Od Vogošće do Old Traforda: Priča Sretena Šiljkuta

Autor: Ignjat Živković (Zavičajno udruženje Ilijašana i prijatelja Ilijaša u Beogradu) 

Obično sve bajke, pa makar one bile i fudbalske počinju od početka. Ova se malo razlikuje, jer počinje iz sredine. Junak ove priče igrao je na slavnom Old Trafordu, protiv još slavnijeg Mančester Junajteda. I to onog Mančestera koji se prvi put okitio titulom prvaka Evrope. Jeste te godine prvak Engleske nadjačao prvaka Juoslavije, ali bilo je tijesno. U Sarajevu se mreže nisu tresle, a na Old Trafordu Best, Bobi Čarlton i društvo slavili su 2:1. Da, dobro ste pročitali, naš komšija se na fudbalskom terenu ogledao sa ondašnjim megastarom Džordžom Bestom. Ko je omalena „radilica“ FK Sarajeva (tako se to nekad zvalo) što se nadigravala sa „Bezbijevim bebama“?

Sreten Šiljkut je rođen 1938. godine u Pazariću kod Sarajeva. Otac mu je Jovo. majka Jevdokija – djevojačko Jovanović. Nedugo poslije rođenja roditelji mu se sele u Turbe kod Travnika. Tamo je bio do svoje petnaeste godine. Nemio događaj – majka mu je umrla – dovodi ga u Vogošću. 

I baš u Vogošći počinje njegova fudbalska karijera. Loptu je šutirao u juniorskom timu FK Tempo, zatim u FK Radnički, FK Pretis i FK Unis. I sve ovo u Vogošći. Zar je bilo toliko fudbalskih klubova u gradiću nadomak Sarajeva? Nisu ovo neka novija vremena, jer Sreto jeu Vogošći igrao od 1953. do 1962. Da, onda se karijera prekidala dok se služo vojni rok. I Šiljkut se morao tome povinovati na zelenom tepihu (tako se kaže, ali ko zna?). Naš sagovornik razrješava nedoumicu koja se pojavila nabrajanjem nekoliko vogošćanskih klubova. Tempo, Radnički Pretis i Unis su jedan klub koji je mijenjao ime. 

Sreto 1962. godine prelazi u FK Sarajevo gdje zajedno sa svojim drugarima ispisuje najslavnije stranice istorije tima sa Koševa. U sezoni 1964/65. momci u bordo majicama su drugi u državnom prvenstvu, iza neprikosnovenog Partizana. Sljedeće godine titulu odnosi novosadska Vojvodina, a Sarajevo je u sredini tabele. A onda dolazi vrhunac karijere Sretena Šiljkuta, sa FK Sarajevom u sezoni 1966/67. osvaja šampionsku titulu. U leđa su im te godine gledali: Dinamo, Partizan, Vojvodina, Crvena Zvezda, Željezničar, Hajduk (baš ovim redom). I sve ovo kad im je nekoliko ključnih igrača dobilo poziv za služenje vojnog roka. U šampionskoj sezoni Sreto je odigrao 25 utakmica i postigao tri gola. Malo je nedostajalo da se ovjenčaju duplom krunom, finale Kupa Maršala Tita Hajduk je u Splitu dobio sa 2:1. 

Bila su to vremena kad je u Kupu šampiona mogao da učestvuje samo državni prvak. I prolaz u prvu fazu takmičenja imali su svi šampioni. Tako se u šesnaestin finala Sarajevo ukrstilo sa prvakom Kipra Olimpijakosom. U Nikoziji je bilo 2:2, a na Koševu 3:1 za Sarajevo. Nažalost, možda i na sreću, u osmini finala „naletjeli“ su na Mančester. To su ona događanja opsana na početku priče. Jeste, kao utjeha ostaje činjenica da su te godine „Bezbijeve bebe“ u finalu dobile Benfiku. 

U bordo majici Šiljkut je odigrao 350 utakmica i postigao 62 gola. Nastupao je i za „B“ reprezentaciju Jugoslavije, doduše samo jednom u Osijeku protiv Mađarske. Poslije misije u Sarajevu Sreto se 1970. vratio u matični FK Unis, u svoju Vogošću. Karijeru je okončao 1973. godine. Znači, za 20 godina aktivnog igranja fudbala Sreten Šiljkut je bio u samo dva kluba i na to je posebno ponosan. 

I poslije okončanja fudbalske karijere nije mogao bez bubamare, bogato iskustvo je prenosio mlađim naraštajima u svom FK Unisu. Počeo je kao trener mlađih selekcija, a u drugoj ligi je vodio i prvi tim. 

Ratna dešavanja iz Vogošće su ga dovela u Beograd. Sa porodicom se 1996. godine preselio u Zemun polje. Ovdje i danas živi i ponekad navrati u naše Udruženje.