АНДРЕА ЈЕФТАНОВИЋ: Потрага за  изгубљеним завичајем

Извор: dnevnik.rs/Борислав Хложан

Прозна списатељица и историчарка литературе Андреа Јефтановић данас је једна од водећих књижевница у Чилеу, чији стваралачки опус обухвата седам књига прозе и есеја, међу којима су најзначајнији романи “Ратна позорница” и “Језичка географија”, две збирке приповедака и монографија посвећена истакнутој драмској ауторки Исидори Агире. Дела су јој награђивана и превођена на португалски, енглески и дански, а недавно је у издању новосадске “Академске књиге” објављено српско издање њеног романа “Ратна позорница” у којем се ауторка бави тешким судбинама европских емиграната у Чилеу, каква је била и судбина њене породице српско-јеврејског порекла, која је након Другог светског рата избегла из некадашње Југославије.      

Животна прича саме ауторке, као и историјат њене породице и сами делују као романескни сиже.

Андреа Јефтановић је праунука истакнутог српског привредника Глигорија Јефтановића (1840 – 1927) из Сарајева, који је крајем деветнаестог и почетком двадесетог века био један од водећих политичких првака српског народа у Босни и Херцеговини. Глигорије Јефтановић се бескомпромисно борио за остваривање права српског народа на том простору у смутним временима након анексије, а био је и велики добротвор, оснивач Српског просвјетног и културног друштва „Просвјета“, помажући изградњу Саборне цркве у Сарајеву и оснивање српске школе, као и рад разних културних и спортских друштава.

На самом почетку Другог светског рата Андреин деда Душан је убијен у Јасеновцу, а његови синови, Андреин отац и његов брат су избегли у Чиле, где су их је дочекао мукотрпни живот невољних емиграната.

Роман Андрее Јефтановић представља снажно и потресно сведочанство о страдалничком животу емиграната у Чилеу, који живе између два света, али које не напушта носталгија и жеља за повратком у завичај. Стицајем околности и захваљујући својој литератури, Андреа Јефтановић је сада остварила снове својих родитеља, успевши да се врати у Сарајево и види изгубљени завичај својих родитеља.

Колико сте од родитеља могли да сазнате о прошлости своје породице и околностима због којих су они емигрирали? 

– Ја сам родитеље испитивала о историјату наше породице, али сам од њих сазнала веома мало. Мислим да они са мном уопште нису хтели да причају о томе због страхота које су доживели. Што се тиче судбине наше породице у Сарајеву, за коју сам од њих чула да је била веома значајна, мислим да нису хтели да ми говоре о томе пошто су осећали срамоту, јер је за њих било поражавајуће сазнање колико су наши преци  великодушно давали том друштву, а да им је после на такав начин враћено, да су морали да оду из своје земље. 

Судећи по Вашем роману, деца емиграната попут Вас живела су са сталним осећањем неприпадања и одбачености. Колико је било тешко живети с таквим теретом?   

– Мислим да су и моји родитељи живели са тим тешким теретом, који се преноси са генерације на генерацију. Разуме се, није било лако одрастати са осећањем да си странкиња и другачија од друге деце, било је много тешких тренутака, али су ме све те тешкоће очврснуле, тако да сам почела да пишем и постала сам књижевница. 

 У којој мери је Ваш роман покушај да након свега Ви нађете своје упориште? 

– Писање је био покушај да дођем до својих корена, да разумем дубоку тишину, која је била део живота тих људи. Сматрам да су сви ти људи делови једне искривљене, недовршене приче, коју онда писац жели да доврши. Ја сам то, чини ми се, успела да остварим преко фиктивних делова приче, јер у роману нема пуно аутобиографских елемената и оно што је фокус у књизи је катарза која долази након причања о болу и о траумама. 

 Који су то конкретно аутобиографски елементи у књизи?

– Најизразитији аутобиографски елемент је портрет мога оца, кога сам доживљавала као врло ћутљивог човека пуног бола, увек у раскораку између Чилеа и домовине, који никада није припадао ни једном ни другом. Кад год су моји родитељи причали о Југославији, то је увек било на српском језику, али ја то нисам могла да разумем. То је и разлог зашто ја не говорим српски, јер родитељи никада нису хтели да ме науче, да не би и мене пустили у ту димензију прошлих страхота. Али на крају крајева, ово је ипак књижевност, позориште, све је то фикција…

 Како сте доживели повратак у изгубљену домовину Ваших родитеља?

– Као што ја нисам знала готово ништа о историјату породице Јефтановић у Сарајеву, тако и људи у Сарајеву нису знали ништа о мојој породици у Чилеу. Стицајем околности веза између нас и људи из Сарајева је ипак успостављена, тако да ми се указала прилика да дођем тамо. Ја сам три пута боравила у Сарајеву и свака посета је била прелепа. Наравно, то је побудило много снажних и разноврсних емоција, јер ја нисам очекивала да ћу икада да се вратим овде, мислећи да је та епизода наше породичне историје заувек завршена. Овај повратак је за мене био неочекиван и доживела сам га као истински дар, то је било просветљујуће искуство, као неки други живот који ми је дат кроз успостављање везе са прошлошћу моје породице.  

 Колико је за Вас било изненађујуће сазнање о томе колико је заправо Ваша породица била значајна за историјат српског народа у Босни?

– То је за мене заиста било огромно изненађење. Ја нисам много веровала својима када су  причали о животу наше породице у Сарајеву, јер сам сматрала да је то преувеличавање,  нека идеализована прича емиграната. Нисам имала доказе и податке о томе, до којих сам касније ипак успела да дођем, користећи интернет. Када сам дошла у Сарајево, схватила сам колико је та наша породична историја светла и значајна – људи на улици су ми прилазили, говорећи да су захвални за оно што је мој прадеда Глигорије Јефтановић чинио за свој народ, великодушно дајући своје богатство за унапређење културе и просвете. Сада и ја осећам потребу да тим људима узвратим захвалност и да колико могу дам допринос развитку просвете и образовања. 

А сад је роман “Ратна позорница” објављен и на српском језику?

– Нисам могла ни да сањам да ће ова моја књига бити објављена и на српском језику. Радосна сам и почаствована због тога. Мислим да је српски превод мог романа сјајан и да преводи те књиге на друге језике не могу да се пореде са овим, највише због тога што га је урадила моја велика пријатељица и колегиница Бојана Ковачевић Петровић, која је изванредан преводилац. Одушевило ме је и то што смо Бојана и ја могле заједно да одемо у Сарајево и та посета је показала да су се моји снови о повратку ипак на крају остварили.