Дневник једног голгетера: Игор Радовановић окачио копачке “о клин”

Аутор: Стефан Папаз

Нападач бројних премијерлигашких клубова Игор Радовановић одлучио је да на крају сезоне 2018/19. заврши играчку каријеру. На првој домаћој утакмици послије пандемије коронавируса Игор Радовановић и дугогодишњи капитен Славије Бојан Регоје добили су урамљене дресове са својим бројевима. У разговору за Спорт1 Радовановић нам говори о одлуци да заврши каријеру, фудбалским почецима, али и свом животном путу.

Имали сте 34 године када сте рекли “доста је”. Како сте схватили да је баш тада вријеме за крај каријере?

• Послије сезоне када се остало у Првој лиги на једвите јаде, имао сам неке разговоре са људима у клубу, који су били стварно коректни. Одлучио сам да више нигдје нећу ићи дефинитивно, ето једино можда бих физички могао помоћи још мало Славији. Ја сам им тада рекао каква је ситуација, да имам приватни бизнис, да ми је то главни извор прихода и да бих можда могао 2-3 пута тренирати, играти утакмицу. Испало је да то није то, разишли смо се у љубави и тако сам завршио каријеру. Стварно нисам имао амбиције да идем негдје друго и можда је и најбоље било што сам у 34. години прекинуо каријеру и посветио се своме послу.

Како сте се почели бавити фудбалом?

• Први спорт којим сам се ја бавио је кошарка. Било је то на Илиџи, у рату, Основна школа “Бранко Радичевић”. Након тога смо се иселили, родитељи су отишли у породичну кућу у Грлицу (насељено мјесто у садашњем Источном Сарајеву, оп. а). Тако сам и ја првих неколико тренинга фудбала имао у Фамосу из Војковића. Послије мјесец сам дошао у Славију, не знам ни колико сам имао година, пјетлић, претпјетлић, то је нека ‘97-’98. година. С обзиром на то да кошарка није постојала, почео сам тренирати фудбал. Да је била кошарка, вјероватно бих то и тренирао. Први тренер ми је био Младен Максимовић Мачак, показало се да имам талента, био сам радан, биљежили су се добри резултат и тако сам ја као неки кадет пребачен у сениоре код тадашњег тренера Србољуба Маркушевића. Био сам кратко између тога у Школи фудбала Бубамара код Паје Пашића. Мислим да сам, када бисмо сабрали све званичне утакмице у омладинском погону и касније сениорима, фудбалер са највише голова за Славију у историји. Не вјерујем да је неко дао више. Прекомандован сам у први тим као млад, упоредо сам играо за сениоре и кадете, послије јуниоре. Било ми је задовољство да тренирам за сениоре, а играм за кадете и јуниоре. Био сам баш млад тако да сам у прве двије сезоне одиграо можда петнаестак утакмица све укупно за сениоре.

Сјећате ли се дебија за сениорски тим?

• Дебитовао сам против Младости из Гацка. Тренер је био Србољуб Маркушевић. Колико се сјећам, он је био доведен да се одигра онај двомеч Купа Босне и Херцеговине против Жељезничара и након испадања је остао. Он ме увео у игру када је почела Прва лига у некој 60. минути. То је био можда март 2002. године. Тада сам имао 16,5 година, а дебитовао сам у званичној утакмици. Имао сам прије тога неких пријатељских утакмица, сјећам се да смо били у Билећи, па онда отишли у Бар на припреме.

Како је било играти тада за сениоре Славије, која је била у фудбалском узлету?

• Било је лијепо. Први пут добијаш новац да радиш оно што волиш. До тада тренираш онако на своју вољу, родитељи ти купују копачке, дају ти неки џепарац када идеш на утакмице. Онда дођеш са 16.5 година да си плаћен за то што радиш?

Каква Вас сјећања вежу за тај период у Славији?

• Клуб је кренуо узлазном путањом. Било је и неких мало већих могућности, веће љубави према клубу. Људи који су тада водили клуб су се трудили, да ли је то из неког ината или нечега другог, али градио се здрав колектив. Продефиловао је велики број играча како одавде, тако и са стране. Било се супер развијати у играча у таквој средини, Драган Радовић, Зоран Ербез, Миломир Шешлија, Миломир Одовић, сви су доста утјецали на мене као тренери у том периоду прије него ћу први пут отићи у иностранство. Са Одовићем смо ушли у Премијер лигу, са њим сам одиграо двије комплетне премијерлигашке сезоне и то можда као најмлађи. Тада сам забиљежио и два наступа за У21 репрезентацију БИХ.

Ваш први одлазак у иностранство био је у румунски Пандурии. Какво је то било искуство?

2007. година. Било је неких контаката и прије у сарадњи са неким менаџерима. Овај контакт је био сасвим случајно. Урадио сам неки видео са хигхлигхтисима, један менаџер ми се јавио и испала је варијанта. Клуб је тада играо Прву лигу, а Румунија је тада била седма лига у Европи, имали су баш добар коефицијент. Било је јако добрих играча. Требао сам ићи на пробу, а тада је за Пандуре бранио репрезентативни голман Аднан Гушо. И када је он кренуо за Румунију, кренуо сам и ја са њим. Обавио сам два тренинга, потписао уговор и задржао се сезону. У првој полусезони сам забиљежио 4-5 наступа, клуб је био за румунске услове мали, тако да су ми давали шансу постепено. Имали су план да ме пошаљу у другу лигу Румуније на позајмицу, међутим ту се нешто искомпликовало и ја сам видио да у другој сезони нећу имати пуно прилике за игру и да не бих био у првом плану, а мени је тада са 21-22 године било најбитније да играм. Тако сам ја покушао на све начине да издејствујем раскид уговора иако су Румуни стварно све уредно плаћали и обештећење Славији су платили. Ја сам видио да ћу бити резервиста, нисам желио на посудбу у неке нове опције у другој лиги и хтио сам на било какав начин да се вратим негдје или у Босну и Херцеговину или да раскинем.

Потом поново слиједи повратак у Славију, па нови инострани излет у Белгију?

На крају сам успио издејствовати да раскинем и вратим се у Славију. У Славији је тада тренер био Душан Јеврић. Био сам пола године, међутим тада нисам потписао неки уговор да ме веже ту. Одиграо сам полусезону и испала ми је варијанта да идем у Белгију. То је била друга лига Белгије, Тиенен. Мали клуб, али са финансијске стране јако коректни, и отишао сам на пола године тамо. Послије пола године сам морао отићи јер они нису имали да плате 75.000 еура минималац за играча ван Европске уније. Играо сам до тада на неки аматерски уговор који је одговарао њима и могу рећи да сам зарадио више него што бих у Босни зарадио за читаву сезону.

Затим слиједи повратак у Жељезничар, гдје сте слободно се може рећи исписали хисторију. Какве вас успомене вежу за Грбавицу?

• По повратку из Белгије сам чекао нешто за вани. До задњег дана прелазног рока сам чекао то, Слобода је била заинтересована да ме доведе, али сам чекао иностранство. Премијер лига је већ била почела. Све сам се надао да ће бити нешто за вани. И онда сам четврто коло прихватио понуду Жељезничара. Симо Крунић је био тренер тада. Деби ми је био пет дана након потписа уговора, Посушје. Добио сам шансу у 84-85. минуту и одмах дајем гол за побједу у судијској надокнади. Имао је Жељезничар тада доста проблема у самој организацији, финансијских проблема, мијењале су се управе. А за Жељезничар ме веже још једна лијепа успомена. Први пут послије рата када су упаљени рефлектори на Грбавици, ја сам постигао гол у утакмици против Зрињског за 1:0, тако да сам и на тај неки начин уписан у хисторију. Била је то турбулентна сезона у Жељезничару, а ја иако сам имао уговор још годину, одлучио сам да на крају сезоне прихватим позив из Славије. Највећи мотив ми је била Европа, играле су се хисторијске утакмице против Аалборга и Кошица које ће се, можда бих био скептичан када бих то рекао, али тешко поново догодити.

Привукла Вас је Европа са Славијом. Како је било играти европске утакмице са вољеним клубом?

• Тотално нови осјећај. Сјећам се да смо били на припремама на Тјентишту. Нисмо знали ко ће нам доћи, гледали смо те неке екипе и размишљали кога бисмо вољели. Нисмо ми ту нешто бирали противнике, али само смо се надали да нам неће доћи екипе из источног блока. Знали смо да против неких можемо и играти, али да смо против већине аутсајдери. Били смо добра екипа, добра дружина на терену и ван њега. Када се десило да смо извукли Аалборга било нам је драго, ето да се опробамо против екипе која је годину дана раније играла групну фазу Лиге шампиона против Манцхестера и Вилларреала. Отишли смо тамо као тотални аутсајдери, али вјероватно је и њихов препотентни став према нама дао мотив да се покажемо у што бољем свјетлу. У све четири те утакмице сам ушао у игру, забиљежио сва четири наступа и то ће ми остати заувијек у сјећању јер не само да су то европске утакмице, него су европске утакмице за клуб којег волиш, за којег од малена играш.  Једино што није било потпуно јесте што нисмо могли играти на свом терену. У том периоду, колико се Славија вољела и поштовала стадион би дефинитивно био премали да прими све оне који желе гледати утакмице.

Двије године у Славији, па нови одлазак у Румунију. Како је било у другом одласку?

• Тада сам двије године остао у Славији и онда је испала варијанта да идем у Румунију, Цеахлул. Финансијска ситуација солидна, екипа која је тек ушла у Прву лигу. Истекао ми је уговор у Славији, а тада сам у сезони постигао 12-13 погодака. Познат ми је то био амбијент, услови, мало сам знао и језик и лако сам се пирлагодио. Онда је дошло до проблема у клубу, неке ствари на које ја нисам могао утицати и отишао сам у Словенију, Домжале. Шта знам ,селио сам се тражио себе. Имао сам неких седамнаест година када сам оперисао кољено, то је сигурно утјецало на мене. Не бих да сада тражим неко оправдање, јер ја то стварно не волим. Сматрам да ако си квалитет, он ће кад тад испливати. Ако је неко довољно квалитетан и радан квалитет ће негдје испливати. Нисам присталица оних изговора да не ваља тренер, није ме нико гурао. Онолико колико заслужиш толико и добијеш, осим ако није нека тешка повреда која те баш одвоји од терена. Пола године сам био у Словенији, тада је дошло до промјене тренера и иако сам ја имао уговор још двије године тај тренер је мене и још седам фудбалера прекрижио буквално на прозивци. Нисмо се договорили моментално око раскида уговора, па сам се вратио кући и два мјесеца индивидуално тренирао. Изашла ми је и Славија тада у сусрет, Владо Чапљић је био тренер, тренирао сам са њима и чекао шта ће бити. На крају, у септембру сам добио папире, али ми је полусезона пропала јер нисам нигдје могао бити регистрован, тако да сам практично полусезону био на одмору.

Након Домжала слиједи низ клубова поново у Босни и Херцеговини, Слобода, Челик, Славија. Како памтите тај период каријере?

• У Слободу сам отишао када их је преузео Азмир Хусић, она њихова повратничка сезона у Премијер лигу. Ја сам имао тада 28 година. Сјајно сам кренуо, у првих 5-6 кола дајем три гола за побједу. И онда против Жељезничара на Тушњу повриједим укрштене лигаменте кољена. Хајде, вратио сам се ја након одређеног времена, играо озбиљан фудбал, али 6-7 мјесеци опоравка и онда практично све ти дође као да градиш каријеру из почетка. Без обзира на све и за Тузлу и за Слободу ме вежу сјајне успомене и данас тамо имам много пријатеља и мислим да је то највеће богатство које један фудбалер може да има након завршетка каријере, мимо тог финансијског дијела. Та могућност да имаш отворена врата свугдје. Послије Слободе иде Челик, једна неславна епизода, не бих превише о њој. Након Челика долази Славија у оној сезони када смо испали из Премијер лиге, још један неславан период. Мислим да смо сви заједно и играчи и управа клуба и владајуће структуре криви што се то догодило и што смо ево и сада ту у Првој лиги и питање је да ли ће се некада поново створити услови да се вратимо у Премијер лигу.

И онда Вас се поново сјетио Азмир Хусић, овај пут у Слогу из Симиног Хана, данашњи Тузла Цитy.

• Морам рећи да сам након тог испадања био близу да већ завршим каријеру и планирао сам да напустим фудбал. Имао сам 31 годину тада и планирао сам. Било је неких позива из Прве лиге ФБиХ, али за те услове који су давали није ми се ишло од куће. Почео сам већ са неким приватним бизнисом и нисам био приморан да идем. И долази опет позив Азмира Хусића који преузима Слогу из Симиног Хана који ми говори да жели да направи стабилну средину, премијерлигаша и сјетио се мене да види какав сам, шта сам и да ли сам заинтересован да дођем. Успјели смо се договорити, мада ме он у почетку питао јесам ли нормалан када ме је питао за какве услове бих дошао да играм. Искрено, за мање новца ми се није исплатило ићи играти у Тузлу фудбал, на крају смо се договорили и одиграо сам годину у Првој лиги Федерације БиХ. Никада прије нисам играо у тој лиги, тако да ето могу се похвалити тиме да сам играо у сва три најјача ранга Босне и Херцеговине. Било је успјешно, био сам трећи стријелац Прве лиге, мислим са четрнаест голова. ГОШК је тада ушао у Премијер лигу, ми смо из прикрајка вребали шансу. Нермин Башић је тада био тренер, за њега имам само ријечи хвале, изузетан млади стручњак, који је увео неки нови систем у клуб који и данас на томе почива, слично је урадио и у Металлегхеу, сада видим са успјехом ради у Анголи.

Након тога поново слиједи размишљање о крају каријере, али и поновни одлазак у иностранство. Како сте се нашли у Шведској?

• Послије Слоге сам се поново желио опростити. Ја сам се буквално опраштао неколико пута људи ми нису дали да се опростим. Послије Слоге кажем сада је коначно доста, не могу више. Већ почињем и психички да се умарам, нисам имао елана ни за тренинг, нисам срећан у томе што радим, нисам ни адекватно плаћен, и онда дође до засићења. Међутим, дође понуда за шведску трећу лигу, аматерски ниво такмичења, тренира се три пута седмично, викендом утакмица, хајд’ оно што се каже да видим пута, да видим како је у Шведској. Будем тамо 3-4 мјесеца и све супер прође. Једна мало дуже екскурзија.

На крају фудбалског пута враћате се тамо гдје је све и почело, у Славију, и ту завршавате играчку каријеру у добро познатом окружењу?

И послије Шведске опет се опростим пола године, нисам хтио да играм. И с обзиром на то да су Славију водили Горан Симић- Пицула као шеф стручног штаба и Драган Бјелица као његов помоћник, на неки њихов наговор, на пријатељску варијанту, јер смо провели године и године заједно, вратим се да помогнем у тој задњој сезони. Каснио сам и са припремама и са свим и ето успијемо на крају остати у лиги уз спој нас ветерана који су у Славији били и у најславнијим данима, те млађих који су долазили ту. Буквално смо славили тај опстанак као и да смо ушли у лигу, а ја сам ето одиграо посљедње утакмице у својој каријери у свом вољеном клубу.

Сада када се осврнете на своју каријеру, има ли нешто за чиме жалите?

• Па генерално нема. Шта знам. Можда нисам остварио дјечачке снове које сваки дјечак има, да се игра Лига шампиона, да се буде стандардни репрезентативац, али јако мали број фудбалера то успије на крају.  Не жалим ни за чим. Можда бих сада направио неке другачије одлуке у односу на оне које сам правио са двадесетеак година, гледајући из ове перспективе, али како рекох онолико колико вриједиш толико на крају и добијеш.

Поменули сте током разговора двије утакмице за У21 репрезентацију Босне и Херцеговине? Како се сјећате тих наступа?

• Селектор је био Ибро Зукановић. Једна је била против Хрватске у Винковцима, друга против Словеније у Модричи. Био је тада неки бараж послије тога, мени је било обећано да ћу макар бити на ширем списку, али није ме било међу тих 30-35 имена колико је позвано. Једно од оправдања због којих ме није позивао ни за нека ранија окупљања је било да је мислио да сам ја 1983. годиште, а не 1985.  Тако је ваљда писало у неким службеним списима Савеза, грешка или нешто друго, не знам.

Које утакмице ти посебно остају у сјећању?

• Било је супер утакмица. У Румунији сам играо против Стеауе, Цлуја. Било је неких топ утакмица. Највише ме успомене вежу за Славију када смо кући са лакоћом побјеђивали екипе из врха бх. фудбала и добро знам да никоме није било драго да долази да против нас игра утакмице.

Током своје дугогодишње каријере играо си са многим фантастичним играчима. Можете ли некога посебно издвојити?

• Не бих да посебно издвајам било кога. Та генерација која је играла против Аалборга и ти момци који су у Славији оставили 7,8-10 година каријере, са њима сам највише волио играти. Не бих могао посебно да издвајам јер сам супер са свима. И како рекох моје највеће богатство је то што из фудбала носим велики број успомена и пријатеља чија су ми врата увијек отворена.

Ко вам је остао у сјећању као најтежи противник од дефанзиваца?

• Јој, сјећам се Ведрана Јешеа, мени је баш био незгодан. Тада је и Бојан Регоје отишао у Олимпик и они су били штоперски тандем и јако тешко ми је то било играти против њих. Било је супер одбрамбрених играча и у Премијер лиги, Панџа, Шуњић, неки момци који су сличних година као ја, градили су каријере када и ја, али Јеше ми је баш остао у сјећању.

Имали сте прилику да радите са одличним тренерима. Који од њих је имао највише утицаја на Вашу каријеру?

-Сви су генерално оставили неки утицај на мене. Трудио сам се да од свакога узмем најбоље. Ружно би било да некога посебно издвојим јер мислим да су у сваком тренутку ти тренери који су радили трудили се да допринесу на најбољи начин. Десило је да је мој развој кренуо када је дошао Миломир Одовић, први пут. Ушло се у Премијер лигу, добио сам шансу први пут. Мало ме истрпио он, мало људи у клубу и на крају се то вратило свима кроз двије успјешне сезоне у Премијер лиги. Била је то прекретница када изађеш из јуниора и пређеш у сениоре, то је јако битан дио каријере. Ја сам некако успио одмах да будем стандарадан, иако је конкуренција била стварно јака. То је била екипа Славије гдје су напријед били Вукасновић, Муминовић, Ђерић, ја, Симић задњи везни, доле одбрану сви знамо. И то је баш било специфично. Ја сам тек почињао играти и знало се десити да будем сам на терену јер ме нико не чува и нико ме не схвата озбиљно. И некако сам увијек искориштавао ту опуштеност противника, који су само говорили “пусти малог, узми ове озбиљније”, тако да ми је то и била нека срећа.

У Славији сте почели каријеру, враћали се толико пута. Шта Славија представља за Вас?

• И мој брат и ја смо почели тренирати јако рано фудбал у Славији. Славија је моја друга кућа. И данас стално се дружимо, волим отићи погледати Славију. Покушавамо ми да одржимо то наше пријатељство кроз ветеране Славије,  организујемо нека дружења, гостовања, све. То је јако лијепо. Са времена на вријеме одемо на наш помоћни терен “на брдо”, организујемо роштиљ, дружење, тамо нас можете често видјети. То је можда и прави показатељ какви су момци играли у Славији и какво је било језгро домаћих играча који су клуб доживљавали својим без неких лоших мисли према онима који су долазили да играју са стране овдје. И добар дио момака, правих фудбалера, људи, који су дошли са стране да играју остали су послије каријере овдје да живе, засновали породице. То говори довољно о томе како смо и као клуб и као средина знали да прихватимо људе са старне.

Прошли сте много стадиона, ако изузмемо Славијин, гдје сте вољели играти?

• У Широком сам волио играти. Не можемо се похвалити неким успјехом доље, али волио сам играти. Нешто ми је Пецара баш одговарала. Нормално, ту су Кошево, Грбавица, Зеница, Бањалука, добри стадиони, али Пецара ми је драга.

Пет одлазака у иностранство, четири државе. Одакле носите најбоље успомене ”из вана”?

• Мени је најљепше са сваке стране било у Румунији. Стекнеш утисак професионалног фудбалера, осјетиш малу дозу славе, видиш како људи желе да ти угоде и у сваком моменту су ту за тебе да ти учине да ти ништа не фали. Твоје је само да тренираш и играш. Не мораш куцати на врата да питаш када ће плата, што је код нас често случај. Никада не знаш хоће ли бити од 1. до 5, да ли ће каснити пет, седам или десета дана. Тамо ти само стигне порука да су паре на рачуну или дођу из рачуноводства и кажу да су паре уплаћене, а да је наше да играмо. Ту сам осјетио какви су прави карантини, путовања и то је некако најљепши период моје каријере у инсотранству.

По завршетку каријере напустили сте фудбал, одиграте тек понеки турнир и за ветеране. Недостаје ли Вам фудбал?

• Искрен да будем не недостаје. Нисам себе видио у тренерском послу, барем не како сада ствари функционишу. Волим спорт, играм понеки тај турнир са екипом Соколова, ишли смо у Италију тај мини фудбал, били смо вицепрваци БиХ. Волим рекреативно да играм тенис, ту проводим доста времена, трудим се да напредујем и то ме привлачи. Радим неке друге ствари, бавим се приватним бизнисом, останак у фудбалу ми није у плану.

Играње мини фудбала Вам је донијело и нови позив у репрезентацију БиХ, овај пут у мини фудбалу. Какво је то било искуство?

• Јесам, игром случаја. То је било више из поштовања према екипи Соколова, бивши Цаффе Верона. Та екипа је 2-3 године била у самом врху и људи који воде репрезентацију су из поштовања према екипи изабрали мене из Соколова, мада да је био и било ко други то не би било незаслужено. Лијепо искуство, одиграли смо три утакмице против Албаније, Мађарске и Хрватске пријатељског карактера. Људи у мини фудбалу се труде да нешто направе од тога спорта. Видјећемо како ће то да буде, али не треба заборавити да је и фудбал на пијеску тако почео, па су сада равноправан члан УЕФА и ФИФА. Ја се надам да ће и они заживити на том нивоу и да неће бити овако неког ревијалног карактера. И тај наступ у Лигнану са Соколовима је било једно лијепо искуство, испали смо у четвртфиналу од Румуна, примили гол на петнаестак секунди до краја, ја сам био крив што смо примили гол и ето.

Можда сте некоме од млађих инспирација за бављење спортом. Шта бисте поручили младима?

• Сваки спорт је добар. Дјеца требају да се пронађу у неком спорту који њих чини срећним и за којег имају талента. Требају да се склоне из куће, дошла су нека потпуно друга времена у односу на она када смо ми почињали. Спорт је добар како за развој тијела, тако и духа и мислим да нема ништа љепше него вољети неки спорт, тренирати га и на крају крајева зарађивати од тога.