Од Вогошће до Олд Трафорда: Прича Сретена Шиљкута

Аутор: Игњат Живковић (Завичајно удружење Илијашана и пријатеља Илијаша у Београду) 

Обично све бајке, па макар оне биле и фудбалске почињу од почетка. Ова се мало разликује, јер почиње из средине. Јунак ове приче играо је на славном Олд Трафорду, против још славнијег Манчестер Јунајтеда. И то оног Манчестера који се први пут окитио титулом првака Европе. Јесте те године првак Енглеске надјачао првака Јуославије, али било је тијесно. У Сарајеву се мреже нису тресле, а на Олд Трафорду Бест, Боби Чарлтон и друштво славили су 2:1. Да, добро сте прочитали, наш комшија се на фудбалском терену огледао са ондашњим мегастаром Џорџом Бестом. Ко је омалена „радилица“ ФК Сарајева (тако се то некад звало) што се надигравала са „Безбијевим бебама“?

Сретен Шиљкут је рођен 1938. године у Пазарићу код Сарајева. Отац му је Јово. мајка Јевдокија – дјевојачко Јовановић. Недуго послије рођења родитељи му се селе у Турбе код Травника. Тамо је био до своје петнаесте године. Немио догађај – мајка му је умрла – доводи га у Вогошћу. 

И баш у Вогошћи почиње његова фудбалска каријера. Лопту је шутирао у јуниорском тиму ФК Темпо, затим у ФК Раднички, ФК Претис и ФК Унис. И све ово у Вогошћи. Зар је било толико фудбалских клубова у градићу надомак Сарајева? Нису ово нека новија времена, јер Срето јеу Вогошћи играо од 1953. до 1962. Да, онда се каријера прекидала док се служо војни рок. И Шиљкут се морао томе повиновати на зеленом тепиху (тако се каже, али ко зна?). Наш саговорник разрјешава недоумицу која се појавила набрајањем неколико вогошћанских клубова. Темпо, Раднички Претис и Унис су један клуб који је мијењао име. 

Срето 1962. године прелази у ФК Сарајево гдје заједно са својим другарима исписује најславније странице историје тима са Кошева. У сезони 1964/65. момци у бордо мајицама су други у државном првенству, иза неприкосновеног Партизана. Сљедеће године титулу односи новосадска Војводина, а Сарајево је у средини табеле. А онда долази врхунац каријере Сретена Шиљкута, са ФК Сарајевом у сезони 1966/67. осваја шампионску титулу. У леђа су им те године гледали: Динамо, Партизан, Војводина, Црвена Звезда, Жељезничар, Хајдук (баш овим редом). И све ово кад им је неколико кључних играча добило позив за служење војног рока. У шампионској сезони Срето је одиграо 25 утакмица и постигао три гола. Мало је недостајало да се овјенчају дуплом круном, финале Купа Маршала Тита Хајдук је у Сплиту добио са 2:1. 

Била су то времена кад је у Купу шампиона могао да учествује само државни првак. И пролаз у прву фазу такмичења имали су сви шампиони. Тако се у шеснаестин финала Сарајево укрстило са прваком Кипра Олимпијакосом. У Никозији је било 2:2, а на Кошеву 3:1 за Сарајево. Нажалост, можда и на срећу, у осмини финала „налетјели“ су на Манчестер. То су она догађања опсана на почетку приче. Јесте, као утјеха остаје чињеница да су те године „Безбијеве бебе“ у финалу добиле Бенфику. 

У бордо мајици Шиљкут је одиграо 350 утакмица и постигао 62 гола. Наступао је и за „Б“ репрезентацију Југославије, додуше само једном у Осијеку против Мађарске. Послије мисије у Сарајеву Срето се 1970. вратио у матични ФК Унис, у своју Вогошћу. Каријеру је окончао 1973. године. Значи, за 20 година активног играња фудбала Сретен Шиљкут је био у само два клуба и на то је посебно поносан. 

И послије окончања фудбалске каријере није могао без бубамаре, богато искуство је преносио млађим нараштајима у свом ФК Унису. Почео је као тренер млађих селекција, а у другој лиги је водио и први тим. 

Ратна дешавања из Вогошће су га довела у Београд. Са породицом се 1996. године преселио у Земун поље. Овдје и данас живи и понекад наврати у наше Удружење.