„Њујоркер“ о Јокићу: Како је Никола постао најбољи кошаркаш свијета

Извор: РТС/ОКО, пише: Лујза Томас

Објављено у штампаном издању часописа „Њујоркер“ у броју од 12. фебрара са насловом „No Joke“

„Не трчи брзо, нити скаче високо, и чини се да највише воли друштво коња. Али он је креирао нову геометрију игре као нико други“, пише часопис „Њујоркер“ у великом тексту о Николи Јокићу објављеном у новом броју овог часописа.

У јуну, када су откуцавале последње секунде финала НБА лиге и победници, Денвер Нагетси, почели да славе, звезда тима, Никола Јокић, стајао је сâм. Руковао се са члановима пораженог Мајами Хита, привлачећи их уз себе и држећи им главе својим огромним длановима. Аплаудирао је неколико пута, ритмично, са гомилом. Модрице су цветале на његовим бледим рукама; око рамена су му лепршале конфете. Његов импозантни нос, који током утакмица постаје црвенкасто-ружичаст, вратио се у нормалну боју. Неко му је пружио пешкир и он је обрисао зној са лица. Тада му је новинарка ESPN-а Лиза Селтерс пришла због интервјуа после утакмице. Јокић је висок скоро седам стопа (211 cm) и морао је да савије врат да би је чуо.

„Никола…“, почела је она, а он је климнуо главом као да потврђује да то јесте његово име. „Нису одустали“, рекла је, говорећи о Хитсима. „Морао си то да одрадиш.“ Јокић је похвалио своје противнике, а потом признао да је то била ружна утакмица. Иако је постизао кошеве са лакоћом, на свој непоновљив начин са разјапљеним устима, Нагетси су промашивали више шутева него иначе, ослањајући се у игри, нетипично, на одбрану. „Зато је кошарка забаван спорт“, наставио је. „То је жива ствар. Не можете рећи: ‘Ох, баш ово ће се догодити.’“ То је истина – спорт је непредвидив – али у томе је суштина његове осебујне генијалности. Јокић, један од најсмелијих и најоригиналнијих играча које је кошарка икада видела, чини да се ова игра истовремено чини и логичном и изазовном, као жива ствар. На терену он и његови саиграчи постају јединствен организам; а он је његов мозак. „Мислим да има ум свих пет позиција“, рекао је прошлог пролећа помоћни тренер Нагетса Дејвид Аделман.

Традиционално, кошаркашки тим је организован у одвојене делове. Највиши се бори за контролу у близини рекета, чекајући додавања за кошеве из близине. Бекови и крила лете по терену, дриблају, додају, шутирају из даљине. Јокић може све то. Он такође може да узме лопту изван линије за тројку, пође ка кошу и, док очима погрешно усмерава одбрану, пребаци лопту преко терена до играча који се створио у углу. Једном руком може да ухвати дефанзивни скок и, у истом покрету, баци лопту играчу који трчи ка кошу на другом крају терена. Он зна где ће његови саиграчи бити пре него што тамо стигну, и пошаље им лопту да их дочека.

У протекле две деценије, НБА је увела правила која ограничавају одређене одбрамбене тактике; тренери су у међувремену постали паметнији у погледу тога који шутеви доводе до највише поена и како изградити позицију за њих. Игра се брже развијала, а играчи су се раширили да покрију што већи део терена – најважније речи су „темпо“ и „простор“ („pace“ and „space”). Кошаркашки коментатори такође говоре о „читању терена“, што је скраћеница за декодирање променљивих образаца формираних кретањем играча и координисања заједничке акције као одговора на њих.

Јокић је мајстор ове нове геометрије. „Он види акције пре него што се догоде“, рекао је Леброн Џејмс, након што су Нагетси победили Лејкерсе у финалу Западне конференције. (Џејмс је тачно приметио да и он то уме.) Више пута, у важном тренутку, Јокић је на основу распореда играча препознао разрађену акцију коју се други тим спрема да изведе, а затим брзо упутио саиграче како да је разбију. И бескрајно је прилагодљив. У првој утакмици финала, у првом полувремену покушао је тек неколико шутева, али је имао десет асистенција, и Нагетси су стекли седамнаест поена предности. До краја утакмице и лаке победе Денвера постигао је двадесет седам поена. Јокићеви покрети и нису баш течни – његов шут је више у стилу морског лава него Стефа Карија – а ипак игра онако како се вода креће по стенама, проналазећи пут најмањег отпора, чак и када је тај пут другима тешко да уоче.

Дивно је за гледање. Такође је, наизглед, тешко за продају. Откако се Мајкл Џордан по други пут пензионисао крајем деведесетих, неколицина звезда је проглашена за најбољег кошаркаша света. Од свих њих је Јокић свакако најмање познат. Кошарка је спорт, али НБА је бизнис, у орбити других бизниса – отуд данас неки индивидуални играчи себе несвесно називају брендовима. Јокића нема на друштвеним мрежама; он то сматра губљењем времена. Иако је приметно љубазан према својим саиграчима, чини се да више воли друштво коња. („Свиђа ми се њихов мирис“, рекао је једном. „Најбољи је осећај када их нахраниш.“) Када сам послала имејл Јокићевом српском агенту Мишку Ражнатовићу, бившем професионалцу који је помогао да се у НБА доведе велики број играча из источне Европе, и питала га за интервју са његовим клијентом, добила сам као одговор једну реченицу: „Он не разговара са медијима.“ Од Јокића, као и од свих НБА играча, Лига захтева да се после утакмица стави на располагање новинарима, али мимо тога то је тачно. Јокић је недавно дао редак један-на-један интервју – саиграчу, Мајклу Портеру Џуниору, који има свој подкаст. Портер је питао Јокића како се осећа због пажње јавности. „Некако ми је тужно“, рекао је Јокић.

Денвер, где је Јокић провео целу своју НБА каријеру, није Њујорк, Лос Анђелес, чак ни Бостон. У неком од ових градова, окружење мегазвезда би га могло сматрати неким ко нема обзира. Али Јокић, који је као тинејџер неколико година професионално играо у Србији, био је углавном непознат када је стекао право да изађе на НБА драфт; изабран је као четрдесет први пик, у другом кругу. (Нико други изабран ниже од петнаестог пика никада није постао МВП, награда коју је Јокић до сада освојио два пута.)

Имао је недефинисано тело. Чак и након што је као почетник почео да напредује, неки саиграчи нису знали шта да мисле о њему. Џулијус Рендл из Њујорк Никса недавно се присетио када се први пут суочио са Јокићем. „Ја сам био у фазону: брате, зашто овај тип тако разбија?“ Рендл је рекао: „Спор и дебео. Мислио сам у себи: никакав је. А онда је дошао, одиграо – и убацио, отприлике, двадесет пет. Ја сам био у фазону: Човече, како се дођавола ово десило?“ Када су Леброн Џејмс и Јанис Адетокумбо бирали тимове за Ол-стар утакмицу прошле сезоне, у ТВ преносу, Јокић, актуелни МВП, остао је последњи неизабран, уз много скромније талентованог Лаурија Марканена. Онда је пришао Џејмсу и тапнуо га по рамену. Џејмс се насмејао, а затим погрешно изговорио Јокићево име.

На терену после финала, када је Јокић завршио разговор са Селтерсовом, у гужви су га нашла његова два старија брата, Страхиња и Немања, обојица у Јокићевим дресовима репрезентације Србије. Страхиња, који је скоро Николине висине и прекривен тетоважама, зграбио га је око паса и подигао са земље. Јокић се најзад осмехнуо, а онда наслонио образ на братовљеву главу. Пољубио је жену, подигао ћерку, загрлио Немању. Након што је Никола отишао, његова браћа су се задржала, више пута бацајући габаритног главног тренера Нагетса, Мајкла Мелоуна, у ваздух.

Касније, на конференцији за штампу, новинар је Јокића питао како се осећа и да ли се радује паради за шампионе. Јокић је забринуто упитао члана тима када ће бити парада. „У четвртак“, речено му је. „Не“, рекао је. „Морам кући.“ А онда је уздахнуо и протрљао чело прстима, као да ублажава дубок бол. „Успели смо у нашем послу и освојили смо првенство“, рекао је, „то је невероватан осећај.“ Додао је: „Постоји још гомила ствари које волим да радим. Мислим, вероватно, то је нормална ствар. Нико не воли свој посао. Или можда кажу да воле. Лажу.“ И подигао је обрву.

На крају, Јокић је остао до четвртка, отишао је на параду, напио се на ватрогасном возилу и обратио се гомили од више од пола милиона људи који су се окупили у центру Денвера. „Знате да сам вам рекао да не желим да останем на паради“, рекао је. „Али ја јебено желим да останем на паради. Ово је супер.“ 

***

Током лета које је уследило, снимци Јокића који се вратио у Србију спорадично су се појављивали на интернету. Био је на тркалишту за коње у родном Сомбору. Био је у клубу, плесао је као човек који је попио једно или десет пића. Партијао је, без мајице, са тениским шампионом Новаком Ђоковићем. У посету му је дошао његов саиграч Арон Гордон, дугоноги крилни центар из Калифорније, па су отишли ​​да виде Јокићеве вољене коње на тркама. У октобру, када је почео тренинг камп за нову сезону, Јокића су питали да ли му је лето после дугог пута Денвера ка титули било најзабавније од почетка НБА каријере. „Не“, рекао је. „Мислим да је заправо супротно.“ Упитан зашто, одговорио је: „Зато што смо играли два и по додатна месеца.“

Нагетси су нову сезону отворили са четири победе пре него што су изгубили од изненађујуће добрих Тимбервулвса у Минесоти. Једне топле вечери у петак, почетком новембра, вратили су се у Денвер, да се суоче са Далас Мавериксима. „Бол Арена“, у којој играју Нагетси, налази се одмах поред једне од главних градских саобраћајница, недалеко од центра града. Арена се с једне стране наслања на низове ресторана и барова, а с друге се простире широка равница која води до Стеновитих планина. Залазак сунца за планинама био је посебно живописан те ноћи, али његове боје нису биле ништа у поређењу са тереном у арени, који је био офарбан у шљаштеће плаво. Меч против Даласа био је прва Денверова утакмица у НБА турниру, иновацији донетој с намером да подстакне интересовање – и ТВ рејтинге – на почетку лигашког календара. Да би се нагласила изузетност ове утакмице, постављен је посебан под на терену.

Непосредно пре почетка меча, у ритуалу припремања, Јокић је склопио шаке и дувао у њих – музичар је штимовао свој инструмент. Јокић је физички изузетно спреман играч – поставља чврсте блокове и стално се рве са дефанзивцима; после сваке утакмице његови трицепси су прекривени огреботинама – а ипак је најупечатљивији утисак који оставља благост. То није зато што му је тело мекано, већ због начина на који користи руке и своје дугачке, прецизне прсте. Када је писац Томас Белер послао Ражнатовићу, Јокићевом агенту, мејл с питањем о спретним рукама његовог клијента, Ражнатовић је одговорио великим словима: „МНОГО ПУТА САМ ОБЈАШЊАВАО ЉУДИМА ДА ОН У ПРСТИМА КРИЈЕ НАЈВЕЋИ ТАЛЕНАТ КОЈИ САМ ИКАДА ВИДЕО“.

Тај таленат се убрзо показао. Отприлике у трећем минуту утакмице, након што је бек Нагетса Џамал Мареј промашио скок-шут, Јокић је леву руку упетљао око руке одбрамбеног играча – чиме је обојицу као полугом приковао – и из скока десном одбијену лопту убацио у кош, као да ју је само додирнуо врховима прстију. Јокић на утакмицама додирује лопту чешће него било који други актуелни играч, али је ретко задржава: његов број секунди по додиру – једна од безбројних статистика које се воде у све аналитичнијем свету професионалне кошарке – није ни међу првих сто педесет у лиги. У једној спектакуларној, али и сасвим типичној сцени, раније у сезони, предао је лопту Мареју и потрчао ка кошу. Мареј је вратио лопту до Јокића који је, уместо да је ухвати, једноставно проследио до Гордона. Гордон му је вратио, а Јокић лако погодио. Публика је уздахнула, а затим заурлала.

Маверикси су у утакмицу против Нагетса ушли непоражени, уз то имају и свог кандидата за МВП-а, словеначку звезду Луку Дончића. Али убрзо, већ у другој четвртини, Нагетси су водили са шеснаест кошева разлике. Јокић је играо близу коша и погађао баш сваки шут. Када се огласила сирена за крај полувремена, из велике даљине погодио је шут за три поена и испустио редак урлик. Публика је експлодирала. Завршио је утакмицу с једном асистенцијом мање од трипл-дабла, а Нагетси су лако победили.

Након утакмице, Јокић је савесно испуњавао своје обавезе према новинарима, држећи дубоко усађене очи углавном фиксиране на своје руке и мрмљајући све време. Питала сам га о једној лошој страни његовог авантуристичког стила: његове пасове не хватају увек; понекад лопта заврши у поседу другог тима. Против Даласа је имао четири изгубљене лопте, а тим укупно седамнаест. Да ли су Нагетси морали да брину о балансирању између креативности и опреза? Јокић је рекао да би могли да играју паметније и самокритички се осврнуо на своје „пасове иза леђа упућене никоме“. Истина, изблиза чак и његове изгубљене лопте често изгледају сврсисходно. „Ако видим нешто, чак и ако је ризично, покушаћу то“, рекао је једном. „Зато што ће можда та грешка отворити нешто друго – или ће, следећи пут, успети. Само да му дам шансу.“ Другим речима, Јокић негује игру; чини да се на развија. Када је Мелоун, тренер, дошао на ред за микрофон, похвалио је своју звезду. „Он се не бори против игре“, рекао је. 

***

Пре неколико година, Дејан Милојевић, који је тренирао Јокића када је играо за београдски тим Мега Баскет, испричао је за „Спортс Илустрејтед“ коју вежбу је користио када је радио са својим играчима. Центар би ухватио лопту, а затим би је или додао саиграчу или покушао да постигне кош, у зависности од броја прстију – непарног или парног – које би помоћни тренер, који је стајао са стране, показао. Вежба је имала за циљ да убрза играче у доношењу одлука. Јокић је био толико добар да је Милојевић ангажовао два помоћника да стану на супротне стране терена; Јокић је морао да погледа сваког од њих, израчуна укупан број прстију које је пар судија држао, а затим, на основу тога да ли је број непаран или паран, одигра потез. „Јокић је то могао“, рекао је Милојевић.

Кошарка је у Јокићевој домовини била међу најуспешнијим спортовима, још од седамдесетих година прошлог века, када је Србија била у саставу Југославије и када је репрезентација Југославије освојила два светска првенства. Јокић је одрастао у Сомбору, зеленом граду на северозападу Србије, близу граница са Мађарском и Хрватском. („Леп је“, описао је једном Сомбор. „Можете га гугловати.“) Он и његова браћа живели су у двособном стану са родитељима и баком. Играли су баскет на малом обручу окаченом у дворишту. Страхиња и Немања су према млађем брату били колико агресивни толико и заштитнички настројени. Јокић је с нежношћу причао о дану када је Страхиња бацао ножеве око његове главе пошто је на излету одбио да се попење на дрво.

Страхиња је постао професионалац у Србији, а Немањи је понуђена стипендија да игра на Универзитету Детроит. Дарко Миличић, још једна српска звезда, тада је већ био у Детроиту – изабран је од стране Детроит Пистонса на НБА драфту 2003. године као други на листи, одмах после Леброна Џејмса. Немања се доселио код њега. Миличић је жестоко партијао и на крају сагорео. И Немања је уживао у НБА стилу живота, рекао је, али до НБА није стигао. Стигао је до Скрантон/Вилкес-Бере Стимерса и Премијер кошаркашке лиге. Стимерси су одустали након једне сезоне и Немања се вратио у Србију.

Јокић је имао седамнаест година када се 2012. Немања вратио кући. Тада је већ било очигледно да је најмлађи од тројице браће био не само највиши, већ играчки највише надарен. Јокић као дете није гледао много НБА утакмица, јер су се приказивале око три ујутру. Али онда се појавио Јутјуб, и Јокић их је открио. У тексту написаном за „Players’ Tribune“ 2016. године, описао је зашто је гледао некада најбоље играче: „Меџика због његових додавања, Хакима због његовог кретања на посту, а Џордана зато што је Џордан.“ Текст је имао наслов „Како играмо кошарку у Србији“.  Срби, заправо, имају посебан приступ игри. Александар Николић, који је тренирао репрезентацију Југославије педесетих и шездесетих година прошлог века, увео је развојну филозофију: сви играчи, без обзира на висину, треба да науче да играју на свакој позицији. „Када сам почео да играм кошарку, био сам висок и знао сам да ћу играти крило или центра“, рекао ми је члан Куће славних Владе Дивац, који је играо у Лејкерсима и Сакраменто Кингсима. „Али, док сам играо кошарку као омладинац, тренер ме је натерао да играм бека и водим лопту.” Дивац, који је на крају израстао на седам стопа (212 cm), постао је необично вешт додавач. Када је деведесетих играо за Лејкерсе, његове статистике су објављиване у јутарњим вестима у Београду.

Јокић се прикључио једном тиму у Новом Саду, граду јужно од Сомбора. Мишко Ражнатовић, који је у то време поседовао тим Мега Баскет, почео је да запажа Јокићеве статистике у локалним новинама. Ангажовао га је за свој тим, који је делом основан да развија младе играче. Био је запањујуће успешан: у протеклој деценији, тимови који су произвели највише играча за НБА драфтове су Кентаки, Дјук, УЦЛА, Мичиген и – Мега Баскет.

Милојевић, који је био Јокићев први прави професионални тренер, рекао је Ражнатовићу да млади центар још није у физичкој форми за професионалну кошарку – али такође и да ће постати звезда. Подстицао је Јокићеву креативност, која је већ била евидентна. „Бацао је сва та смешна додавања – и то ме је излуђивало“, причао је Милојевић касније. „Али видео сам нешто дивно, па нисам хтео да му се мозак фокусира на грешке. Пуштао сам му ове ствари да би он могао да расте и учи се на њима.”

НБА скаути су убрзо сазнали Јокићево име. Али постојало је оно што је Тим Конели, извршни директор који је драфтовао Јокића, назвао „оптичком предрасудом“. „Неатлетски“ је био фин начин да се то каже. Јокић је волео литарску кока-колу и бурек, српско пециво обично пуњено месом или сиром. Када је 2014. отишао у П3, атлетски центар у Санта Барбари, где се физичке димензије и способности играча перспективних за НБА микроскопском пажњом испитују, забележио је један од најкраћих вертикалних скокова које су тренери икада видели – само седамнаест инча (43,1 цм). Али, посматрајући Јокића, сазнајемо да је уобичајена дефиниција атлетизма сувише уска. Нелагодност коју су неки људи имали у вези са његовим телом заслепила их је за његове друге необичне физичке дарове: изузетно брз рад ногу, преглед као код грабљивице, спретне руке и шаке. Оцењивачи на П3 такође тестирају колико брзо играч може рукама да досегне висину на којој се лопта обично одбија од обруча. У томе, Јокић је био међу десет најбржих играча свих времена. Руководиоци Нагетса били су импресионирани, али нису имали појма шта ће Јокић постати. Искористили су свој први избор на драфту те године да би узели другог балканског високог играча, босанског центра Јусуфа Нуркића, и Јокића узели после њега. Јокић је као играч збуњивао – упркос својој висини, играо је изнад рекета; могао је да контролише темпо игре, али је то често чинио успоравањем. Неко време је Мелоун, који је тек био ангажован за тренера, почињао са Нуркићем као стартером и уводио Јокића са клупе. Онда је покушао да их уигра заједно, што је била катастрофа. У Јокићевој другој сезони, десет дана пре Божића, Мелоун га је поставио као стартног центра и напад Денвера је експлодирао: иако Јокић није увек постизао много кошева, напад Нагетса је био бољи када је он био на терену. Неки навијачи Денвера овај датум у календару називају „Jokmas“ и славе га сваке године. (Нуркић је убрзо трејдован у други тим)

Јокић је добио стан у Денверу, а његова девојка Наталија, која је одрасла близу њега у Сомбору, доселила се. Као и његова браћа. Почеле су ултра-такмичарске утакмице. Нагетси су напредовали, а 2019. су по први пут у тој деценији изборили плеј-оф серију. У следећем колу серије стигли су до одлучујуће седме утакмице, коју су изгубили. Јокић је био звезда и одиграо је невероватних шездесет пет минута, у поразу после четири продужетка у трећој утакмици. Одавно је оставио кока-колу. Али, до краја плеј-офа је био исцеђен. Јокић је тог лета на Светском првенству играо за репрезентацију Србије и био је очигледан његов недостатак кондиције; тим је завршио на разочаравајућем петом месту. Одлучио је да примени много ригорознији програм тренинга, кога се и даље придржава. (Након што је прошлог лета помео Лејкерсе, виђен је како напушта прославу победе да би дизао тегове.)

Један од најпоузданијих начина да кошаркашки тим поентира јесте да се играчи без лопте непрестано крећу, трче напред и назад и постављају блокове. Ово је исцрпљујуће; чак ни најбоље припремљени спортисти на свету неће то стално радити без довољно мотивације. Тиме што Јокић толико додаје, и тако брзо, сав тај напор који његови саиграчи улажу у кретање чини вредним. Ако му додају лопту, знају да ће се она вратити до њих. Ако се крећу, лаки кошеви ће бити њихови.

Што је Јокић више играо са саиграчима, то је боље могао да предвиди где ће и када бити њихове руке. Развио је посебно чудну везу са беком Марејем, брзим играчем са одличним скоком. У сезони 2019-20, коју је прекинула пандемија ковида, плеј-оф је одржан у такозваном балону на Флориди. Тамо су Јокић и Мареј одвели Нагетсе до трећег кола. Бацајући лопту напред-назад, кружећи око одбрамбених играча, играли су неку врсту плеса, стварајући простор за акције и излуђујући противнике који су морали да узимају у обзир небројене могућности шта би се следеће могло догодити. Нагетси су на крају изгубили, од Лејкерса, али бриљантност Мареја и Јокића била је зрак светла у мрачном времену.

Током следеће сезоне, Мареј је покидао предње укрштене лигаменте колена, а Јокић је научио да сâм подноси терет. Почео је да прихвата да му његова вештина као додавача отвора простор и да постигне кош – противници нису желели да га удвајају, знајући да ће он пронаћи слободног човека. Почео је да гомила утакмице са по тридесет поена. Иако Нагетси нису могли далеко да стигну у плеј-офу без Мареја, Јокић је освојио своју прву МВП награду.

Осам дана касније најавио је да неће играти за репрезентацију Србије на квалификационом турниру за Олимпијске игре. Српски таблоид га је на насловној страни назвао „националним издајником“. Дарко Рајаковић, Србин који сада тренира Торонто Репторсе, а Јокићеву каријеру прати још од његових тинејџерских дана, рекао је да је Јокићева одлука разумљива, али да неки Срби нису могли да је прихвате. „Другачије је како ми гледамо играње за национални тим“, рекао је, додајући да „цела земља стаје када репрезентација игра“. Браца Ђорђевић, један од првих специјализованих извештача из Србије о НБА лиги, рекао ми је да Срби имају флуидан однос према Јокићу: понос на његове подвиге током НБА сезоне, а онда језив бес на прелазу из пролеће у лето ако је Јокић, као те године, одлучи да не игра за репрезентацију. „Јокић је једноставан момак“, каже Ђорђевић, „али око њега се дешава много компликованих ствари са којима он не жели да има везе.“

Никола и Наталија венчали су се у јесен 2020. године. У јесен 2021. родила им се ћерка. Јокић је раније у каријери повремено сарађивао на прилозима који су прављени о њему. У ово време, отприлике, с тим је завршио. „Морате да се промените да бисте заштитили себе и своју породицу од спољних фактора који утичу на ваше животе“, рекао је он у ретком интимном интервјуу који је дао својој снаји за њен блог. Пре утакмица почео је да везује бурму за своју патику. Понекад, након сирене, он и његова ћерка показују свако на свој длан, гест који прати песмицу коју воле да певају заједно. Купио је коња, па још једног, па још једног. Освојио је другу МВП награду, а Нагетси су га изненадили уручивши му је у његовој штали у Сомбору. Јокић се до ње докотрљао у коњским запрегама, у црној мајици без рукава и са гломазном кацигом. Тамо је био и оркестар који је засвирао традиционалну српску народну музику. Затечен у тренутку, почео је да плаче.

Једне ноћи у новембру, у Бол Арени, док су Нагетси глатко побеђивали Чикаго Булсе, напустила сам своје место у реду за новинаре и отишла у медија центар, малу просторију пуну дугих столова са електричним утичницама; неколико телевизора је висило на зиду. Хтела сам да позовем Била Волтона, за кога сам знала да ће гледати утакмицу код куће у Калифорнији. На свом врхунцу, Волтон је био најбољи играч НБА лиге. Другу улогу добио је као кошаркашки романтик који коментарише игру на начин на који је Волт Витмен опевао свој пут до Менхетна. Након што сам га позвала телефоном, гледали смо Јокића како шутира преко дефанзивца Булса, са једне ноге, падајући уназад. Волтон је викао: „Цвета као ружа, или пада као водопад!“ Касније га је посебно леп пâс саиграчу на врхунцу акције натерао да поново повиче о Јокићу: „Он је као река Арканзас која се спушта низ клисуру Индепенденс!“

Волтон је вероватно један од ретких играча са којима се Јокић пореди. Али када сам питала Волтона о томе, он је то одбацио. Уместо тога, указао је на брзог и малог бека Стива Неша, који је освојио два МВП-а средином двехиљадитих. Нисам чула тако нешто раније. „Од свих играча које сам икада видео“, рекао је Волтон, „Стив Неш је тај који ме је оставио задивљеног више од било кога другог, јер никада није имао физичку предност.“ Јокић, као и Неш, ствара простор за деловање тако што диктира ритам игре, додао је. „Није важно да ли је тај темпо бржи или спорији, само мора бити другачији. Јер разлика у брзини је та која отвара простор“.

Када се утакмица завршила, кренула сам у свлачионицу Нагетса. Јокића, неухватљивог као и увек, није било. Али било је лако уочити његов ормарић, украшен са две мале слике коња у запрези и црвеном траком коју је његов коњ „Dream Catcher“ (Хватач снова) добио за своју прву тркачку победу. Поред ормарића је стајао Арон Гордон, срећни прималац неких од Јокићевих најспектакуларнијих додавања. Гордон је драфтован исте године кад и Јокић, али са много више позиције – био је четврти пик, којег је узео Орландо Меџик. Био је, и још увек је, снажан атлета, али је у Орланду био нешто као разочарање. Тај тим није имао диригента као што је Јокић; Гордон је морао да ради превише. Јокић „проширује игру“, рекао ми је Гордон, али је такође сужава за своје саиграче, тако што им дозвољава да се усредсреде на оно што најбоље раде. Није само разноврсност Јокићевих вештина оно што то чини могућим, сугерисао ми је Гордон, већ и доследност његовог карактера на паркету и ван њега. „Он је једноставно тако хармоничан,“ рекао је Гордон.

Кошаркаши имају тенденцију да праве схеме своје игре према онима који су играли раније. Најбољи напредују у односу на своје претходнике. Јокић дели квалитете са многим играчима –  рад ногу Хакима Олајџувона, лакоћу с којом је под кошем играо Вилт Чемберлен –  и наставља низ европских високих играча који умеју да асистирају. Али Волтон ме је натерао да се запитам да ли могу да нађем његовог директнијег кошаркашког претка. По одласку из Денвера, назвала сам Ларија Брауна, који је био тренер у двадесет шест НБА сезона. Он је сугерисао да Јокић највише личи на двојицу великана који су дошли непосредно после Волтона: на Ларија Бирда и Меџика Џонсона.

Бирд се често помиње у вези с Јокићем, можда зато што је комбиновао изврсна додавања са прецизном шутем и имао сличан карактеристичан начин шутирања – а можда и зато што је белац. Меџик, пак, био је веће изненађење и, помислила сам, прикладнија аналогија. Извршни директор једног НБА тима ми је рекао да је Меџик референца коју он и његове колеге такође користе када је реч о Јокићу, и то не само зато што су обојица виртуози у асистенцијама. Меџик је био скоро Јокићеве висине, приметио је тај извршни директор, и чини се да је умногоме на исти начин имао преглед целог терена као са висине. Касније ми је Џери Вест, велики бек Лејкерса који је постао генерални менаџер и помогао у изградњи династије Лејкерса на челу са Меџиком, рекао да није мислио на Меџика већ на Карима Абдула-Џабара, јер су „обојица играли са великом финоћом“. Онда сам питала Меџика о томе. „Свиђа ми се“, рекао је. „Мислим да на исти начин доминирамо својим умом, нашим кошаркашким коефицијентом интелигенције“. Кроз смех је додао: „Такође, саиграчи воле да играју са нама. На сваком нивоу, ми смо изврсни.”

Два дана након што је савладао Булсе, Јокић је забележио 108. трипл-дабл у каријери, у победи против Њу Орлеанс Пеликанса, претекавши Леброна Џејмса и Џејсона Кида на четвртом месту на листи свих времена. Следећи на листи, на броју три, је Меџик. После утакмице, Јокић је сâм водио своју конференцију за новинаре. „Могу само да причам, јер знам шта ћете питати“, најавио је и наставио да одговара на неизговорена питања. Јокић је убрзо постао водећи у лиги по поенима, асистенцијама и скоковима. Мареј је пропустио неколико недеља због повреде, тако да је Јокић шутирао више него икада и већину шутева погодио. У једној серији од четири утакмице, промашио је укупно пет шутева; у серији од девет утакмица, више од осамдесет одсто његових шутева је ушло. Нико није имао такву ефикасност у толико покушаја, још од Вилта Чемберлена, пре скоро шездесет година.

Чемберлен је један од само три НБА играча који су освојили титулу МВП-а три сезоне заредом (друга двојица су Бирд и Бил Расел). Када је прошле сезоне изгледало да је Јокић на ивици да им се придружи, међу НБА коментаторима је око тога избила углавном уљудна расправа, повремено пуњена статистикама. Да ли је Јокић заиста био тако сјајан као што све то изгледа? У то време још није био освојио своју прву титулу. Како неко без шампионског прстена може да буде стављен уз бок са највећим играчима свих времена? Да ли се ово дешавало само зато што је белац?

Насупрот Јокића у овим расправама био је навођен још један сјајан центар, Џоел Ембид из Камеруна. Ембид, који игра за Филаделфију, је грациозан и мишићав и изгледа као НБА суперзвезда. Попут Јокића, неке од својих вештина је научио на Јутјубу; причао је да је тражио фразу „белци који гађају тројке“. И он је играч који користи мозак, али не може добро да чита терен као Јокић – нико не може – и доминира игром на начин на који то Јокић чини. Прошле сезоне је победио Јокића у директном судару и на крају је проглашен новим МВП-ом лиге, а онда су Сиксерси изгубили у другој рунди плеј-офа. Све ово је постао додатни материјал за спор који и даље траје и обухвата питања о раси, репутацији и одбрани у НБА. Упитан о овој контроверзи, Јокић је рекао да је Ембид заслужио да победи, а да би свака примедба против тога била „злобна“. 

***

Средином јануара Нагетси су кренули у налет североистоком, почевши од Филаделфије, где се Јокић први пут ове сезоне суочио са Ембидом. Чинило се да се Ембид, који постиже кошеве историјском брзином, уживео у дуел, па је у једном тренутку скочио са клупе да уђе у игру када је угледао Јокића како се спрема да се врати на терен, као да иду руку под руку. Било је тесно и забавно надметање: Јокић је имао деветнаест скокова и постигао двадесет пет поена, али је Ембид убацио четрдесет један, и Сиксерси су се на крају провукли. Ипак, Ембид је после утакмице признао да је Јокић задржао титулу најбољег играча света. „Он је МВП финала“, рекао је Ембид, „све док неко други то не постане.“ Неколико сати касније, Јокић је примећен како са саиграчима пије пиво и једе пилећа крилца у локалном бару.

Следећег дана Стив Кер, тренер Голден Стејт Вориорса, позвао је Мелоуна да му саопшти да је Дејан Милојевић, Јокићев тренер у Меги, преминуо од срчаног удара, у четрдесет шестој години. Милојевић, звани Деки, био је помоћни тренер Вориорса. „Савршен човек“, описао га је Јокић 2022. године. „Кад порастем“, додао је, „волео бих да будем као Деки.“

Вориорси су одложили своје следеће две утакмице. Нагетси су отишли ​​у Бостон да играју против Селтикса, који су били непоражени код куће, пошто су победили у двадесет узастопних мечева. Те вечери, испред Гардена хладан ветар је шибао низ улицу Козвеј.

Око деведесет минута пре почетка утакмице Јокић је изашао из тунела који води до терена и пронашао столицу. Дуго је седео сâм. Затим је ушетао на терен, испробао неколико хорог шутева и ушао у своју рутину. Када је утакмица почела, саплео се у првом поседу Нагетса и изгубио лопту. У другом је промашио шут близу коша. У трећем је бацио пâс ван терена. Затим је почео да контролише темпо. Погодио је седам од следећих осам шутева и преузео своју уобичајену улогу центра гравитације у игри. Играо је скоро четрдесет минута, а Нагетси су победили са два коша разлике. Јокић је потом одбио да говори.