“Инфо центар” Соколац: Ексклузивни разговор са Оливером Јовановић, главним и одговорним уредником Православља
Извор: Инфо центар Соколац/Бојана Марковић
Крајем децембра истекле године обрадовала нас је вијест да је на приједлог Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, за новог главног и одговорног уредника Православља, новина Српске Патријаршије, Свети Архијерејски Синод именовао досадашњег ко-уредника, госпођу Оливеру Јовановић. Госпођа Оливера је Сокочанка која потиче из познате свештеничке породице Љубинац, а ово је био повод да ексклузивно за „Инфо центар“ Соколац са њом разговарамо о многим темама, о којима говори разборито, дубокоумно и са компетенцијама које су за свако поштовање.
Вођена мишљу, да све што је у нас саткано, свој коријен налази у дјетињству, питаћу Вас како описујете тај период живота? Шта Вас највише сјећа на Романију и Соколац? Ваш отац, покојни прота Милорад, као вјероучитељ, био је отац вјерној Христовој дјеци. Како је Вас васпитавао и шта је најупечатљиви дар који Вам је оставио?
– Хвала вам на пажњи коју сте ми указали, а пажња сваком човјеку значи много. Ми смо се, због очеве парохијске службе, доселили на Соколац 1976. године из Вишеграда гдје смо брат и ја рођени. Прве успомене на Соколац су људи, наше комшије који су нас дочекали с осмјехом и пажњом. Дјевојчица која ми је пришла да се упознамо је била Весна Пилиндавић с којом ме данас вежу кумство и цјеложивотно пријатељство. Занимљиво је да смо се доселили о Покрову пресвете Богородице. О Покрову је, на сабору код соколачке цркве на Градцу, наш дјед Гојко из Рогатице, двадесетих година прошлога вијека, вјерио нашу бабу Јованку. О Покрову се и мој отац опростио од активног парохијског живота у Сокоцу.
Дјетињство памтим по игри у порти цркве, на Хумкама, Талинама… Градац нам је ипак био омиљено мјесто. Памтим зиме које су биле чаробне… санкање и скијање. Брат је савршено скијао, а ја сам неколико пута оштетила скије па сам се више држала санки. Сјећам се снијежних сметова и куване ракије којом су отац и мајка частили комшије у хладним данима што је увијек изазивало добро расположење и смијех њих одраслих, чему смо се ми дјеца чудили док је отац давао инструкције како се пије кувана ракија. Сјећам се ношње наших романијских домаћина и домаћица, када би о сабору дошли цркви па се размилили по порти нудећи гурабије. Наша кућа је била отворена за све, а родитељи су свакога дочекивали с осмјехом и пажњом, баш онако како смо и ми дочекани те давне 1976. године. Отац Милорад и мајка Мирјана су увијек имали разумијевање према људима и то је највредније што смо понијели из наше куће, обзир према људима.
Мој покојни отац је знао сваку кућу у својој парохији али и сваку бол. Парохијани су долазили код њега по савјет и утјеху и он је често обилазио своје парохијане. Данас, када отац почива на соколачком Градцу, гдје су се вјерили његови родитељи, остајући и у смрти вјенчан са својом парохијом, значи ми пуно што на помен његовог имена људи неријетко и заплачу причајући како им је помогао, не само ријечима него и дјелима. Данас је легендаран снимак из фебруара 1996. године, из времена Сарајевског егзодуса, када отац на минус двадесет по ноћи, поново сахрањује ексхумиране са своје дједовине. Отац није само сахрањивао, него је раме уз раме са народом и копао гробове на Малом Зејтинлику, данашњем Новом Зејтинлику. О томе како свештеник и његов син копају гробове на минус двадесет степени романијске зиме, својевремено је писала београдска Дуга.
Какве успомене носите из основне школе коју сте похађали у Сокоцу? Како је даље текао ток Вашег образовања и сазријевања?
– Мој учитељ је био чувени Милан Башић. Први часови су били у малој школи како смо је звали. Разредни старјешина је био Недељко Срдић. Сви наши учитељи и наставници су на првом мјесту били добри људи, људи са ставом. Много су пажње посвећивали не само едукацији него педагодији одгоја што је кључно за развој личности. Била сам у Лиги младих лингвиста код наставнице Душке Арсенијевић. Имали смо, поред сјајних наставника и дивну педагогицу Момирку Боровчанин, а ја сам највише вољела енглески језик што је препознала наставница Драгица, с којом сам се дружила и послије основне школе када сам уписала Прву гимназију у Сарајеву која је важила за добру школу страних језика.
Одлазак из Сокоца ми је тешко пао, јер су сви моји другари уписали средњу школу у Сокоцу и остали заједно. Послије Прве гимназије уписала сам Правни факултет у Сарајеву. Из предиспита из Римског права сам добила десетку и била срећна јер ми је то био знак да сам добро изабрала факултет, али је тог прољећа почео рат и права су ми, у тренутку рушења државе, изгледала далеко па сам се одлучила за Богословски институт и била у првој генерацији жена на истом.
Сарајево сам напустила с ратом. Била сам тамо када је убијен Никола Гардовић и зато ме боли када данас чујем да су Срби све знали и спремали се. Очева мајка је такође била у Сарајеву када је почео рат. У Сарајеву су били остали многи чланови наше породице о којима дуго нисмо знали ништа.
Како сам пронашла, Ваш први текст објављен је у Православљу 1996. године. Опишите ми пут који сте прешли од тад, па до данашњег именовања на мјесто главног и одговорног уредника?
– Мој први текст је објављен у Православљу препоруком Митрополита црногорско-приморског Амфилохија код којег сам положила Катихетику. Од тада до мога постављења на мјесто главног и одговорног уредника Православља прошло је скоро три деценије у којима сам стицала искуство на многим дужностима које ми је повјерила наша Црква – како на овим просторима тако и широм свијета, што је опредијелило Његову Светост Патријарха српског г. Порфирија да ме предложи што је Свети Архијерски Синод наше Цркве и прихватио. Мени је указана велика част и радост, јер сам прва жена на том мјесту и трудићу се да оправдам указано повјерење.
Новине Српске Патријаршије Православље имају посебно мјесто у животу моје породице. Православље је често било једина адреса гдје се могао упутити вапај широј јавности о свему што је тиштило црквене људе. Мој отац је у Православљу писао када су власти, поводом изградње цркве у Соколовићима, почетком осамдесетих година прошлог вијека, приводили на саслушање одборнике који су сакупљали прилог за градњу. Након такве објаве, која је наравно била упраћена, отац је био привођен и саслушаван.
Мала дигресија- једне године је отац стао на капију соколачке цркве када је био сабор и рекао полицији да ће народ играти коло колико хоће да игра. Сутрадан је приведен! Нису то била лака времена, мада се данас многи осмјеле да паушално износе суд, али ми смо свједоци и знамо како је било. Иза оца су остали рукописи које је оставио у аманет унуцима да их сложе и објаве. Он је волио Романију, истраживао громиле и стећке и први претпоставио, што ће се касније потврдити археолошким ископавањима, да је на Гласинцу била средњовјековна црква. Негдје сам прочитала истраживање да су од Другог свјетског рата па до осамдесетих година прошлог вијека у БиХ од темеља направљене само двије православне цркве. Једна од те двије је црква у Соколовићима коју је са својим Соколовићанима изградио мој отац, о чему је тада писало Православље. Тада се те 1984. године на освећењу цркве Светог Ђорђа у Соколовићима, окупило преко десет хиљада људи! Неко каже и петнаест хиљада. Ја се сјећам да је било величанствено и да су сви били поносни и срећни што су дочекали тај дан и да је вриједило проћи сва понижења и доћи до циља! А кад сам већ споменула сабор и коло морам да кажем да сам обожавала играти у колу, посебно с родитељима код наше цркве – Романијске Лазарице.
Били сте ангажовани на истраживању чувених српских породица које су оставиле историјски печат у Сарајеву, као и у процесима пописа и повратка имовине Српске Православне Цркве. До каквих сазнања сте дошли? Гдје се данас налази питање повратка црквене имовине?
– Када су у питању чувене српске породице у Сарајеву то је био ентузијазам мога супруга Вање и мене. Имали смо срећу да упознамо и проведемо једно вријеме са Милојком Цековић, последњим потомком чувених Цековића, великих добротвора наше Цркве. Кроз њу смо се заљубили у историју Срба Сарајлија и заронили у нестваран свијет наше културе. Супруг је учествовао у преговорима за враћање Цркви заоставштине породице Хаџи –Дамјановића и откривању имовине, не само Српске Православне Цркве, него Срба уопште. Пронашли смо потомке чувених Јефтановића у Чилеу. Прије двије године смо упознали Андреу Јефтановић, са чијим смо оцем Предрагом водили преписку прије петнаест година. Однијела сам у Јерусалим дарове наших сарајевских парохијана давне 1999. године и сазнала у Јерусалимској Патријаршији да су Срби Сарајлије, кроз историју српског народа, били најбројнији ходочасници Светом граду.
Још за живота митрополита Николаја покушали смо да вратимо натпис на кућу Деспића, који су граду Сарајеву завјештали своју имовину, али нажалост безуспјешно. Ту је, аманетом Деспића, писало: Стара српска трговачка кућа. Добро се сјећам тог натписа прије рата. Како рече један пријатељ, Сарајево је некада имало српски Вол Стрит! Српска имовина уопште у Сарајеву је огромна и наравно скоро ништа од тога није враћено! Нема ни Закона о денационализацији, а у доброј вољи је било спорадичних покушаја који су се завршили тужбама према Цркви, што је очигледан примјер политике, а не права.
Од зграде Богословије, коју је у Сарајеву завршио патријарх Павле, враћено је само нешто простора у приземљу зграде, иако је Богословија pro bono, да би се исправила неправда према Српској Православној Цркви, враћена пред почетак посљедњег рата, али се ни до дан данас није ушло у посјед. Прича о српској имовини генерално је тешка и тужна прича која, кад бих је причала, не би стала ни у десет интервјуа, али се надам да ће стати у књигу.
На позив Митрополита дабробосанског Николаја, 1998. године из Београда се враћате у Сарајево. Шта је обиљежило тај период?
– Послије завршетка Богословског института почела сам да радим у банци у Београду. Још 1996. године митрополит дабробосански Николај је предложио да се вратим, јер сам често за Митрополита али и друге структуре у рату – болницу на примјер, преводила са енглеског језика, када је била у питању хуманитарна помоћ. То је, уз теолошко знање, митрополит Николај препознао, као добру основу да радим за Цркву у Сарајеву. Послушала сам Митрополита и почетком 1998. године сам се вратила. Период повратка, па све до поновног пресељења у Београд, био је огромно искуство али и ангажман, како мене, тако и мога супруга пароха сарајевског о. Вање.
Много смо сазнали и каним написати, како већ наговијестих, Боже здравља, књигу о животу у поратном Сарајеву. Од када смо напустили Сарајево, по реакцијама људи свих нација и вјера, а који нам се свакодневно обраћају, стичем утисак да смо били на правом мјесту у право вријеме, што свједочи да је митрополит Николај имао добру визију када нас је позвао у Сарајево.
Радили сте у Међурелигијском вијећу Босне и Херцеговине са сједиштем у Сарајеву. Каква искуства носите?
– Међурелигијско вијеће јесте нешто у шта смо се мој супруг и ја уткали искрено и честито као и у све што смо радили. Први импулс да радимо добро смо, поред нашег Митрополита Николаја, добили од Епископа бачког г. Иринеја, иначе нашег професора, када нам је рекао да смо добар примјер како треба представљати нашу Цркву. То нам је био велики подстрек за даље, јер је владика Иринеј још од студија нама велики ауторитет.
Осјетљиво је радити на пољу међурелигијског дијалога. То је посао у којем се мора имати обзира, али и знања о другоме. Мислим да смо се ми из Српске Православне Цркве све вријеме трудили да имамо обзира и да учимо и научимо о другима.
Међурелигијско вијеће сам напустила из више разлога, о чему ћу писати, јер мислим да је важно.
У посједу сте лиценце за извођење планетарно познате позоришне представе Седам – против насиља над женама, извођене у многим градовима широм Босне и Херцеговине. Са каквим сте се причама сусрели и колико је данас важно говорити о овој теми? Колико је положај жене угрожен, без обзира на религијску и вјерску припадност? Како превенирати ову појаву?
– Представа Седам је један у низу пројеката који сам радила у Међурелигијском вијећу. Добила сам лиценцу захваљујући концепту који сам осмислила: да се цркве и вјерске заједнице институционално укључе у превенцију насиља над женама. Представа садржи седам истинитих прича из цијелог свијета и све приче су подстицајне јер, без обзира на насиље које су преживјеле, ових седам жена су из насиља изашле као побједнице. Представа је извођена широм свијета, али је овај концепт на којем сам радила, похвалила продукција Хеда из Шведске, власник лиценце, као и саму сцену коју је осмислио о. Вања. Данас смо нажалост свједоци насиља генерално, а посебно над женама у цијелом региону. Цркве и вјерске заједнице не смију бити нијеме на то о чему је јасно говорио наш патријарх Порфирије, управо о томе да не смијемо бити само свједоци него и дјеловати против насиља над женама.
Радили сте на различитим пословима и позицијама. Шта Ви сматрате да је најзначајније, што би наши читаоци требали да знају?
– Нису важне позиције него однос који градите с људима. Бити човјек, имати обзира према другима и имати став је важно. За сваку препоруку је да се прочита Тестамент хаџи Макса Деспића, Србина Сарајлије. Ту се види шта на заласку живота каже остварени човјек – шта је кроз живот важно. Када се осврнем, памтим само људе и из тог аспекта сматрам се богатом женом, јер свуда имам пријатеље, не номинално, него суштински, доказано – кроз тежак период, када се супруг био разболио били су ту. Данас се заједно с њима, који су били уз нас, веселимо његовом опоравку.
Мајка сте тројице дјечака- Василија, Матије и Зорана. Не сумњам да у духу православља и здравих увјерења одгајате своју дјецу. Какви су данас изазови родитељства и на чему инсистирате да је неизоставно у њихом одгоју?
– Дјечаци су сада већ одрасли. Најмлађи је у гимназији, а двојица студирају. Рођени су у Источном Сарајеву, а одрастали на Башчаршији, Романији, у Бања Луци… Свиђа ми се што воле људе и што имају осмијех, јер некако нам тога највише фали. Трудили смо се да их васпитамо онако како су нас васпитавали родитељи, да имају обзира према људима. Изазова и искушења има много, али све је то живот. Нисмо их никад ружили због слабе оцјене, јер нам се чинило да је то небитно у односу на живот. Али по рецепту мога оца, не бих да их хвалим. То треба други људи да примијете ако је за хвалу.
Шта су Ваши циљеви и стремљења када је ријеч о плановима и путевима на мјесту новог уредника Православља, новина Српске Патријаршије?
– Трудићу се да оправдам повјерење и одржим квалитет новина које су важне у животу наше Цркве и то је једини план.
Порука нашим читаоцима…
– Да живимо у миру са собом и људима око нас, да ширимо радост, да разумијемо друге и да се трудимо да други разумију нас.
