходам за неким тамнопутим момцима, они причају, не разумем их ништа. Зај..ано.

Ми смо претеча модерне кошарке

Нажалост, тамо нисам добио шансу. А могао сам да играм, нема сумње. И волим да се шалим с Грегом, кажем му да сам његов једини неуспели експеримент у кошарци. Онда схваташ хијерархијски како све то функционише. Није то мени превише криво, дешавале су се и многе лепе ствари, а најдивнија је мој однос са Грегом. Тек кад сам се вратио у Партизан, схватио сам шта ми је та година тренирања тамо донела у играчком смислу. Сматрам да је наша генерација била прва која је могла да игра супер у НБА, на крају крајева Дивац, па и Дражен касније, то су показали. Тако да су и тамо видели да постоји кошаркаша и негде другде и сви кажу да смо ми највише допринели отварању лиге према интернационалцима. Такође, наша генерација је била претеча модерне кошарке, јер су неки високи момци попут Кукоча и мене, на пример, могли да ураде више од две ствари на терену.

Потрефило се да касније одем у Грчку. Требало је да завршим у Шпанији, а Партизан је тада тражио ненормалан новац за мене, мислим милион долара. Олимпијакос је био једини клуб који је могао да плати. Ја сам био у фазону, каква Грчка, где ћу доле… Олимпијакос после 17 година прогледа, страшна лига. Кошарка је тих година доживела експанзију у Грчкој. Добро сам тренирао и играо, а Грци су такви да страшно воле спорт и то осећаш сваког дана, било где да кренеш. Тај мој рекорд од 54 поена стоји и дан-данас и не верујем да ће бити оборен.

Имао сам вероватно највећи бонус за освајање титуле шампиона Европе у историји. Радило се о милион долара и онда се то свело на моја два одлучујућа пенала против Хувентуда у финалу у Тел Авиву. Доминатни смо били током сезоне и тај фајнал-фора је само требало да буде показивање наше моћи. И деси се нешто што се деси једном у стотину утакмица. Ниси могао, брате, да погодиш. Ја сам целе те сезоне имао проблем с пеналима, судбина ми одреди да поред свих успона шутнем та два одлучујућа. И промашим. Ствар је у томе што сам већ имао проблем с руком и нисам могао да узмем лопту како треба. Данас ми је јасно зашто.

Након тога је било очигледно да ћу тешко остати на Пиреју. И појави се Панатинаикос, чинило се да нисам имао неки избор, а мало је прорадио и инат. И морам да кажем да је била баш добра сезона, играло се у малој симпатичној хали на Глифади. Не знам да ли смо у њој изгубили неки меч. Био сам у тиму са Стојком Вранковићем, лепо смо се дружили. Првенство нам је измакло за један шут. И у Панионису сам играо добро, ушли смо у Куп шампиона, то је био огроман успех за клуб. Поштовали су ме Грци, а за то је, поред кошарке, заслужно и оно што сам донео из Пљеваља.

Због спортских санкција и сад осећам бес и мржњу

Та 1995, и све што се дешавало око Првенства Европе и након њега, заиста је нешто јединствено. Ми смо били страховита генерација. Нажалост, кад смо се захуктали, кад смо освојили два европска и једно светско првенство, брутално су нас прекинули. Пуј, пике, не важи. А претходно смо озбиљно чистили ривале у финалима. Замисли, најстарији је био Дражен са 27, ја сам имао 25, а остали су били млађи, а надолазе Ðорђевић и Даниловић… Јасно је да би преслишавали све наредних пет година и вероватно би нам најзначајнија и најтежа утакмица била само финале Олимпијских игара. Много ме то тада погодило, а сад изазва код мене озбиљан бес и мржњу. Посебно кад се политика умеша у нешто где јој није место. А и та ‘95. и није требало да се деси, био је то стицај околности. У твојој земљи се дешава све најгоре и то тако траје годинама. И деси се тај спонтани дочек који до тада није виђен. Нама је још у авиону пилот рекао: „Момци, има доста људи који вас чекају“. Ма који људи, шта… Не можеш да повежеш. И добро да је остала та тераса, да славимо наше момке. Јер спорт је релативна ствар. Много кратко траје и створи ти погрешну животну перцепцију.

То око мојих здравствених проблема и није нека прича. Ево, овако: седим овде у овом мом дворишту, има овде и овај предиван терен ту. Поносим се што сам га направио, ту су две године одрицања. Али, ја нећу да узмем лопту у руку, а нисам је узео једно 14 година. Јер кад год сам је узео, узбудио сам се и узнемирио. Желим да објасним шта ми је одузето. А сваки пут када сам покушао да будем део онога што ми је обележило живот, буде пец, пец, стезање у грудима и завршим у болници. Да ли је то стварно стање или толика узбуђеност… Сваки пут кад треба да узмем лопту, да је дам неком другом, тај осећај је био посебан. Зато нећу, ни случајно. Ту ме негде Бог казнио због нечега. Не знам због чега. Не мислим да је то била нека немарност, начин живота. Мени се тако десило. Отац, мајка и брат преминули су од срчаних проблема и онда сам схватио, додуше не на време, да је генетика имала великог утицаја.

Тако да је и оно промашивање пенала било део тога. Недовољно сам се бавио стварима које су биле изузетно важне. Па из универзалности у кошаркашком смислу превазиђеш то да једна рука не функционише како треба. Онда сам урадио неке тестове на савет једне дивне жене. И тад схватиш да није све до тебе. Нешто јесте, цигарете, на пример. Па ја сам почео да пушим са 13 година и никад до данас нисам престао. Заправо, био сам на електронским цигаретама једно време, а кад сам остао без њих, вратио сам се на праве, запалио сам је после пет минута. То што их нисам оставио највећа је моја грешка као спортисте и живог бића, али оно што се није десило, можеш само да сањаш. Ко зна, можда бих био 30 одсто бољи.

Царују егоизам и себичлук

На Европском првенству у Новом Саду 2005, где сам био део репрезентације са Жељком, схватио сам да су се ствари страшно промениле. Кодекси понашања моје или неких ранијих генерација више нису постојали. Било ми је јасно да су себичност, егоизам и недостатак ширине узели толико маха да ће то бити перцепција свега што долази. Уз велико разочарање, наравно. Они су први који су играли код куће још од Загреба 1989. Па да су на рукама трчали, требало је да га освоје. Тако да ми се то ништа није свидело и било је евидентно да се не видим у кошарци. Посебно ме нервира и то што сам дао хиљаду интервјуа везаних за кошарку, и заиста причам из срца и с најбољом намером, али нико те не чује. Као, супер је то, али ми идемо даље, а то даље је лош правац.

Покушао сам да улажем у Србију, али није ишло. Не сматрам да је то плод утицаја спољашњих фактора, што се обично дешава. Не, једноставно нисам био дорастао бављењу бизнисом на овим просторима у том тренутку. И добро је то што се тада десило, најмања је штета. А била је добра идеја. Ипак, значајно ми је помогло да схватим неке ствари. Ја сам у принципу магаломан, волим велике звучнике, велике аутомобиле, а и то је био велики пројекат. А томе треба да дорастеш. Музиком сам се бавио 30 година, кошарком исто, а бизнисом годину и по.