Сви знају за популарног Ћиру – свака вожња посебан доживљај (ВИДЕО)

Извор: РТРС

Путеви, како друмски, тако и ријечни, морски, ваздушни и жељезнички, увијек су представљали везу међу људима, један од начина размјене роба и услуга. Другим ријечима, путеви значе живот, могућности за посао, егзистенцију, останак становништва на просторима кроз које пролазе путеви и пруге.

Једна од познатијих, чувенијих пруга на простору бивше Југославије, јесте ускотрачна пруга од Сарајева до Вишеграда, која је даље преко Ужица водила до Београда. Изграђена за вријеме аустроугарске власти, од Сарајева до Вишеграда 1906. године, а коначно преко Ужица спојена са Београдом 1928. године, укупне дужине 405 километара, представљала је жилу куцавицу источног дијела БиХ и западног дијела Србије, нарочито Подриња.

Једна од најстаријих ускотрачних пруга из доба Аустроугарске повезивала је Сарајево и Београд преко Вишеграда. Ово је и најчувенија пруга бивше Југославије јер сигурно нема становника старије генерације који није чуо за Ћиру – популарни воз ове трасе на којој је радни вијек провео и Неђељко Туба поправљајући парњаче. Са сјетом се присјећа старих времена.

– Био је живот, народ је био весео. Знало се када жељезничари приме плату и то је био празник за град Вишеград. Жељезница је држала Вишеград. Било је доста предузећа и радника, али могу рећи био је бољи живот него данас. Што воз довуче и одвуче, то нико не може. Било је путника, постојала је жељезничка веза за Србију, за Сарајево. Народ се није мучио да се пребаци за Рудо, Рогатицу, Добрун, Фочу – каже Неђељко.

Много је прича везано за тај фамозни воз, вожњу, људе који су се возили њим, од ученика, студената, па до пољопривредника који су чак из Србије доносили своје производе на сарајевске пијаце. Свака вожња Ћиром посебан је доживљај. То зна Саво Тасић који је био један од 360 вишеградских жељезничара.

– Пред празник из Сарајева увијек је био ванредни воз. Крене у три, овдје је у осам и увијек је било једно станично растојање. Никад нико на жељезници није остао да није могао стићи гдје је пошао. Нема те силе, али било је пуно.Стотину пута сам долазио тим возом, стајало се на једној нози, али воз никога није оставио – каже Тасић.

А онда власти одлучише да укину пругу 1978. године. То је, истичу жељезничари, свима тешко пало.

– То је највећа грешка што су усијане главе укинуле ту пругу. Јесте, можда је требало правити централу и остало, али све се могло направити да и данас постоји – истиче Туба.

Митар Тарабић је такође предвидио да ће људи заборавити тај “гвоздени пут”, али да ће “проћи подоста година па ће се људи опет сјетити гвозденог пута, те ће испотекаре обновити овај пут”. 2009. године обновљен је дио ускотрачне пруге од Шарган Витаса до Вишеграда. И као што је предвидио Тарабић “њим до Вишеграда неће путовати путници ради потребе и посла, већ људи од забаве сербез одморишта и уживанције”.