Годишњица ослобођења Отеса-сјећање на Зорана Боровину
Извoр: ФИЛТЕР
У јутро 5. децембра 1992. године завршене су борбе за ослобођење Отеса и ово сарајевско насеље у потпуности прелази под конролу Војске Републике Српске. У част пуковника Зорана Боровине Отес је исти дан преименован у Зораново и тај назив је носио до егзодуса 1996. године.
Дан уочи ослобођења Отеса погинуо је пуковник Војске Републике Српске Зоран Боровина. Рођен је 1952. у Малом Пољу код Хан Пијеска. Основну школу и гимназију је завршио у Хан Пијеску након чега уписује Војну академију (Југословенска народна армија) у Београду. Посљедњу годину студија је завршио у Војној академији у Рајловцу. Генерал Ратко Младић га 1992. поставља за команданта Илиџанске бригаде са чином пуковника Војске Републике Српске. На положајима се изузетно истакао храброшћу и одлучношћу. Уживао је велико поштовање међу својим подређеним борцима.
Због свакодневног гранатирања цивилних положаја у Српском Сарајеву од стране такозване АрБиХ, војна команда Српског Сарајева је донијела одлуку о ослобађању Отеса који је представљао важан стратешки положај и са ког је такозвана АрБиХ испаљивала највећи број граната. Операција ослобађања Отеса којом је командовао Зоран Боровина је почела у зору 1. децембра 1992. Он је заједно са својим борцима даноноћно боравио на првим линијама. Борбе су биле врло напорне јер је терен градска урбана средина у којој се сваки објекат тешко заузима.
Четврти дан операције у предвечерје 4. децембра 1992. командант Боровина је са неколико добровољаца извршио диверзантски упад на непријатељске положаје. Током акције међу његове борце је бачена ручна бомба коју је пуковник Боровина покушао да врати. Ручна бомба је експлодирала у његовој десној шаци. Тијело команданта Боровине су његови саборци пренијели у ратну болницу Жица у Блажују, гдје је хирург Миодраг Лазић констатовао његову смрт око 21 час 4. децембра 1992. године.
Миодраг Лазић о погибији Зорана Боровине забиљежио је сљедеће: ”Око дванаест почињу да падају тешке гранате на педесет до сто метара око нас. Нема страха. Оперишемо и шутимо. У 16 сати видим ужарене кугле наше артиљерије које лете ка Игману…Сад је око 21 час. Баш у ово вријеме донешен је леш команданта Зорана Боровине. Погинуо је предводећи своје борце у јуришу. Нема десну шаку. Повреде главе, груди, лица. Међу његове борце пала је ручна бомба. Храбри командант Илиџанске бригаде покушао је да је врати непријатељу. Експлодирала је у његовој десној шаци. Заштитио је војнике својим тијелом. Био је прави командант. На лијевом џепу своје војничке блузе носио је беџ са ликом Његоша. У десном је имао бомбоне. Исте оне које је дијелио дјеци прије пет-шест дана, када је долазио у посјету болници.”
Одликован је постхумно на Видовдан 1993 године Орденом Карађорђеве звијезде 1. реда. Сахрањен је уз све војне почасти у Београду на гробљу Орловача, на захтијев породице.
Након погибије Зорана Боровине настало је неколико пјесама о његовој погибији. Борци Илиџанске бригаде су саставили пјесму о погибији команданта Зорана Боровине коју су назвали „Пјесма о Зорану Боровини“.
Српски књижевник Тодор Каришик је у свом дјелу Пут до Сунца, у стиху описао читаву битку коју је предводио командант Зоран Боривина. У посвети је написао: „Ову пјесму посвјећујем српским браниоцима Илиџе и легендарном команданту Зорану Боровини који је са хиљадама српских синова стао на браник Отаџбине и остао да је вјечно чува“.
Власти Српског Сарајева су 1992. једну од улица на Добрињи 1 прогласиле Улицом Зорана Боровине. Након што је тај дио града припао ФБиХ власти тог БХ ентитета су улици одмах промијениле назив. Данас једна од улица Источне Илиџе у насељу Павловац носи Зораново име.
