Кошаркашка репрезентација Југославије је први пут постала свjетски првак на мундијалу у Чилеу 1966. године: Заборављено злато

Извор: РТС/Раде Мароевић

Кошаркашка репрезентација Југославије званично је први пут постала светски шампион у Љубљани 1970. године. Али је и пре тога носила титулу светског првака, истина незваничног. На кошаркашком мундијалу у Чилеу 1966, који ФИБА није признала, Југославија је освојила своју прву златну медаљу, испред репрезентација Сједињених Америчких Држава и Совјетског Савеза.

“Жао ми је, али у својој бази података нисам успео да пронађем било какве специфичне информације о међународном кошаркашком турниру одржаном 1966. године у Чилеу. Могуће је да догађај који помињете није ваљано документован нити препознат у историјским архивама“. Овако ми је уљудно одговорио CHAT GPT када сам га замолио да ми прикупи информације о првенству света на којем је Југославија по први пут постала светски шампион.

Немогуће, помислим. Заријем руке у татину кутију са медаљама и нађем је. Са једне стране златне медаље, око мапе света на којој су у бело офарбани континенти уроњени у тиркизно море, пише: „Federacion de Basketball de Chile”. На другој, боје старог злата, стоји: „Campeonato Mundial Extraordinario Basketball Masculino 1966“.

Десило се.

Наиме, званично светско првенство у кошарци требало је да се одржи 1966. у Уругвају. Међутим, због финансијских недаћа у земљи, Уругвај је отказао кошаркашки мундијал, одложивши га за наредну годину. Тада се Чиле, у жељи да свету покаже успех својих реформи, пријавио да организује првенство света. На турнир је позвано дванаест најбољих светских селекција увелико спремних за већ отказано такмичење.

Али пошто за овај турнир нису игране квалификације већ су репрезентације добијале позивнице директно од организатора, то је био разлог због којег ФИБА никада није ово светско првенство признала као званично. Зато скоро 60 година касније ни Гугл ни CHAT GPT о њему не знају ама баш ништа. 

Соколски дом и чилеанска Југославија

У време када је Габријел Гарсија Маркес завршава писање романа Сто година самоће, у Чиле су се сјатили најбољи светски кошаркаши ван НБА лиге. Све трошкове платила је чилеанска влада. Припреме за првенство су почеле годину дана раније, када су изабрани градови домаћини: Антофагаста, Курико, Валдивија, Пунта Аренас и престоница Сантјаго. 

Селектор југословенске репрезентације био је дебитант Ранко Жеравица, који је после Европског првенства одржаног годину дана раније наследио селекторско место од професора Александра Николића.

Пут Јужне Америке Ранко је повео Радивоја Кораћа (ОКК Београд), Борута Басина (Олимпија), Петра Скансија (Сплит), Иву Данеуа (Олимпија), Владимира Цветковића (Црвена звезда), Драгослава Ражнатовића (Раднички), Емила Логара (Олимпија), Драгутина Мишка Чермака (Раднички), Трајка Рајковића (ОКК Београд), Драгана Ковачића (Локомотива Загреб), Рату Тврдића (Сплит) и мог оца, Зорана Мароевића (ОКК Београд).

Припреме за ово такмичење коштале су 25.000 долара, рекао ми је једном приликом Ранко Жеравица, који је све детаље о акцијама, клупским и репрезентативним, уредно записивао. За тај новац, те 1966. године, могло се купити осам аутомобила „форд мустанг“. Остало је забележено и да је станове имало свега шест од 12 репрезентативаца, док су само петорица имала аутомобиле.

Пут у Чиле био је прилично компликован, преседало се неколико пута пре него што је „супер консталејшн“ коначно слетео у Антофагасту – пацифичко летовалиште које је Чиле стотињак година раније отео суседној Боливији. Ту је Југославија је одиграла прво коло такмичења, у групи са Панамом, Бразилом и Парагвајем.

Утакмице првог круга игране су у Соколској хали у Антофагасти. Хала дома „Југословенског шпортског клуба Сокол“, који су 1921. године основали исељеници из Далмације, била је, тврде хроничари, изграђена од цемента допремљеног из цементаре у Солину као поклон Јосипа Броза Тита.

Седамдесетак километара од Антофагасте, у пустињи Атакама налази се место названо „Официна Југославија“, или „Канцеларија Југославија“, коју су основали а затим напустили емигранти који су овде копали калијум-нитрат, чилеанску шалитру, својевремено главну сировину за производњу ђубрива. Један од тајкуна на тржишту чилеанске салитре био је и Паскал Бабурица Шолетић са острва Колочеп код Дубровника, који је средином двадесетих година прошлог века контролисао трећину тржишта овом сировином, пре него што је деонице продао браћи Гугенхајм.

Репрезентација Југославије је имала озбиљну навијачку подршку. 

Прво коло

У првој утакмици првенства Југославија је просто прегазила Панаму, 84:59, уз 28 поена Радивоја Кораћа. Али у наредном мечу ствари су се закомпликовале, јер је сјајна екипа Бразила имала осам поена предности на три минута до краја. Ипак, поенима Ковачића у последњем нападу, Југославија је успела да се докопа победе. Утакмица је завршена резултатом 65:64. У последњем мечу одиграном у Антофагасти, Југославија је прилично лако савладала Парагвај.

По две најбоље пласиране екипе из првог дела такмичења – Југославија, Бразил, Шпанија, Бугарска, Сједињене Америчке Државе и Совјетски Савез – придружили су се домаћину на завршном турниру, одиграном на Националном стадиону у Сантјагу. 

Југославија је најпре играла против Совјета, предвођених вечитим ривалом, „пуковником“ Александром Гомељским. Поражени смо у драматичној завршници завршници, пошто је „Зборнаја команда“ на крају меча направила серију 7:3. Коначан резултат био је 53:49, уз 18 поена Кораћа и 12 Данеуа.

Ова два играча доминирала су затим у победама против Бугарске и Бразила, који је савладан у рововској борби против гиганта Елима Асада Рашеда. Бразилски хроничари пишу да је био висок 223 центиметра, али су играчи који су га на овој утакмици чували, Рајковић, Ковачић и Мароевић, годинама касније тврдили да је био много виши и био тежак бар пола тоне.

Чекао нас је кључни меч, против Американаца, који ће, испоставиће се, отворити врата Југославији ка првој титули светског шампиона.

Пад Америке 

Тог 27. априла 1966. у Сантјаго де Чилеу Амере су разбили легенда београдског Радничког Драгослав Ражнатовић са 18 поена и капитен репрезентације и ОКК Београда Радивој Кораћ, који је убацио три поена мање. „Велики Владимир“, како су звали Цвелета, забио је 12 поена.

„Југославија изненадила САД на Светском првенству 69:59“, објавио је дан касније Њујорк тајмс.

Када сам оца, центра тог тима Зорана Мароевића, као клинац испитивао који му је најдражи рођендански поклон, увек сам добијао исти одговор: победа над Америма у Чилеу 27. априла 1966. године и један цртеж моје сестре Иване.

Недуго потом, Бразил је победио Совјетски Савез, па су три репрезентације са по једним поразом ушле у последње коло турнира – САД, СССР и Југославија. Тим Александра Гомељског је затим изгубио од Америке, па је о победнику турнира требало да одлучи последња утакмица одиграна на Националном стадиону у Сантјаго де Чилеу: Југославија против Шпаније.

Титула светског првака

„Некада победиш, некада изгубиш, а понекад пада киша“, стара је америчка спортска пословица, коју су деценијама користили играчи и поштоваоци бејзбола. У једном случају, 1966. године у Чилеу, могла је да се употреби за кошарку.

Тог 30. априла 1966. године, над Сантјаго де Чилеом надвили су се тмурни јесењи облаци, с обзиром да се играло на јужној хемсисфери, из којих је цео дан падала киша. Терен постављен насред Националног стадиона био је мокар, а мокри су били и гледаоци који се седели на столицама распоређеним по атлетској стази. Нешто људи је било и на трибинама. Укупан број гледалаца: око 22.000.

Било је прилично хладно и терен је био јако клизав, присећали су се касније актери овог меча. Екипа Ранка Жеравице је водила од почетка, али је негде пред крај првој полувремена, око 15. минута, финале прекинуо пљусак. Колико је прекид трајао, сећања су различита – од седам минута, колико је то трајало Басину, до читавог сата, како су запамтили виши репрезентативци.

Када је пљусак престао, иако је киша и даље падала утакмица је, уз повремене краће прекиде, настављена. Југославија је у једном тренутку имала 20 поена предности, да би тим Ранка Жеравице на крају победио резултатом 68:65 и постао незванични првак света. То је, уједно, била и прва велика титула југословенске кошарке.

Најбољи стрелац тима био је Ковачић са 18 поена, Кораћ је убацио 13, Ражнатовић 10, Данеу и Басин по 9 и Мароевић 2 поена.

Радивој Кораћ је био и најбољи стрелац турнира са 125 поена, иза њега је био талентовани Чилеанац Хуан Томпсон са 116 и на трећем месту шпанска легенда Емилијано Родригез са 110 поена.

Четири године након незваничне титуле у Чилеу, петорица кошаркаша из југословенске репрезентације који су играли у Сантјагу у Љубљани су и званично постали светски шампиони. 

Улога чилеанског првенства у историји шпанске кошарке

У укупном билансу незваничног првенства света у Чилеу, Југославија је узела злато, САД сребро, а СССР бронзу. Шпанија је заузела шесто место, али је на овом турниру добила две будуће велике звезде.

На овом турниру први пут за шпанску репрезентацију играо је натурализовани Американац Клифорд Луик, који је потом за 16 сезона у Реалу освојио 6 титула победника Купа шампиона, 14 националних титула и 10 купова Шпаније, и био један од најбољих играча који је икада обукао дрес мадридског Реала. Једном приликом Луик ми је испричао да је био на корак од одласка у Њујорк Никсе, али му је Реал понудио 2.000 долара више од Њујорчана. Трансфер је тада износио укупно око 10.000 долара. Луик је остао заувек у Шпанији и оженио се тада најлепшом женом у земљи – Пакитом Торес.

На клупи Шпаније у Чилеу је дебитовао као селектор Антонио Мигуел Дијаз, легенда шпанске кошарке. Дијаз се на месту селетора репрезентације нашао игром случаја, пошто је Американац Ед Јукер, који је претходно пристао да води шпански тим, у међувремену преузео НБА лигаша Синсинати Ројалсе, франшизу која се временом преобразила у Сакраменто Кингсе. Од Чилеа 1966. Антонио Мигуел Дијаз је на клупи Шпаније остао наредних 26 година, девет месеци и један дан.

То су разлози због којих су шпански спортски листови меч са Југославијом у Сантјаго де Чилеу, деценијама касније, уврстили међу 20 најзначајнијих утакмица у историји кошарке у тој земљи. 

Рађање кошарке у Чилеу

Организујући ово првенство, домаћин Чиле је добио кошаркашку организацију коју је шест месеци пре почетка турнира успоставио Степан Суренович Спандарјан, касније председник Президијума Совјетске кошаркашке федерације. Овај Јерменин, који је у два наврата био селектор „Зборнаје“ и освојио четири светска и три олимпијска сребра, по доласку у Сантјаго Чилеанцима је објаснио да неће баш моћи да спроводе совјетски систем тренинга, јер је за тако нешто потребно много година. „Шест месеци није никакав рок, али ја желим да помогнем и дам залет чилеанској кошарци која би после наставила да расте предвођена овдашњим тренерима”, рекао им је совјетски тренер, додајући и да латиноамерички кошаркаши имају много добрих особина, али им недостаје кондиција и снага како би могли да се такмиче са европским тимовима. Проблем је представљао и аматеризам, јер су репрезентативци због обавеза на послу често изостајали са тренинга.

Утицајни чилеански дневник Естадио и тадашња новинарска звезда Карлос Гереро Дон Папма били су изричито против организације турнира, тврдећи да ни на који начин он неће допринети развоју кошарке. Помоћ чилеанске владе употребљена је како би се изградило неколико спортских хала, популаризовала кошарка и промовисао Чиле на међународном плану. У завршној фази такмичења, на Националном стадиону у Сантјагу се скупљало између 12.000 и 22.000 гледалаца.

Један од најбољих чилеанских играча на овом турниру, али и у кошаркашкој историји ове земље, Хуан Гиљермо Томпсон, недуго после такмичења био је на корак да потпише уговор са Њујорк Никсима, али га је после три дана проведена у Америци „разбила носталгија“, како је признао, па се вратио кући. „Нисам могао да се навикнем… Носталгија ме свуда пратила”, рекао је много година касније листу Естадио. Редовно је бежао са припрема, био неукротив за све тренере, али је хорогом, попут Карима Абдула Џабара, просто уништавао противнике. Умро је 1993. године, од цирозе јетре, сам и заборављен. 

Седам година након кошаркашког турнира на коме је Југославија први пут освојила злато, пучем од 11. септембра 1973. Чиле се сурвао у амбис диктатуре генерала Аугуста Пиночеа. Соколски дом у Антофагасти и Национални стадион у Сантјагу где су се утакмице првенства играле, претворени су у логоре и мучилишта. Али то је друга прича.