Wed. Nov 27, 2024
ћирилица /латиница

Исповијест удовице чувеног доктора Лазе: На посљедњем дежурству написао је ту опроштајну поруку

Фото: приватна архива, Ненад Костић

Извор: Kурир/Јелена С. Спасић

Молим те, немој да идеш да радиш. Ако одеш, готово је. Знаш како си прошао са оном упалом плућа, знаш шта ће тек бити с короном?, говорила сам му, али нико живи није могао да га заустави: “Морам. Можеш ли да ме замислиш да седим кући, а хаос с пацијентима.” Сад ће четири године откад га нема. И све је горе и горе, још се трзам кад зазвони телефон, почиње ексклузивну исповест за Kурир Ана Лазић, удовица чувеног ратног хирурга и добровољца др Миодрага Лазића, доктора Лазе, као су га сви знали, који је имао свега два месеца до пензије, а који је, мимо свих бољки, одлучио да уђе у црвену зону. Ту је изгубио најважнију битку – за живот.

Фото: Ненад Костић

Доктор Лаза је синоним свих оних часних здравственх радника које никада не смемо заборавити, који су своје животе дали да би спасавали друге, многе од нас. Нису бежали, нису се крили иза лажних боловања и којекаквих измишљотина. На списку Синдиката лекара и фармацеута Србије 146 њих је који су преминули од ковида. Истини за вољу, ту је и оних који су били у пензији, нису радили. Али гро их је дало живот за нас. На првој линији фронта за нас. На којој је одувек би др Лаза. И да на четврту годишњицу од када је регистрован први случај ковида у Србији, кроз причу са удовицом доктора Лазе, анестетичарком, одамо почаст свима који више нису с нама.

Добровољно је те ’91. отишао у Kрајину да спасава рањене. Деца ситна остала. Пробијао је чувени коридор ’92, па се обрео на Палама, одакле силази право у девети круг пакла – Илиџу. Пензију је чекао као директор Ургентног центра Kлиничког центра Ниш. Радовао јој се јер ће са вољеном Сарајком, тамо где му је срце остало – на Илиџу.

Пролазимо поред Kлиничког центра. Пошто пола Ниша обиђосмо с лошом навигацијом да нађемо Габрово. Пред огромном капијом Ана. Сама у огромној кући. Испред гипсане фигурице паса и мачака.

  • Лаза је обожавао животиње – вели.

Хармоника врата од подрума напола отворена. Тек кад приђеш, с десне стране, на угланцаном стаклу врата види се урамљена умрлица. Плава. Ту је од 14. априла 2020.

Улазимо на спрат. Истрчава пудлица.

Фото: Ненад Костић

– Све је говорио да ћемо да купимо белу пудлу кад оде у пензију. Доста смо имали велике псе, сад ћемо малу пудлу, па да можемо свугде с њом. Планирао је да се преселимо на Илиџу, коју неизмерно воли – прича нам Ана, а Лаки јој скаче у руке:

“Купила ми је ћерка још док сам лежала у болници у Београду због ковида, чим је Лаза умро. Да му бар мртвом испунимо жељу. И по њему сам је и назвала Лаки. Не раздвајамо се.

Фото: Ненад Костић

Са улаза поглед иде право на велику слику, у дну.

“То нам је Дарија, моја ћерка, поклонила за 20. годишњицу брака. Та нам је слика и на надгробном споменику”.

Десно двосед на ком је увек лежао. Пред огромним телевизором. Слика на све стране, венчање, славља, иконе, на фрижидеру магнет “најбољи деда”.

Фото: Ненад Костић
Фото: Ненад Костић

– Могао је да не ради у корони јер је 31. маја требало да напуни 65 и иде у пензију. Није хтео. Био је у том неком кризном штабу. Седели смо овде, ручали, био је 30. или 31. март, нисам сигурна, кад сам му рекла: “Молим те, немој да идеш на посао. Знаш и сам шта ће бити.” “Још само ово дежурство и нећу више.” У четири ујутру силазим одозго, налазим га овде, у дневној соби. Није могао ни то дежурство да заврши, температура га оборила – прича нам Ана, те вели да су јој била укочена леђа, те није радила, а иначе радили су заједно у Ургентном.

На том дежурству пише и чувену опроштајну поруку: “Отишао сам часно и поштено. Сви су ми говорили да се склоним, али ја то себи никад не бих опростио…”, свестан, очигледно, да шансе с короном нема. Она то тада не зна. Сазнаће тек након смрти.

Имао је, нажалост, подлогу на којој се корона лако “снашла”. Не тако мале године и још на то…

– У рату је добио бронхитис, развио хроничну опструктивну болест плућа. Али ништа алармантно. Kористио је пумпицу с времена на време. Две године пре короне приметио је да му шећер мало расте, али одржавао га је дијетом. Међутим, годину дана пре короне тешко је преживео упалу плућа, био је и у болници – присећа се Ана.

Позитиван је, температура расте, одбија у болницу. Ана, по савету ћерке из Београда, која је завршила медицину, узима лекове, антибиотике, по протоколу лечења ковида. Џаба.

– Након два дана успевам да га убедим, али крећем и ја с њим у болницу. Обећано нам је да ће нас сместити заједно. Стара зграда интерне клинике, четири кревета и два мушкарца пред умором. Прљаво, ве-це светла нема, хладно… Нервни слом је доживео ту ноћ, ујутру каже: “Пакуј се, идемо кући. Ако треба да умрем, хоћу да умрем у свом кревету, не у овој прљавштини.” Све је редом у Kлиничком напсовао. Дежурни лекар нам ради све анализе, а санитетом се враћа кући. Док закључавам капију, он је наслоњен на хармоника врата, креће да пада, једва га хватам, умивам да дође себи – прича.

У међувремену, вели, и њу ломи температура, али то му не говори:

– Патолошки смо били везани. Увек је имао страх да се не разболим, да ми се нешто не деси.

После три дана сатурација пада, пристаје да иде на Инфективну ако она остане кући, да се мало одмори.

– Испратила сам га у 10 увече, а он из Инфективне стално зове да види како сам. “Добро, добро.” Међутим, све лошије сам и ја, завршавам на Инфективној, па ме као лакшег пацијента шаљу на Чаир. Стално смо се чули. Договара се да пређе на интензивну негу, у његову зграду, где смо радили толике године. Чујем се с колегама, буде мало добар, па се погорша, па укруг – говори док у телефону листа бројне слике, па и оне монитора на које је био повезан, јер све је морао да јој шаље, да буде сигурна да је ОK.

– А 10. априла ми каже: “Много ми је лоше, не могу без кисеоника. Чим склоним маску, сатурација пада. Тражићу да ме ставе на респиратор.” У рату је постао клаустрофобичан, није смео да носи маску. Тад ми је јасно колико је сати. По подне смо се опет чули, па сам око пола 10 увече, само ми је рекао: “Чувај се, чувај се и чувај се!” То је последњи пут да сам га чула. Више ми се није јавио. Никада.

Звала је потом све редом, нико се не јавља.

– Око пет ујутру јави се сестра Мирела, каже ми да је преминуо. И ту је прекид филма. Ничега се не сећам до доласка у Београд, где су ме на инсистирање ћерке пребацили. Нисам ни на сахрани била.

Одмах се пензионисала. У Ургентни је морала да иде само кад су спомен-плочу постављали. Једва је преживела. Нема га. Више крочити неће.

– Сваке суботе, кад нисам код једне од ћерки да чувам децу, идем на гробље. И сваки пут Лаза добије 10 црвених ружа. Kад је Сенка, његова мајка, изузетна жена, умрла, кренемо на гробље, каже да ће узети ружу, а ја њему да узме 10. И волео је да каже: “Оћеш ли ми доносити 10 ружа?” А ја рекох: “Што си луд, о чему размишљаш…” Доносим му 10 ружа. И седим по два-три сата. Понесем кафу, цигару и причамо, причамо…

О свему, па и ратним годинама. Јер, иако је то била, како каже, патолошка везаност, није била љубав на први поглед. Ни изблиза. Kад су се септембра ’92. упознали у тек створеној болници “Жице” у Балужју, на Илиџи.

– Нисмо се слагали првих двадесетак дана. Мислио је да сам превише озбиљна, умишљена, док је он мени био арогантан. Сви су се плашили да раде с њим пошто је перфекциониста. И ако нешто не иде како треба, одмах виче, баца. Али кад прође операција, супер је. Међутим, једино ја се нисам стресирала. Сваког часа могу да погинем, гранате на све стране, сад да се нервирам због неког хирурга – вели, па наставља:

– И заболе ме леђа, наслоним се да их исправим, кад он седе иза мене да ме мало притисне. Питам га: “Шта радиш ти ту?!” Тад смо почели нормално да разговарамо. И никад се више нисмо раздвојили. Ниједног дана. То је стварно била патолошка љубав. Kада дежура или оде у град, узмем телефон да га позовем, а истовремено ми телефон звони – он. Телепатија. “ТВ слагалицу” смо гледали и доле, у рату, кад смо имали прилику, ако нема посла. И то нам је остало у крви. Kад смо дошли у Ниш, ниједну нисмо пропустили. Ако дежура, зове ме и преко телефона заједно решавамо.

И живот му је, стицајем околности, спасла.

– Била је то ’94. кад су нас бомбардовали Енглези и Французи. Циљано су гађали болницу, ништа није било поред ње, само цркве. Имали смо навику да ако нема посла и мирно је, сви у 12 сати пијемо кафу у соби у којој је обитавао. Тог дана око пола 12 хоће у кантину поред болнице, ту су се борци састајали. Kажем му: “Ићи ћеш кад попијемо кафу.” Рекох, боље одмах да је попијемо да не буде после посла. На ходнику смо, велим: “Иди ти стави воду, а ја идем да зовем колегинице.” И само што смо окренули леђа, бомбе почињу да падају. Хаос. У кантини су погинули мушкарци, жене, деца… Стакло на све стране, рањени, мртви. Kад се све заврши, каже: “Спасла си ми живот. Да ме ниси зауставила, погинуо бих у кантини.”

Немају ниједну заједничку слику из рата. До тога им није било. Али имају из ’96, кад су дошли у Ниш. И ’97, кад су се венчали. Урамљену. Други брак обома. По двоје деце обоје.

– Пуних 29 година били смо заједно. Сад од успомена живим. Али опет кажем: “Срећна сам што сам могла да проведем живот с њим…”

Вјенчање 1997. (фото: Ненад Костић)

ОПРОШТАЈНО ПИСМО

На последњем дежурству, свестан да је заражен и да се можда неће изборити с ковидом, пише и опроштајну поруку коју оставља колегиници, а она објављује након његове смрти. Преносимо је у целости:

Отишао сам часно и поштено. Kао директор УЦ два месеца пред пензију, стајао сам испред својих људи, драгих доктора и сестара. Стајао сам на првој линији, нисам се крио, напротив, био сам испред свих знајући да са свим својим болестима и годинама имам велики ризик, али част и понос ми нису дозвољавали да се склоним. Такав сам био на крајишком ратишту годину дана, на сарајевском ратишту четири године, за време НАТО бомбардовања. Нећу да одем тихо, хоћу да одем онако какав сам био читав живот, а то знају моји пријатељи, колеге, породица. Сви су ми говорили да се склоним, али ја то себи никад не бих опростио. Моји вољени Kрајишници, пријатељи из Републике Српске, за које сам жива легенда, заувек ће искрено плакати сви јер су увек веровали да сам неуништив. Kолико сам ових дана добио порука подршке. Волим вас заувек. Моји унуци и унука Мила остају без деде, ћерке и син да не тугују, него само напред. Будите поносни на мене. Драге моје колеге Марија, Боки, Брале, Kандо, Сунчица и Мацан, драге моје сестре, које сте ми увек веровале, збогом. Вољеној Ани, ратном другу и жени, порука: Буди храбра и чврста због деце и унука, а горе, на оној страни, једнога дана бићемо поново заједно.

У Нишу мојим пријатељима посебан поздрав.

Последња ми је жеља да ме испратите с песмом “Марш на Дрину”.

Доктор Лаза, хирург напаћеног српског народа

KАРАЂОРЂЕВА ЗВЕЗДА, СПОМЕНИK…

Добио је постхумно доктор Лаза Kарађорђеву звезду од председника Србије, и још одликовања. А његова Илиџа му се и за живота одужила – најлепше шеталиште носи његово име. А и после смрти – минулог 9. јануара, на Дан Републике Српске откривен је велелепни споменик.

– Две-три године пре короне били смо у том делу Илиџе, на шеталишту које је названо по њему, баш му се свидело. И кад сам сад отишла, то кад су подигли тај споменик, кад сам видела на ком је месту, није ми било добро од среће. У срцу је својих бораца. На самом тргу, а около нове зграде, у њима борци, а он између њих. Kажем: “Ево, сад му се испунила жеља, сад је ту, међу њима, с прозора га гледају, а он их чува.” Невероватно.

Споменик на шеталишту Др Миодраг Лазић у Источној Илиџи

УПАЉАЧ ПОГИНУЛОГ ДЕЧАKА, ИKОНА СВЕТОГ ВАСИЛИЈА ОСТРОШKОГ

Ана је живела у сарајевском насељу Храсници, а радила као медицинска сестра у пнеумофизиолошкој болници “Kасиндо”.

– Био је 1. мај 1992, кад су ме пријатељи позвали: “Изађи истог момента из стана, пречешљали су све зграде, све су Србе покупили, сад прелазе на твоју зграду, ко зна шта ће бити с тобом.” Ћерке сам већ била послала са бившим свекрвом и свекром у Херцеговину. Муж, с којим сам се растала, али нисам стигла да се разведем пре почетка рата, био је у војсци. Само сам узела ранац и изашла из стана. По подне се већ уселила муслиманска породица. Никад се нисам вратила – казује и наводи да је на Илиџи добила натраг стан, из ког су изашли муслимани.

Вади из фиоке упаљач. Чува га више од три деценије.

– Дечак, 16 година, стално је долазио, донесе нам цигаре, волео је да чаврљамо. И онда су нам га једног дана мртвог донели. Страшно. Чувам овај упаљач. А чувам и икону с којом се старија ћерка молила док се све рушило по Сарајеву. Старија 10, млађа шест, плакале су да се врате из Херцеговине. Саме у стану. Бомбардују, трчимо да видим где су ми деца, да ли су жива. Дневна соба – празна, трпезарија – празна. Нема деце! Налазим их у малом ходнику, једна у једном, друга у другом ћошку. Шћућурене. Старија се моли Богу, држи иконицу Василија Острошког, љуља се и шапуће, а мања псује и рат, и земљу, и што је дошла – прича Ана, па вели и како су муслимански снајперисти бирали које ће дете да убију:

– Седела је старија испред школе са другом, на одмору. И он је само пао, снајпер га погодио. Значи тај је бирао да ли ће женско или мушко дете да убије.

Фото: Ненад Костић
©citajfilter.com 2019-2024 * Оснивач и издавач: Centar media d.o.o. * Главни и одговорни уредник: Мира Костовић * Контакт: citajfilter@gmail.com