Košarkaška reprezentacija Jugoslavije je prvi put postala svjetski prvak na mundijalu u Čileu 1966. godine: Zaboravljeno zlato

Izvor: RTS/Rade Maroević

Košarkaška reprezentacija Jugoslavije zvanično je prvi put postala svetski šampion u Ljubljani 1970. godine. Ali je i pre toga nosila titulu svetskog prvaka, istina nezvaničnog. Na košarkaškom mundijalu u Čileu 1966, koji FIBA nije priznala, Jugoslavija je osvojila svoju prvu zlatnu medalju, ispred reprezentacija Sjedinjenih Američkih Država i Sovjetskog Saveza.

“Žao mi je, ali u svojoj bazi podataka nisam uspeo da pronađem bilo kakve specifične informacije o međunarodnom košarkaškom turniru održanom 1966. godine u Čileu. Moguće je da događaj koji pominjete nije valjano dokumentovan niti prepoznat u istorijskim arhivama“. Ovako mi je uljudno odgovorio CHAT GPT kada sam ga zamolio da mi prikupi informacije o prvenstvu sveta na kojem je Jugoslavija po prvi put postala svetski šampion.

Nemoguće, pomislim. Zarijem ruke u tatinu kutiju sa medaljama i nađem je. Sa jedne strane zlatne medalje, oko mape sveta na kojoj su u belo ofarbani kontinenti uronjeni u tirkizno more, piše: „Federacion de Basketball de Chile”. Na drugoj, boje starog zlata, stoji: „Campeonato Mundial Extraordinario Basketball Masculino 1966“.

Desilo se.

Naime, zvanično svetsko prvenstvo u košarci trebalo je da se održi 1966. u Urugvaju. Međutim, zbog finansijskih nedaća u zemlji, Urugvaj je otkazao košarkaški mundijal, odloživši ga za narednu godinu. Tada se Čile, u želji da svetu pokaže uspeh svojih reformi, prijavio da organizuje prvenstvo sveta. Na turnir je pozvano dvanaest najboljih svetskih selekcija uveliko spremnih za već otkazano takmičenje.

Ali pošto za ovaj turnir nisu igrane kvalifikacije već su reprezentacije dobijale pozivnice direktno od organizatora, to je bio razlog zbog kojeg FIBA nikada nije ovo svetsko prvenstvo priznala kao zvanično. Zato skoro 60 godina kasnije ni Gugl ni CHAT GPT o njemu ne znaju ama baš ništa. 

Sokolski dom i čileanska Jugoslavija

U vreme kada je Gabrijel Garsija Markes završava pisanje romana Sto godina samoće, u Čile su se sjatili najbolji svetski košarkaši van NBA lige. Sve troškove platila je čileanska vlada. Pripreme za prvenstvo su počele godinu dana ranije, kada su izabrani gradovi domaćini: Antofagasta, Kuriko, Valdivija, Punta Arenas i prestonica Santjago. 

Selektor jugoslovenske reprezentacije bio je debitant Ranko Žeravica, koji je posle Evropskog prvenstva održanog godinu dana ranije nasledio selektorsko mesto od profesora Aleksandra Nikolića.

Put Južne Amerike Ranko je poveo Radivoja Koraća (OKK Beograd), Boruta Basina (Olimpija), Petra Skansija (Split), Ivu Daneua (Olimpija), Vladimira Cvetkovića (Crvena zvezda), Dragoslava Ražnatovića (Radnički), Emila Logara (Olimpija), Dragutina Miška Čermaka (Radnički), Trajka Rajkovića (OKK Beograd), Dragana Kovačića (Lokomotiva Zagreb), Ratu Tvrdića (Split) i mog oca, Zorana Maroevića (OKK Beograd).

Pripreme za ovo takmičenje koštale su 25.000 dolara, rekao mi je jednom prilikom Ranko Žeravica, koji je sve detalje o akcijama, klupskim i reprezentativnim, uredno zapisivao. Za taj novac, te 1966. godine, moglo se kupiti osam automobila „ford mustang“. Ostalo je zabeleženo i da je stanove imalo svega šest od 12 reprezentativaca, dok su samo petorica imala automobile.

Put u Čile bio je prilično komplikovan, presedalo se nekoliko puta pre nego što je „super konstalejšn“ konačno sleteo u Antofagastu – pacifičko letovalište koje je Čile stotinjak godina ranije oteo susednoj Boliviji. Tu je Jugoslavija je odigrala prvo kolo takmičenja, u grupi sa Panamom, Brazilom i Paragvajem.

Utakmice prvog kruga igrane su u Sokolskoj hali u Antofagasti. Hala doma „Jugoslovenskog športskog kluba Sokol“, koji su 1921. godine osnovali iseljenici iz Dalmacije, bila je, tvrde hroničari, izgrađena od cementa dopremljenog iz cementare u Solinu kao poklon Josipa Broza Tita.

Sedamdesetak kilometara od Antofagaste, u pustinji Atakama nalazi se mesto nazvano „Oficina Jugoslavija“, ili „Kancelarija Jugoslavija“, koju su osnovali a zatim napustili emigranti koji su ovde kopali kalijum-nitrat, čileansku šalitru, svojevremeno glavnu sirovinu za proizvodnju đubriva. Jedan od tajkuna na tržištu čileanske salitre bio je i Paskal Baburica Šoletić sa ostrva Koločep kod Dubrovnika, koji je sredinom dvadesetih godina prošlog veka kontrolisao trećinu tržišta ovom sirovinom, pre nego što je deonice prodao braći Gugenhajm.

Reprezentacija Jugoslavije je imala ozbiljnu navijačku podršku. 

Prvo kolo

U prvoj utakmici prvenstva Jugoslavija je prosto pregazila Panamu, 84:59, uz 28 poena Radivoja Koraća. Ali u narednom meču stvari su se zakomplikovale, jer je sjajna ekipa Brazila imala osam poena prednosti na tri minuta do kraja. Ipak, poenima Kovačića u poslednjem napadu, Jugoslavija je uspela da se dokopa pobede. Utakmica je završena rezultatom 65:64. U poslednjem meču odigranom u Antofagasti, Jugoslavija je prilično lako savladala Paragvaj.

Po dve najbolje plasirane ekipe iz prvog dela takmičenja – Jugoslavija, Brazil, Španija, Bugarska, Sjedinjene Američke Države i Sovjetski Savez – pridružili su se domaćinu na završnom turniru, odigranom na Nacionalnom stadionu u Santjagu. 

Jugoslavija je najpre igrala protiv Sovjeta, predvođenih večitim rivalom, „pukovnikom“ Aleksandrom Gomeljskim. Poraženi smo u dramatičnoj završnici završnici, pošto je „Zbornaja komanda“ na kraju meča napravila seriju 7:3. Konačan rezultat bio je 53:49, uz 18 poena Koraća i 12 Daneua.

Ova dva igrača dominirala su zatim u pobedama protiv Bugarske i Brazila, koji je savladan u rovovskoj borbi protiv giganta Elima Asada Rašeda. Brazilski hroničari pišu da je bio visok 223 centimetra, ali su igrači koji su ga na ovoj utakmici čuvali, Rajković, Kovačić i Maroević, godinama kasnije tvrdili da je bio mnogo viši i bio težak bar pola tone.

Čekao nas je ključni meč, protiv Amerikanaca, koji će, ispostaviće se, otvoriti vrata Jugoslaviji ka prvoj tituli svetskog šampiona.

Pad Amerike 

Tog 27. aprila 1966. u Santjago de Čileu Amere su razbili legenda beogradskog Radničkog Dragoslav Ražnatović sa 18 poena i kapiten reprezentacije i OKK Beograda Radivoj Korać, koji je ubacio tri poena manje. „Veliki Vladimir“, kako su zvali Cveleta, zabio je 12 poena.

„Jugoslavija iznenadila SAD na Svetskom prvenstvu 69:59“, objavio je dan kasnije Njujork tajms.

Kada sam oca, centra tog tima Zorana Maroevića, kao klinac ispitivao koji mu je najdraži rođendanski poklon, uvek sam dobijao isti odgovor: pobeda nad Amerima u Čileu 27. aprila 1966. godine i jedan crtež moje sestre Ivane.

Nedugo potom, Brazil je pobedio Sovjetski Savez, pa su tri reprezentacije sa po jednim porazom ušle u poslednje kolo turnira – SAD, SSSR i Jugoslavija. Tim Aleksandra Gomeljskog je zatim izgubio od Amerike, pa je o pobedniku turnira trebalo da odluči poslednja utakmica odigrana na Nacionalnom stadionu u Santjago de Čileu: Jugoslavija protiv Španije.

Titula svetskog prvaka

„Nekada pobediš, nekada izgubiš, a ponekad pada kiša“, stara je američka sportska poslovica, koju su decenijama koristili igrači i poštovaoci bejzbola. U jednom slučaju, 1966. godine u Čileu, mogla je da se upotrebi za košarku.

Tog 30. aprila 1966. godine, nad Santjago de Čileom nadvili su se tmurni jesenji oblaci, s obzirom da se igralo na južnoj hemsisferi, iz kojih je ceo dan padala kiša. Teren postavljen nasred Nacionalnog stadiona bio je mokar, a mokri su bili i gledaoci koji se sedeli na stolicama raspoređenim po atletskoj stazi. Nešto ljudi je bilo i na tribinama. Ukupan broj gledalaca: oko 22.000.

Bilo je prilično hladno i teren je bio jako klizav, prisećali su se kasnije akteri ovog meča. Ekipa Ranka Žeravice je vodila od početka, ali je negde pred kraj prvoj poluvremena, oko 15. minuta, finale prekinuo pljusak. Koliko je prekid trajao, sećanja su različita – od sedam minuta, koliko je to trajalo Basinu, do čitavog sata, kako su zapamtili viši reprezentativci.

Kada je pljusak prestao, iako je kiša i dalje padala utakmica je, uz povremene kraće prekide, nastavljena. Jugoslavija je u jednom trenutku imala 20 poena prednosti, da bi tim Ranka Žeravice na kraju pobedio rezultatom 68:65 i postao nezvanični prvak sveta. To je, ujedno, bila i prva velika titula jugoslovenske košarke.

Najbolji strelac tima bio je Kovačić sa 18 poena, Korać je ubacio 13, Ražnatović 10, Daneu i Basin po 9 i Maroević 2 poena.

Radivoj Korać je bio i najbolji strelac turnira sa 125 poena, iza njega je bio talentovani Čileanac Huan Tompson sa 116 i na trećem mestu španska legenda Emilijano Rodrigez sa 110 poena.

Četiri godine nakon nezvanične titule u Čileu, petorica košarkaša iz jugoslovenske reprezentacije koji su igrali u Santjagu u Ljubljani su i zvanično postali svetski šampioni. 

Uloga čileanskog prvenstva u istoriji španske košarke

U ukupnom bilansu nezvaničnog prvenstva sveta u Čileu, Jugoslavija je uzela zlato, SAD srebro, a SSSR bronzu. Španija je zauzela šesto mesto, ali je na ovom turniru dobila dve buduće velike zvezde.

Na ovom turniru prvi put za špansku reprezentaciju igrao je naturalizovani Amerikanac Kliford Luik, koji je potom za 16 sezona u Realu osvojio 6 titula pobednika Kupa šampiona, 14 nacionalnih titula i 10 kupova Španije, i bio jedan od najboljih igrača koji je ikada obukao dres madridskog Reala. Jednom prilikom Luik mi je ispričao da je bio na korak od odlaska u Njujork Nikse, ali mu je Real ponudio 2.000 dolara više od Njujorčana. Transfer je tada iznosio ukupno oko 10.000 dolara. Luik je ostao zauvek u Španiji i oženio se tada najlepšom ženom u zemlji – Pakitom Tores.

Na klupi Španije u Čileu je debitovao kao selektor Antonio Miguel Dijaz, legenda španske košarke. Dijaz se na mestu seletora reprezentacije našao igrom slučaja, pošto je Amerikanac Ed Juker, koji je prethodno pristao da vodi španski tim, u međuvremenu preuzeo NBA ligaša Sinsinati Rojalse, franšizu koja se vremenom preobrazila u Sakramento Kingse. Od Čilea 1966. Antonio Miguel Dijaz je na klupi Španije ostao narednih 26 godina, devet meseci i jedan dan.

To su razlozi zbog kojih su španski sportski listovi meč sa Jugoslavijom u Santjago de Čileu, decenijama kasnije, uvrstili među 20 najznačajnijih utakmica u istoriji košarke u toj zemlji. 

Rađanje košarke u Čileu

Organizujući ovo prvenstvo, domaćin Čile je dobio košarkašku organizaciju koju je šest meseci pre početka turnira uspostavio Stepan Surenovič Spandarjan, kasnije predsednik Prezidijuma Sovjetske košarkaške federacije. Ovaj Jermenin, koji je u dva navrata bio selektor „Zbornaje“ i osvojio četiri svetska i tri olimpijska srebra, po dolasku u Santjago Čileancima je objasnio da neće baš moći da sprovode sovjetski sistem treninga, jer je za tako nešto potrebno mnogo godina. „Šest meseci nije nikakav rok, ali ja želim da pomognem i dam zalet čileanskoj košarci koja bi posle nastavila da raste predvođena ovdašnjim trenerima”, rekao im je sovjetski trener, dodajući i da latinoamerički košarkaši imaju mnogo dobrih osobina, ali im nedostaje kondicija i snaga kako bi mogli da se takmiče sa evropskim timovima. Problem je predstavljao i amaterizam, jer su reprezentativci zbog obaveza na poslu često izostajali sa treninga.

Uticajni čileanski dnevnik Estadio i tadašnja novinarska zvezda Karlos Gerero Don Papma bili su izričito protiv organizacije turnira, tvrdeći da ni na koji način on neće doprineti razvoju košarke. Pomoć čileanske vlade upotrebljena je kako bi se izgradilo nekoliko sportskih hala, popularizovala košarka i promovisao Čile na međunarodnom planu. U završnoj fazi takmičenja, na Nacionalnom stadionu u Santjagu se skupljalo između 12.000 i 22.000 gledalaca.

Jedan od najboljih čileanskih igrača na ovom turniru, ali i u košarkaškoj istoriji ove zemlje, Huan Giljermo Tompson, nedugo posle takmičenja bio je na korak da potpiše ugovor sa Njujork Niksima, ali ga je posle tri dana provedena u Americi „razbila nostalgija“, kako je priznao, pa se vratio kući. „Nisam mogao da se naviknem… Nostalgija me svuda pratila”, rekao je mnogo godina kasnije listu Estadio. Redovno je bežao sa priprema, bio neukrotiv za sve trenere, ali je horogom, poput Karima Abdula Džabara, prosto uništavao protivnike. Umro je 1993. godine, od ciroze jetre, sam i zaboravljen. 

Sedam godina nakon košarkaškog turnira na kome je Jugoslavija prvi put osvojila zlato, pučem od 11. septembra 1973. Čile se survao u ambis diktature generala Augusta Pinočea. Sokolski dom u Antofagasti i Nacionalni stadion u Santjagu gde su se utakmice prvenstva igrale, pretvoreni su u logore i mučilišta. Ali to je druga priča.