Заборављени стражар над Фочом свједочи о трајању Срба

Извор: Срна

На старом православном гробљу изнад Храма Светог Николе у некадашњој Српској Вароши у Фочи, из трња, шипражја и наслага земље, након недавог уређења, изронили су надгробни споменици који, осим што свједоче о трајању фочанских Срба кроз вијекове под разним освајачима, имају и велику културно-историјску и умјетничку вриједност.

ТАЈАНСТВЕНИ СИМБОЛИ НА СПОМЕНИЦИМА СТАРИЈИМ ОД ДВА ВИЈЕКА

Смјештено на стрмом узвишењу, гробље старо више од два вијека као да стражари над Фочом. На његову умјетничку вриједност још 1955. године указао је познати историчар умјетности Алија Бејтић у свом дјелу “Повијест и умјетност Фоче на Дрини”.

На некрополи густо засађеној са стотињак споменика, како пише Бејтић, преовладавају камени крстови усађени изравно у земљу без постоља и оквира, а рађени су у доброј клесарској техници у посве једнаком, готово стандардном облику.

Старији крстови имају занимљив клесарски декор и по њима добија вриједност и читава некропола, писао је Бејтић, скициравши неколико необичних украса.

“Декор прекрива предњу, а понегдје и задњу страну споменика и није ту донесен само ради орнаменталних угођаја, него недвојбено и као симболика дубљег значења коју ће тек требати ријешити”, поручивао је тада Бејтић.

Посебно је издвојио три споменика, које је скицирао. На првом се у средини налази приказ прозора са полукружним луковима, а на краковима су двије шестокраке звијезде са малим крстовима унутар њих.

На другом споменику доминира стилизовано стабло са гранама, за које Бејтић сматра да представља прастари мотив “дрво живота” /везу неба и земље/, а на трећем велики крст у средини, који на главама носе двије симетрично увијене змије, симболизујући свијет умрлих.

Бејтић је навео да сви украси имају одређено значење и поријекло у давној прошлости, док се у тумачење значења шестокраких звијезда, како је рекао, не смије упуштати.

Занимљиво је да се звијезде са шест кракова могу видјети и на улазима у порту фочанске цркве и двориште српске школе, као и на великом броју надгробних споменика, не само на старом, већ и на гробљу Божовац у Фочи, на споменицима подигнутим прије Другог свјетског рата.

Звијезда на споменицима обично стоји код године рођења, а крст код године смрти. Познато је да шестокрака звијезда није само јеврејски, већ и хришћански симбол, а представља Витлејемску звијезду која је обасјала мјесто Христовог рођења.

Постоје и тумачење да два троугла код хришћана симболизују склад духовног и материјалног, повезаност неба и земље, Бога и човјека, као и шест дана стварања свијета. Знак звијезде поред године рођења може се повезати и са звијездом Даницом или Зорњачом, која најављује, односно порађа дан.

ДЕТАЉНА ИСТРАЖИВАЊА УТВРДИЋЕ ОД КАДА ДАТИРА ГРОБЉЕ

На основу очуваних натписа, може се видјети да гробље изнад цркве обухвата цијели 19. вијек и почетак 20. вијека, када је формирано гробље Божовац, испод цркве на лијевој обали Ћехотине, а захваљујући запису историчара умјетности Здравка Кајмаковића поуздано се зна да су православни Срби ту сахрањивани и у 18. вијеку.

У свом раду о књизи “Фочанска Александрида”, пишући о некадашњем власнику књиге, Кајмаковић наводи да је на старом гробљу у Фочи, изнад цркве, 1958. године евидентирао надгробни споменик у облику крста на коме се на црквенословенском чита овај текст “1781. овдје почива јеромонах Викентије, пивски игуман”.

Кајмаковић је овај споменик пронашао на парцели свештеничке породице Соколовић, па закључује да је игуман Викентије био из те познате фочанске породице.

С обзиром на то да је доста споменика потонуло у земљу, као и да се на доста њих не виде натписи, није искључено да је гробље и старије од 18. вијека, па би тек детаљније археолошко истраживање утврдило од када потиче.

СЛИЈЕДИ УРЕЂЕЊЕ СВАКОГ ГРОБА, ПА СЛУЖЕЊЕ ЗАЈЕДНИЧКОГ ПАРАСТОСА

Најстарије православно гробље у Фочи, прије доласка Турака, налазило се на десној обали Ћехотине, на простору који су Турци назвали Каурско поље, од данашње Алаџа џамије до Средњошколског центра и Градске дворане, гдје је уз гробље некада постојала и црква, односно манастир.

На мјесту данашњег Средњошколског центра, Аутроугари су након доласка у БиХ градили касарну, када су копајући темеље нашли доста споменика. Слично је било и почетком овога вијека када је на простору поред Средњошколског центра при градњи Спортске дворане пронађено више стећака, који су пренесени поред Храма Светог Саве.

До прије тридесетак година старо православно гробље изнад цркве се, захваљујући свештенству и вјерном народу, како то свједоче мјештани тог дијела Фоче, одржавало парковски, да би онда услиједиле године небриге, заборава и препуштања гробља на милост и немилост природи и бујној вегетацији.

Надгробне споменике прекрило је трње и разно ниско и високо растиње, а многи крстови су потонули у земљу. Прије три године, у акцији Црквене општине Фоча растиње је раскресано, али се брзо опоравило и поново надвладало.

Сада је поново организована акција уређења, али овај пут, најављују из Црквене општине, на овоме неће стати, већ ће се потрудити да уреде свако гробно мјесто, попишу имена сахрањених, након чега ће позвати потомке, који су расијани широм свијета, да се одржи заједнички парастос.

СПОМЕНИЦИ СВЈЕДОЧЕ КАКО СУ ФОЧАЦИ РАТОВАЛИ

Дејан Вуковић, који живи у близини, прича да је до посљедњег рата гробље парковски одржавано, те да је и он са покојним оцем учествовао у одржавању, па су га увијек интересовале судбине породица чије гробнице се ту налазе.

Са надгробних споменика, напомиње он, доста тога може се сазнати, између осталог да су Фочаци гинули у борби са Турцима, којих су били занимања, из којих крајева су доселиле поједине породице…

Вуковић каже да је на једном од споменика записано да ту почива раб Божији Тане Томашевић, погинуо 11. августа 1871, у борби са Турцима, “који га и убише у Бистрици, Бог да га прости”.

“Споменик, како пише, подиже брат Јово Томашевић, 20. јула 1897. године. Логично је да, док су још Турци владали, нису смјели подићи овакав споменик, да напишу да је погинуо у борби са њима, него тек после доласка Аустроуграске”, каже Вуковић.

Показује нам и црни споменик породице богатог фочанског трговца Спасоја Јовичића, рођеног у Фочи 1807, а преселио се у вјечност 1862. године.

“Према причи, био је богат човјек и послије његове смрти његови потомци набавили су овај споменик, а чуо сам од старих, то је гранит са Урала. Види се у цијелој овој некрополи да је најпостојанији, који одлијева зубу времена, спала је само слика. Споменик је почетком 20. вијека подигла супруга од Спасојевог сина Стјепана, који је, такође, ту сахрањен”, прича Вуковић.

На споменицима су неријетко исписана и занимања преминулих или оних који подижу споменик, а која свједоче о образовању тадашњих становника Фоче.

Тако се на једном од споменика, гдје је сахрањена Љубица Бабић, која је живјела свега 20 година, може прочитати да га је подигао њен супруг Васо Бабић- марвени лијечник, што одговара данашњем ветеринару.

На средишњем дијелу гробља налази се парцела трговачке породице Хаџивуковић, а међу бројним њиховим споменицима издваја се гробница младог Момира Хаџивуковића, сина чувеног Милана Хаџивуковића, оснивача и дугогодишњег предсједника Српског сокола у Фочи, као и оснивача других значајних удружења, попут “Побратимства”, “Просвјете”…

На споменику је добро очувана слика младића, како пише, кандидата Трговачке академије, који је рођен 1902, а трагично преминуо 1920. године. На дну је исписано “Био је најбољи син и дика своје породице, најодушевљенији члан Побратимства и Сокола. Вјечан му помен”.

Вуковић прича да је Момир настрадао несрећно са 18 година.

“Како сам чуо од старих, утопио се на купалишту Крвавац на ријеци Ћехотини, био је врућ, запливао је и угушио се у води. Као што пише на споменику, био је кандидат Трговачке академије и истакнути члан Побратимства и Сокола, а знамо колики значај за Фочу и шире су имала та удружења”, каже Вуковић.

Ту је сахрањена и Момирова мати Даринка, рођена Грујић, која је, како пише, била српска учитељица, рођена 1879, а преминула 1904. године.

Са споменика породице Попадић може се прочитати да ова, такође, чувена и веома значајна фочанска породица потиче од свештеника Ђорђа Вуковића из Меке Груде код Билеће, чији је син Никола Попадић ту сахрањен 1886. године.

У тој гробници почивају у Николина супруга Анета Попадић, рођена Мазић из Фоче, и његова мајка, попадија Тодора Вуковић, рођена Стијеповић из Дробњака у Црној Гори, а по којој су понијели презиме Попадић. Споменик је 1988. године подигао Николин праунук Ратко, познати архитекта, који је пројектовао прелијепи звоник цркве у Српској Вароши у Фочи.

СТАРО ГРОБЉЕ ЧУВАТИ КАО ВЕЛИКУ ДРАГОЦЈЕНОСТ

Дејан Вуковић одрастао је непосредно уз гробље и сјећа се да је Црквена општина давала домаћинима да косе гробље уз услов да га добро одржавају. Гробље је било ограђено, а некада давно, како му је то причала мајка, имало је и чесму.

Вуковић истиче да би старо гробље требало чувати као велику драгоцјеност.

“Гробље има и културно-историјски и амбијентални значај. Без одржавања гробних мјеста и без одржавања култа предака и сјећања на славну прошлост, не знам каквој будућности можемо да се надамо. Драго ми је што је организована акција да се ово очисти, требало би и даље то радити, оградити гробље, да остане да свједочи о неком времену и контиунуитету и трајању српског народа у овом граду”, истиче Вуковић.

И он напомиње да у гробљу има доста естетски лијепих споменика са карактеристичном каменом пластиком.

„Можда би требало организовати рад стручних људи, који се тиме баве, да то детаљно обраде и на неки начин конзервирају. Оно што је писао Алија Бејтић, као један објективни истраживач, то наше гробље има видан значај и људи који се тиме баве и у нашем граду требало би то да имају у виду, да се све то истражи и заштити, али и запише“, поручује Вуковић.

Он напомиње да је изнад самог гробља шума Забрана, коју су подигли Аустријанци.

“За вријеме Турака ово подручје је било доста искрчено и биле су велике бујице које су угрожавале град, а када су дошли Аустријанци, подигли су Забрану, односно посадили су црногорицу, која има велику функцију, не само што је лијепо, него и због падавина и бујица, којих више нема”, истиче Вуковић.

ДОК ИМА ПРИЧЕ О СПРСКОЈ ВАРОШИ, БИЋЕ И О СТАРОЈ ФОЧИ

Некадашња Српска Варош је у стрмом дијелу града удаљеном од центра, гдје је за вријеме Турака Србима било дозвољено да живе.

“Стално сам се питао зашто су Турци дозволили да се сагради Српска Варош, а дошао сам до закључка да нема лошије микролокације и диспозиције земљишта од овог мјеста, јер је у осјенку, сунце грије од осам ујутро до три поподне, па још онда вододерине. За вријеме Турака била је посјечена шума, па су стално биле бујице, ово је буквално било као објешено, али како је наш народ отпоран и чврст, немајући избора, очврсли у некаквој својој постојаности и борби за опстанак, ти наши преци ту су градили куће и опстајали и остали до данашњих дана”, указује Вуковић.

Он истиче да се брдо на прелазу из сусједне четврти Ћерезлук у Српску Варош звало Москово, што није случајно јер су за вријеме Турака православца називали москов.

Може се претпоставити да се у другој половини 19. вијека, како је попуштала турска стега, а нарочито након изградње цркве 1857, граница Српске Вароши приближила Фочи, а Срби су се у сам град могли населити тек након доласка Аустроугара 1878. године.

“Док има приче о Српској Вароши, биће приче и о старој Фочи, о старим фочанским породицама, које су оставиле велики траг у историји овог града”, истиче Вуковић.

“Ви сте свјетлост свијету”, поручивао је Христос својим ученицима, а управо су фочански свештеници, учитељи, трговци, занатлије и остали припадници грађанског сталежа, који почивају у старом гробљу, помажући Цркву и школу и ширећи српски и хришћански дух, попут Христових апостола, просвјећивали српски народ у тешким временима ропства под Турцима и Аустроугарима.

Њихово вјечно почивалиште на узвишењу изнад Фоче стога не смије бити заборављено и напуштено. Уосталом, “Не може се град сакрити кад на гори стоји”.