Прича о дјечаку Дарку

Пише: јереј Видак Вујадиновић

Био је мјесец јануар 2022. љета Господњег, посебно сунчан, неубичајено за ово доба године, када сам, као и претходних година походио парохију, дијелећи са људима радосне и тужне тренутке. Вјерни народ, истински је волио такве сусрете, јер је то била прилика да у миру и под окриљем дома, колико вријеме то дозволи, разговарамо о многим духовним темама. Кроз парохију сам научио да је сваки човјек понаособ једна велика тајна и да у свом бићу, водећи непрестану борбу између врлина и мана, посједује боголикост коју од себе не може да одбаци, чак ни онај који је ниподаштава. Најдужи разговори били су управо са оним који су у себи тражили Бога, бивајући растрзани између система у коме су одрасли, новом добу које их збуњује, мноштвом обичаја и правила који су настали у временима у којима су људи такође трагали за истином. Са друге стране, велику духовну радост, пружали су људи који истински воле Господа, без обзира на вријеме у коме су живјели, околности у којима су се налазили или искушења која им је Господ дао из само себи знаних разлога. Велики је благослов разговарати са таквим људима који прихватају овоземаљски живот, пун искушења и стардања, која су већини људи незамислива.

Дарко је био дјечак, прелијепих црта лица и очију из којих је сијала младост, анђеоска љепота и једна велика мудрост коју нисам срео ни код много старијих људи. Те године сам први пут обишао његову породицу јер су се тада и доселили, како би Дарку олакшали живот због искушења које је са собом храбро носио.

Упитао сам га Како си Дарко?

Одлично оче!

Одговорио је помало стидљиво јер се први пут видимо.

Мало сам и ја био збуњен, јер нисам знао како да почнем разговор са дјечаком који непокретан сједи у колицима, да нешто погрешно не бих рекао или шта незгодно учинио. Брзо сам схватио да ту незгоду могу само себи да учиним, јер Дарко није неко ко своје искушење сматра недостатком. Својом енергијом и бистрином, брзо је преузео кормило у новонасталој ситуацији.

Са Дарком је био и његов отац Дејан, који се брижљиво старао о њему. За Дејана можемо рећи слободно, да је један прекаљени ратник у сваком смислу свога бића. Изуетан тренер борилачких вјештина, изузетан човјек и супруг и на крају или на почетку, изузетан отац, који је већину свога живота посветио свом сину, испуњавајући тако све моралне захтјеве који су пред њега стављени. Управо таквом снагом, васпитањем и љубављу, био је саздан и Дарко.

Другари су га вољели неизмјерно, наставници и учитељи су се дивили његовој жељи за науком и непрестаној жеђи за новим сазнањима. Чак постоји и анегдота да је тест урадио потпуно тачно, али је све реченице написао уназад, што је код наставника изазвало одушевљење али и благу љутњу.

Почели смо причати о свему, његовим школским данима, пријатељима и дружењима. Говорио ми је да пријетељи долазе код њега, да се друже и разговарају о свим младалачким жељама које те године носе. Кроз шалу би рекао да на посебан начин укоријева пријатеље када прекомјерно траже неке пролазне ствари, мобилне телефоне, скупу обућу или одјећу, што су они у потпуности разумјевали саживљавајући Дарково искушење. Диван је осјећај када човјек, без обзира на своје физичке могућности посједује осјећај безусловне радости и слободе, коју нико не може да му узме јер је управо Бог тај који га узима за руку и води ка, само Њему познатом циљу. Причали смо о Богу и искушењима која Господ даје само најјачим људима, за која Он зна, по свом свезнању, да само ти људи могу да их издрже. Дарку се то допало, јер истински био борац, и другачије није смјело и није могло бити. Све на овом свијету је сложено, а нарочито искушења кроз која човјек пролази тражећи пут ка Богу и свака стаза којом ходи, најбоље се схвата кроз љубав, која представља моћно оружје у овоземаљским бригама. Заиста, кроз овако чудесне људе, који су стекли хришћанске врлине и служили нам као светионик у нашем пролазном животу, Господ се тајанствено открива, показујући нам праве и истинске вриједности.

Његову мајку, упознао сам послије Дарковог упокојења. Изван сваких могућности, мајка Драгана је понијела превелики крст на својој души. У овим веома чудним и тешким временима, у одсуству љубави, родитељи неријетко не желе уопште да прихвате благослов родитељства. Мајка Драгана, безусловно се предала вољи Божијој, бринући се о свом дарованом анђелу, све до самога краја.

Многа питања на овој, нама дарованој земљи, остају неодговорена у облику у ком би ми жељели да се то учини. Мала, а наизглед велика искушења нагоне нас да проналазимо путеве који воде ка Богу и ка тајнама земаљског или небеског свијета. Следујући Светим Оцима, учимо да се и најдубље тајне могу схватити смирењем, откриваћи их како у оквиру наших моћи, тако и искуством чудесних људи којима се Бог открио. Бог се на чудесан начин јавља онима који вапију за његовом благодаћу, а не узнемирава оне који то не желе. Физичка смрт није крај нашег постојања, већ је почетак новог, вјечног живота који нас ослобађа земаљске патње, болести и страдања. Његово откривење дао нам је управо Господ Исус Христос, оваплоћени Бог.

До поновног сусрета у вјечном Царству Небеском, радуј се мали дјечаче ношен на крилима вјечне љубави Божије.